Biljana Živković: „Jadovno“

Datum objave: utorak, oktobar 2, 2018
Objavljeno u Kompleks Jadovno
Veličina slova: A- A+

jadovno_dan-sjecanja-2012_01-007Jadovno, srpsko stratište u NDH, prvi logor za žene i decu u Evropi u Drugom svetskom ratu

Velika humka srpskog roda!

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 16. aprila 2016. godine.

Bolna teskoba pritiska čoveka, kao da se tuga mučenika Jadovna uvukla u napuštene staze, u svaki kamen, travu ličku. Jeziva tama smrti i potmulost ustaškog zločina oseća se na svakom koraku u podnožju Velebita

Srbi su narod koji skupo plaća zaborav. Istrebljenjem!! Kompleks logora Jadovno je prvo srpsko stratište u ustaškoj državi, nastalo odmah posle 10. aprila 1941, nakon proglašenja NDH. Tu je prvi koncentracioni logor za žene i decu u Drugom svetskom ratu u pokorenoj Evropi. U zemlji smrti Nezavisnoj državi Hrvatskoj sa takvom bestijalnošću i zločinima nad kojima su se, kako piše u istorijskim spisima, nemačkim arhivama, užasavali sami italijanski okupatori pa čak i Hitlerova soldateska! Činili su to nekažnjeno susedi Hrvati iz Gospića i mnogih drugih sela i mesta NDH. Bacali su Srbe u jame!

Koncentracioni logori, sabirni logori smrti za srpsku decu i žene u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj jesu najmonstruoznija mesta za uništavanje mladosti i budućnosti jednog naroda. Oni ni po čemu ne zaostaju po užasima koje je jevrejski narod pretrpeo u fašističkoj Nemačkoj širom Evrope u toku Drugog svetskog rata. Holokaust je strašna reč od kojeg čoveka prođe jeza!

Jadovno preteča Jasenovca

Za vrlo kratko vreme osnivajnu se prvi sabirni centri, i koncentracioni logori, i to neverovatnom brzinom, nakon proglašenja NDH, 10. aprila 1941. Odredbu o podizanju logora potpisao je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, kasnije nazvan „balkanskim Himlerom”. Na području Nezavisne države Hrvatske osnovana su 22 koncentraciona i sabirna logora: „Danica” kraj Koprivnice, Jadovno (prvi sabirni logor na Velebitu, Slana, Metajna na Pagu (logor za decu i žene), zatim Kerestinac kraj Samobora, Gospić, Virovitica, Vinkovci, Đakovo, Gornja Rijeka, Kostajnica, Tenje kraj Osijeka, Jasenovac, Karlovac, Hrvatska Dubica, Donji Miholjac, Jastrebarsko, Kruščica u blizini Viteza, Lepoglava, Logor-grad, Zemun, Stara Gradiška, Slavonska Požega, Sisak (ciglana).

 Nakon proglašenja NDH krenulo je hapšenje Srba iz šire okoline Gospića, pa je, po zlu poznata, kazniona Okružnog gospićkog suda postala pretesna, iako je u njoj munjevito smešteno tri hiljade ljudi. Tokom maja i juna sa celog područja NDH dovoze na desetine hiljade muškaraca, žena, dece, staraca, a kazniona krcata Srbima. Zato je ustaško Ministarstvo unutrašnjih poslova na čelu sa Artukovićem, u velebitskoj zabiti i na ostrvu Pagu, osnovalo Kompleks logora „Jadovno”. Sam logor Jadovno i pomoćni logori nalazili su se u velebitskom šumama, koje su pune kraških dubokih jama. Do sada je na osnovu arhivske građe, dokumentacije i svedočenja preživelih registrovano postojanje ukupno 32  jame „bezdanuše”, stratišta naših sunarodnika, i Jevreja. Prednjači „Šaranova” jama, Jarčja jama, Badanj, Bliznica, Kijevac, Vranzina jama, jama Jamina, Macolina jama… Speleološki su istražene samo Šaranova jama, jama Jamina iznad sela Tribanj Kruščica i jama i Sveta Ana kod Kosinja.  

Jame ustaške su progutale u širem području Velebita preko 72.000 ljudi. Užasavajuća jama „Šaranova”, inače, naše odredište, (sa obližnjim jamama), progutala je preko 35.000 mučenikaza 132 dana koliko je logor smrti na Velebitu postojao. To tvrdi Ljubo Boban, citirajući zvanične podatke iz Vojne encikopedije Jugoslavije.

