Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Без Славка Голдстеина, пут ће бити спорији и тежи за све

Датум објаве: четвртак, септембар 14, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+

Када се у породици карловачког трговца књигама Иве и супруге му Лее Голдстеин у августу 1928. родио дјечачић Славко, могли су се само надати да ће њихов син бити успјешан онако како то сви родитељи желе својој дјеци.

Славко Голдштајн Фото: Ranko Šuvar / HANZA MEDIA
Славко Голдштајн Фото: Ranko Šuvar / HANZA MEDIA

Дјечак и млађи му брат Данијел, одрастао је у породици дипломираног агронома, али по позиву карловачког трговца књигама. Из своје карловачке књижаре отац Славка Голдстеина повезао се са загребачким партнерима Куглијем и Бреyером и добро водио посао. Славко је одрастао у породици књиге, у јеврејској породици, али у хрватској средини. Подједнако је усвајао оно што је било важно и одређивало менталитет обе заједнице. Једном пред Други свјетски рат отац му је готово успут рекао прије одласка у школу: “Пази, ти си Јеврејин, ти мораш увијек бити мало бољи од других, да би постигао исто што и они”.

Била је то поука која се према ријечима самог Славка Голдстеина најдубље урезала у јеврејску половину његовог карактера. Била је то заправо реченица која је обиљежавала велики дио јеврејске дијаспоре у Европи, посебно у вријеме када се приближавао Други свјетски рат.

Дјетињство Славка Голдстеина прекинуто је 13. априла 1941. године. Пред кућом у Карловцу стајали су њемачки тенкови, али тринаестогодишњи се дјечак жели отићи играти. “Па, иди. Немој закаснити на ручак”, биле су посљедње ријечи оца којег су кратко након тога ухапсила двојица предратних франковаца. Нису то учинили Нијемци, били су то локални, карловачки усташе.

Из затвора у Загребу, прије него што су га отпремили у Јадовно, Славку је отац послао писмо, које је он прочитао шездесет и четири године касније.

“Од Мути сам чуо да си прошле суботе плакао, јер сам ја у затвору. (…)

Знаде наиме бити таквих времена, када је већа част бити у затвору него изван њега. Можда си плакао, јер се твом фатиу наноси неправда. Боље је подносити неправду, него чинити је.”

У потресном писму зрели Славко Голдстеин читао је први пут ријечи оца које су звучале као глас из велебитске јаме гдје су га усташе затукле, али и као потврда онога што је Славко Голдстеин постао. “…ја сам увијек желио да постанеш – јунак од мејдана. Коликогод ме веселе Твоји спортски и школски успјеси, волио бих да будеш и у оном другом смислу, и то прије свега у том смислу – јунак. Није ту ријеч само о једној него о многим душевним особинама”.

Послије Другог свјетског рата отишао је и у Израел, али се вратио брзо, у земљу коју је његово јеврејство обогаћивало, натраг у хрватску културу која га је дефинирала. Жеље оца Славко није чуо када је писмо написано, али је увијек био храбар у оном што је радио. С мајком и братом отишао је у партизане и постао један од најмлађих активних чланова Титовог партизанског поретка. Увијек је схватао голему важност Народноослободилачког рата, али у критици система који је настао након рата био је неустрашив. Голдстеин је увијек критиковао поредак ако је то требало, но још је оштрији био критичар анти-антифашизма којег је нападао посљедњих година, у сувереној Хрватској.

Славко Голдстеин је био храбар као новинар, био је храбар као публицист, био је храбар као сценарист филмова, био је храбар као издавач. За предсједника Хрватског социјалнолибералног савеза изабран је 20. маја 1989. док је вишестраначје у Хрватској било унутар Социјалистичког савеза радног народа. До уласка у политику био је предсједник Жидовске општине Загреб. Увијек је био свјестан свога јеврејства и чинио је много да се шира јавност упозна са јеврејском традицијом, културом, доприносом хрватских Јевреја широј заједници. Он је био мотор изложбе о јудаизму у загребачким Кловићевим дворима, отворио је општину граду и земљи.

Славко Голдстеин био је храбар човјек, многих талената. Био је необично успјешан издавач који није повлачио када је требало издавати писце који су били дисиденти или неугодни властима, ако су били квалитетни. У исто вријеме, Славко Голдстеин знао је што може бити важна и успјешна роба. Његова издавачка кућа Либер објавила је неке од глобално важних наслова, попут “Московских дневника” Вељка Мићуновића. Југославенски дипломат књигу је продао и у Кини, обогатио се на милионским објавама. Голдстеин је издавао и важне писце попут Данила Киша. Касније, с Новим Либером, битно је одредио објављивање у рјечницима, правописним приручницима и поставио стандарде хрватског издаваштва. Тада је покренуо и библиотеку „Са зрном соли“ која је у кратким, брошираним, издањима дотакнула неке од најболнијих хрватских феномена: Степинца, проблематичне политичаре као Главаша, Керума, рат у Босни и Херцеговини.

Почетком 90-их часопис Еразмус који је издавао био је окупљалиште угледних, храбрих гласова интелектуално друкчије Хрватске од оне која се утапала у национализму. Позвао је у Загреб сличне српске интелектуалце док је још трајао рат. “Мислио сам да сте из бајке, да је све то сан” рекао је неколицини која је дошла у Загреб, отварајући дијалог између Србије и Хрватске када је то још јако мало људи заговарало, али је он видио даље.

Никада задрт, објашњавао је и писао. Тражио је, заједно с неколицином других интелектуалаца, да предсједник Фрањо Туђман због уплетености у рат у БиХ поднесе оставку. Био је више од јавног интелектуалца и више од публициста, мада је често реагирао публицистички, брзо, с пуним разумијевањем што медији јесу.

Након што су 2016. ревизионистички насртаји на Јасеновац, холокауст постајали неподношљиви, Славко Голдстеин, мада у озбиљним годинама, био је спреман и концентрисан написати јасну, аргументима необориву публикацију “Јасеновац: трагика, митоманија, истина”. Био је то још један од његових одговора усташофилима, необорив и логичан. Тешко је рећи што је у деведесет година Славка Голдстеина био његов најважнији посао. Можда ће након пуно година то остати његов публицистички рад, од краћих форми као што је опис породице у књизи “Обитељ”, до вјеројатно најважније, маестралне, тако важне за хрватску културу књиге “1941., година која се враћа”, такођер аутобиографског типа. То је вјероватно један од најквалитетнијих публицистичких текстова који су уопште написани на хрватском језику.

Брат Славка Голдстеина, Данијел Ивин, такођер је публицист. Славко је имао два успјешна сина, свеучилишна професора, Павла и Иву. С Ивом Голдстеином, историчаром, написао је неке од својих посљедњих дјела, углавном везаних за раздобље социјалистичке Југославије. Биографија Јосипа Броза Тита, један од коначних погледа на тематику, засигурно је опсегом и важношћу теме најбитнија. Најбољи је можда њихов заједнички “Холокауст у Загребу”, књига која је преведена и на америчком тржишту.

У друштвеном смислу, упорни отпор обнови усташтва био је остатак снажног активизма који је Голдстеин носио цијели живот, а увијек са жељом да земља у којој је живио, коју је вишеструко задужио, постане још боља.

У свакој се животној епизоди Голдстеин показа

Аутор: Tvrtko Jakovina

Извор: Jutarnji list

Везане вијести:

Преминуо Славко Голдштајн

Славко Голдстеин: Истина о 27. јулу 1941. | Јадовно 1941.

Славко Голдштаjн: Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела …

Лажна слика државе коjоj jе злочин био програм и циљ


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top