Putujići prema Jadovnu

Policija Republike Hrvatske ulazi u Trnovcu kraj Gospića u naše autobuse koji  su se zaputili na Velebit! Legitimišu sve nas! Više nas ništa ne može iznenaditi, jer je te noći na samom graničnom prelazu iz Srbije u Hrvatsku, specijalna ekipa od 10 graničnih policajaca i jedne policajke, „spremno”  čekala nas pohodnike iz Srbije. U tri sata posle ponoći, čilo su nas pretresali. Svi putnici su morali da izađu iz autobusa. Tražili su hrvatski policajci nešto po nama, u nama Srbima, a onda, i u našim stvarima. I svi smo bili detaljno pretreseni, proveravani kao da smo zlikovci. Te noći moglo je da dođe do incidenta. Hrvatskim graničarima su smetale ćirilične srpske majice. Dvojica Srba bili su izbačeni iz autobusa, pod zabranom da uđu u hrvatsku državu. Bili su „okrivljeni” studenti Ivan Raković i njegova majica sa grbom srpske kraljevine, i Đorđe Ranković, koji je na grudima nosio  majicu „Kosovo je srce Srbije”. Na intervenciju predsednika odbora Udruženja „Jadovno 1941.” za Srbiju Milorada Miloševića, koji je predočio da autobusi neće krenuti bez ove dvojice Srba i da granična neprijatnost može da postane incident, ne srpskom krivicom, službenicima Hrvatske države valjda je proradio osjećaj poštivanja normi demokracije EU. Nastavismo našim putem, u pohode Jadovnu, najtužnijem i najusamljenijem srpskom stratištu na svetu.

Zmije, jedini susedi u  sadašnjoj Lici!

Izlazimo iz, danas, etnički čistog Gospića, a potom i hrvatskog sela Jadovno. Na putu se ispružio poskok. Divljina! I običan zemljani put, bez asfalta. Šta će mrtvim Srbima asfalt!! A, ako nema dobrog puta, možda živi Srbi neće ni dolaziti u Jadovno!! Gutamo prašinu u bespuću. Ovde, osim, srpskih kostiju u dnu vrtača, nema živih pravoslavaca, pobila ih je vojska NDH. Srpska sela su uništena! Ono što nije stigao ustaški vođa Ante Pavelić, dovršio je u nedavnom nesrećnom ratu Franjo Tuđman. Pusta mesta. Pusta polja. Puste šume. Nigde čoveka.Ali zato ima zmija!! Umesto pravoslavne ličke pesme i letnjih radova živih Srba, otrovnice nemušto gamižu Velebitom i Likom. Zmije su sada  jedini – susjedi!!! U Gospiću je do nedavnog rata bilo oko 50 odsto Srba, sada ih ima „previše”, čak petoro staraca. I nigde više u široj okolini!

Jeza čoveku prođe kroz telo onog momenta kada kroči na tle velebitsko i jadovničko! Umirali su u Jadovnu Srbi i dečica njihova, polomljeni, masakrirani, preklani, maljem udarani, ili živi bacani u dubine od preko 40 metara. Jeka, lelek, vapaj na srpskom i hebrejskom dolazio je iz utrobe zemlje, sve dok mučenici nisu izdahnuli u najvećim mukama. Potom su ustaše kamenjem zatrpavale krvavo počivalište, a onda, najvažniji NDH-ovski posao, nastavljali. Neke velebitske jame imaju po pet slojeva, mrtvih Srba i kamenja.

Niko se nije setio jadovničkih mučenika, više od šest i po decenija, sem dr Dušana Bastašića. Dr Bastašić je osnivač i predsednik Udruženja „Jadovno”. On od 2010. godine pokušava da ispravi neoprostivi nemar prema našim mučenicima koji decenijama kao narod nosimo.

Paklena  je jama „Šaranova”

Što se više približavamo „Šaranovoj” jami „bezdanuši”, gde je bačeno preko trinaest hiljada Srba, sve je neprohodnije. Sa nama je najviše mladih Srba, srednjoškolaca, studenata i mladih stručnjaka. Neki su poreklom iz Like, Dalmacije, baš… iz Hrvatske. Srce ih vuče zavičaju. Neko je iz centralne Srbije, neko iz Vojvodine. Probijamo se peške kroz gustu šumu. Visoke smrče, jele, brestovi, žbunovi. Kroz debeli sloj opalog lišća noge propadaju. Bolna teskoba pritiska čoveka. Kao da se tuga uvukla u napuštene staze, u svaki kamen, travu ličku.  Jeziva tama smrti i potmulost  ustaškog zločina oseća se na svakom koraku u podnožju Velebita.

Preživeli Srbi od 1941. nisu više pili vodu sa velebitskih izvora i vrela. Pričali su da je iz vrtača, jama oticala mesecima krv mučenika, tako da su zdenci, i sama reka Lika, u podnožju Velebita, od krvi bili crveni.

Pristiže 15 autobusa sa našim sunarodnicima iz Pule, Zagreba, Rijeke, Gorskog Kotara, Banjaluke…

Ispred naše kolone je mladić iz Vukovara, Milan Tadić. Milan nosi Časni krst sa kojim je za Vaskrs u Jerusalimu prošao Hristov stradalački put. I sada Milan prolazi stradalački put svojih sunarodnika, korača strašnim stazama Srba mučenika Jadovna i one malene prestrašene Ane, koja je koljača ustaškog pitala:„ Ima li, čiko, života, posle smrti!?” Idu sveštenici SPC, protojerej Vlatko Golić iz Petrovca na Mlavi, jerej Goran Mišanović, paroh crkve u Resniku, otac Radivoj Panić, starešina Svetosavke crkve na Vračaru u Beogradu. Desetak je sveštenika iz svih srpskih zemalja. Parastos mučenicima pored ograđene jame služi velikodostojnik SPC, vladika Gerasim gornjokarlovački. Bogu se svi mole. U šumi odjekuju glasovi pravoslavnih molitvenika. U rukama sveće gore. I na kamenu je puno upaljenih. Pogledi uprti u jamu i u obnovljenu spomen-ploču sa imenima pobijenih sveštenika. Težak trenutak! Lućano Prelević, glavni rabin u republici Hrvatskoj, pomolio se sa svoj postradali jevrejski narod u Jadovnu.

U zvaničnom delu obeležavanja velikog stradanja ličkih Srba, ispod prašnjavog druma, i obnovljenog spomenika postradalim žrtvama Jadovna, smenjivali su se politički govori. Milorad Pupovac, iz Srpskog nacionalnog Vijeća, osvrnuo se na užas i mučeništvo srpskog naroda. Ali, niko ne pomenu reč zločin, a kamo li genocid, niti iko izusti reč ustaša. Ansambl Hrvatskog kazališta otpeva nam pesmu „Krv je moja i svjetlost i tama”!? Predstavnici jevrejskog naroda dr Ognjen Kraus, predsednik koordinacije židovskih opština Hrvatske i publicista Slavko Goldštajn na dostojan način govorili su o jevrejskim žrtvama u ustaškoj NDH. Posmatramo crnu „Šaranovu” jamu sa užasom. Zjapi! Koliko je ludila i mržnje bilo u glavama zveri koje su nevine ljude bacali u jame.

Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.

Srbi nisu smeli da pamte!

–Nisam u početku znao ni delić istine o logorima Jadovno, kao uostalom, brojne srpske porodice. Kasnije, 2006. kada sam upoznao prof. matematike dr Denija Novaka, Amerikanca jevrejskog porekla, saznao sam mnogo toga. Dr Novaku su na ostrvu Pagu  ustaše ubile baku, tetku… Sa njim sam prvi put posetio „Šaranovu” jamu, a kasnije sam imao prilike sa Novakom da idem i na ostrvo Pag. Bio je to moj prvi susret sa istinom o jadovničkom kompleksu. Od tada ne prestajem da se borim za nju. Većina ljudi misli da je Jadovno samo jedna jama u kojoj su masovno stradali, pre svega, Srbi. Sada se pouzdano zna da je u pitanju ceo kompleks. Kasnije sam upoznao dr Đuru Zatezala, koji je 2007. završavao svoju dvotomnu studiju o Jadovnu. Saznao sam od njega mnogo više informacija o ustaškim logorima na području Like, na Pagu… Tako sam počeo da prikupljam podatke po arhivama. Zaprepastilo me je da prorodice postradalih u kompleksu logora Jadovno, uključujući i moju porodicu, nisu znale šta se događalo na ovom strašnom mestu. Bio sam šokiran kada sam video u kakvom zapuštenom stanju su mesta na kojima su stradali naši sunarodnici. Udruženje je registrovano januara 2010. Inicirali smo da se odredi Dan sećanja na Jadovno, 24. juni.

Zašto 24. juni?

Tog dana  1941.  logori Slana i Metajna na ostrvu Pag, dobili su svoje prve zatočenike.  Logor u Metajni, bio je prvi logor za žene i decu u Drugom svetskom ratu. Tog dana, takođe, logor na Velebitu dostigao je svoje konačne „granice”. Pokrenuli smo u Udruženju inicijativu da se obnovi porušena spomen ploča za 486 pobijenih grubišnopoljskih Srba kod „Šaranove” jame, što je i urađeno. Obnovili i smo i uništenu spomen ploču za 8.020 mučenika pobijenih na Pagu ali je ona ponovo uništena posle samo dva dana. Usledilo je i obnavljanje memorijalnog spomenika, uništenog u proteklom ratu. Vajar iz Zadra Ratko Petrić, koji je čuo zašto ga kontaktiram, rasplakao se i rekao da mu je to najdraži spomenik i da mu nije jasno zašto je srušen kada na njemu nema ideoloških obeležja. Napravio je maketu, bez ikakve nadoknade, i kasnije je urađena replika spomenika – govori nam osnivač  Udruženja „Jadovno 1941.”.

Dr Bastašić upozorava da zaborav nanosi nenadoknadivu štetu generacijama koje dolaze i čini veliku nepravdu prema stradalnicima.

–Sabirni logor Jadovno je, nakon proširenja, prostora 200 x 100 metara ograđen dvostrukom bodljikavom žicom u visini od četiri metra, bez milosti je mleo ljudske živote. Tog 24. juna sabirni logor Jadovno na obroncima Velebita definitovno je proširen. Tako formiran nemilosrdno je uništavao Srbe. Ni u najcrnjim slutnjama nismo u stanju da zamislimo kroz kakav su pakao, muke i užas prolazili naši sunarodnici, ovde u Lici, na njihovoj rodnoj grudi, i to od njihovih suseda Hrvata. Monstruozni, naoružani u to vreme najsavremenijim naoružanjem proganjali su ustaški vojnici, nemilosrdno ubijali goloruke Srbe, decu, žene. Kompleks logora Jadovno je zatvoren 20. avgusta 1941. zahvaljujući italijanskim okupatorima koji su strahovali od ustanka Srba. Italijanska vojska je ostavila bogatu dokumentaciju i brojne istorijski, dokumentarističke, dragocene fotografije, jezivih prizora mrtvih žena, dece, muškaraca. To naše Udruženje vrlo revnosno, odgovorno sakuplja, sistematizuje, čuva! I objavljuje! Jer istina o stradanju našeg naroda na području Velebita mora da bude poznata u svetu. Ima li igde na Vaseljeni ovakvih užasnih jama, a na stotine ih je u Hrvatskoj i BiH?! One su prepune srpskih kostiju! Kostiju mučenika koji vape za istinom! I molitvom. Učinićemo u našem Udruženju sve da istina o Jadovnu ode u svet- poručuje dr Bastašić.

Napominje da su jame Jadovna otele obojicu njegovih dedova, strica i još desetak bliskih rođaka iz Grubišnog Polja.

Na stratištima Jadovna pobijeno je i 73 pravoslavnih sveštenika. Na širem području Velebita pogubljen je svaki treći sveštenik SPC u NDH. U jamama počivaju kosti episkopa gornjokarlovačkog Save Trlajića i mitropolita sarajevskog Petra Zimonjića, koga su ustaše zverski mučile. Ekshumacija nikada nije obavljena, niti su žrtve sahranjene.

Obiman rad o Jadovnu  napisao je osnivač Istorijskog arhiva u Karlovcu, dr Đuro Zatezalo. U studiji „Jadovno-kompleks ustaških logora 1941.” objavio je brojna dokumenta, svedočenja preživelih logoraša, izjave počinilaca, akta NDH institucija uprave policije u Gospiću. Upoređivanjem dokumentacije došao je do zaključka da je  u komplaks  logora Jadovno od 11. aprila do 21. avgusta 1941. dovedeno 42.246 muškaraca, žena, dece, ponajviše naših sunarodnika. U prva 74 dana postojanja logora ubijeno je 13.346 ljudi, prosečno po 180 dnevno. U narednih 58 dana usmrćeno je  i završilo u jamama, kazamatima preko 28.900 zatočnika, ili prosečno je ubijano 498 nesrećnika na dan. Od ukupnog broja pohapšenih i dopremljenih Srba, dr Zatezalo je izračunao da 2.123 logoraša ustaše nisu uspeli da ubiju do dolaska italijanske vojske, ali zato su bili otpremljeni put drugih logora NDH! Dr Zatezalo tvrdi da je ubijeno 40.123 nesrećnika. Od toga na Velebitu 32.103 a na Pagu 8.020 Srba. Inače, ovaj istoričar je prikupio i imenične podatke za 10.502 osobe do kraja 1990. Raspad SFRJ onemogućio je dalji istraživački rad.

Krst na Velebitu!

Usledio je značajan događaj. Preko 300 Srba krenulo je na mesto gde je 1941. bio logor i sabirni centar za Srbe na visovima velebitskim. Mesto užasa i smrti, sabirni logor Jadovno nalazi se 8 kilometara od spomeničkog prostora i „Šaranove” jame na nadmosrkoj visnini od 1.200 metara. Išlo se stazama stradalnika. Krčili su pohodnici put. Napred dva velika krsta, Časni krst iz Jerusalima i drugi, ogroman i težak, koji jedva nose četvorica mladića. Za njima sveštenici, žene, devojke, pa i deca. Potresan prizor. Trenutak za pamćenje. I ponos. Pristižu neke nove generacije kojima je svaka naša žrtva sveta. Oni to dostojanstveno pokazuju. Posle skoro dva časa pešačenja po najvećoj vrućini stigli su na mesto užasa. Sve je zakorovljeno! Nigde znaka da su ovde nedužni Srbi i Jevreji, masovno u smrt odlazili ustaškom kamom. Šipražje, visoko drveće, žbunovi bujne trave, korov i zmije. Sunce prži a u srcu tuga i ledena zebnja. Nisu ovog 24. junskog sparnog dana osećali umor Srbi pohodnici, Jadovničke krstonoše. Latili su se posla i poboli veliki drveni krst na uzvišenju. Služeno je, posle  više od pola veka, opelo postradalim sunarodnicima na strašnom mestu. Poslednji put, 1951. godine ovo mesto stradanja, sabirni centar na vrhu Velebita, preteči Jasenovca, posetio je prota Dušan Arabmašić., tada jedini sveštenik SPC u donjoj Lici. Na inicijativu porodice tu ubijenog dr Jovana Popovića iz Sremskih Karlovaca, služio je parastos i osveštao Časni krst. Zaklali su ustaše u Jadovnu proti Dušanu leta 1941. tri ćerke,

– Nije bilo lako ići stazama stradalačkim. Užasno je toplo, a teren strm. Šuma divlja, puna zmija. Ali, snagu nam je dala pomisao da su naši mučenici sve to prošli sa ustaškim bajonetima iza leđa, žedni, uplašeni, neki i ranjeni. Ova staza je bila u sećanje i pomen našim mučenicima. Makar na ovaj način poklonili smo se senima žrtava i mi mladi. Moja sestra Marija i ja smo poreklom iz Like. Naš život i naših bližnjih, je bio devedesetih godina paćenički. U „Šaranovoj” jami stradao je te 1941. naš deda. Sada, posle svih užasa živimo u Beogradu, daleko od zavičaja, od naše Like – kaže prevodilac Ljiljana Zoraja.

Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.Jadovno dan sjećanja 2012. | Jadovno dan sjećanja 2012.

Nikada se neće saznati pravi broj stradalnika u jamama velebitskim. To nam kazuje Milorad Milošević. I Miloradova familija po majci nosi ožiljke smrti i stradanja u Jadovnu.

– Sve je počelo pre tri godine, kada sam upoznao dr Bastašića u Beogradu, tada sam čuo za Udruženje Jadovno 1941 i odmah sam se priključio. Godine 2010. Udruženje je organizovalo prvi parastos jadovničkim mučenicima. Tada na  srpskom stratišu nije bilo srpske zastave.  Bila je samo hrvatska. Mi smo onda krenuli jednim autobusom iz Srbije. Danas posle tri godine, dolazimo sa tri autobusa iz naše matice. Radimo terenski, angažovani smo ozbiljno na prikupljanju dokumentacije. Neumorno prikupljamo podatke i materijal koji je istorijski dragocen. Maksimalno se trudim na Novom Beogradu, gde je sedište našeg odbora, da se uključi što više mladih ljudi u našu borbu za širenje istine o stradanju Srba u Jadovnu, Gospiću, Pagu. Naša želja je da se obelodane svi podaci, i da se otvore arhive u Hrvatskoj, da bismo napravili što verniji popis postradalih, da se obeleže sva stratišta i bezdane jame. Želimo, takođe da uključimo u naš rad i što više međunarodnih organizacija – kazuje Milošević, rođen u Gospiću, sada predsednik odbora Udruženja „Jadovno 1941.” u Beogradu.

Podaci o pravom broju postradalih su različiti, i teško da se može precizno utvriti broj srpskih žrtava. Više je izvora koji govore o broju mučenika, i svaki je stravičan. Franjo Zdunić iz Gospića, u knjizi „Kotar Gospić i kotar Perušić u NOB-u” na osnovu sopstvene procene i saznanja piše da je pobijeno više od 37 hiljada nedužnih ljudi, Fikreta Jelić Butić u delu„Ustaše i NDH” tvrdi da je Jadovno progutalo preko 48. hiljada života… Slavko Goldštajn, sin ubijenog Ive, procenjuje da je pobijeno više od 24. hiljade

Podsećamo, Logor smrti „Jadovno” na Velebitu je 22 kilometra severozapadno od Gospića, na proplanku Čačić dolac. Izgrađen je duboko u šumi. Nekoliko puta je proširivan!

Sveštenici delili sudbinu naroda

Otac Radivoj Panić, starešina svetosavske crkve u Beogradu na Jadovnu je bio prvi put pre 30 godina.

–U ovolikom broju, prvi put Srbi dolaze na Jadovno. Postavljen je krst na mestu sabirnog logora. Svi ti naši paćenici su zajedno sa jasenovačkim, proglašeni svetima odlukom SPC. I mi sveštenici želimo da damo svoj doprinos obeležavanju tih strašnih dana 1941.  Danas obnovljena i osveštana spomen ploča koja je postavljena pored „Šaranove” jame, govori da su sveštenici SPC uvek delili sudbinu sa svojim narodom. U sabirnom logoru na Velebitu postojale su visoko u brdima posebne nastrešnice (sojenice) za Srbe, i za Jevreje. Daleko od očiju mučili su ljude. Za mene je veliki šok koliko je mnogo vrtača, jama sa srpskim kostima. Šta čovek da kaže, prosto zanemi pri pomisli da je 1941. za dva i po meseca sa ovih terena  skoro istrebljen, satrt srpski narod. Čini mi se da je Velebit velika humka srpskog naroda. Video sam na vrhu jednu humku, gde su kosti preko 1.300 srpskih paćenika! Pokušali smo danas dostojno da se odužimo našim stradalnicima-pravednicima. Ovakav  stravičan genocid izvršen je samo još nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu. Od 1951. niko ovde nije služio. Zar to nešto ne govori o nama Srbima!? Zaborav je greh koji ima visoku cenu! A mi Srbi, nemamo pravo na zaborav – opominje sveštenik Panić.

Logor Slana na Pagu, prema svedočenju veoma malo preživelih, bio je na golom kamenu, u ostrvskom delu bez kapi vode ili vlati trave. Bio je podeljen na jevrejski i srpski. U jevrejskim delu su bile tri barake gde je moglo da bude smešteno do 1.000 ljudi. U srpskom delu bilo je desetak drvenih baraka, i tu je bilo svakodnevno mučeno i ubijano da stotine ljudi. U srpskim barakama moglo je da stane preko pet hiljada mučenika. Nedaleko odatle, u logoru Metajna, ustaše su bezdušno ubijale i Srpčad i njihove majke, i jevrejsku decu i Jevrejke. U Furnaži, jugoistočno, masovno su masakrirani logoraši. Svakodnevno je ubijano, ali i dovođeno na ostrvo Pag.  U selu Metajna na oko tri kilometra od logora Slano, nalazio se još  jedan logor za Srpkinje i Jevrejke.

Kompleks logora Jadovno bio je zatvoren između15. i 20. avgusta 1941. Poslednje zatočenike kompleksa logora Jadovno – Gospić – Pag, ustaše nisu uspeli da likvidiraju, jer im to nije dozvolila italijanska vojska. Nesrećnici srpskog imena bili su, potom, transportovani u logore u Jastrebarsko kraj Zagreba, Kruščicu kod Viteza, u  zloglasni Jasenovac…                                         

Biljana Živković 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top