Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала вама који сте били са нама код Шаранове јаме, на Јадовну, у Теслином Смиљану и Медку 30. јуна 2018. Свједочили смо да нисмо заборавили.

Беседа Патријарха Павла у Пребиловцима 1991. године

Датум објаве: уторак, мај 22, 2018
Објављено у Пребиловци
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/patrijarh-pavle-1.jpg

† Патриjарх Павле jе после одслуженог парастоса новомученицима Пребиловачким, испред ,,Дома културе,, (у коме се у лето 1941. године одиграо крвави усташки пир), беседио окупљеном народу о истинском смислу страдања.

Беседа jе обjављена у целини jер се само као таква може исправно схватити, без простора за jеднострана и ниским мудровањима склона тумачења.

Нека Господ упокоjи душе наше браће и сестара, коjи не изгибоше као злочинци и то jе jедина стварна утеха. Да пред Богом живим онаj ко jе човек увиjек жив, а нечовек jе мртав пред њим и док гази по овоме свету. Не даj Боже да ми, њини потомци и браћа и сестре, да ми не одржимо име српско и православно онако како ваља и требуjе. Никада се не боjати ничега и никога сем Бога, jер се каже: Марко не боjи никога, разма jедног Бога великога. А онаj ко се Бога боjи, таj нема разлога да се икога боjи и ичега да се боjи, сем греха и онога што jе срамотно. Не даj Боже икоме нашем, не даj Боже никоме од људи добре воље. Нека Господ помилуjе душе наших покоjника. Нека Господ умудри и нас и неприjатеље наше да будемо људи као што Бог жели и што очекуjе од нас. Здрави сте и сви редом.

Наставак беседе:

Једног дана у разговору са људима, о чему, о тим нашим невољама тамо. И приђе jедан млад човек, па ће да каже: „За све ове наше невоље у многоме jе крива и наша православна вера, коjа нас jе вечито учила да будемо милостиви, да не будемо осветољубиви, да праштамо. А ови други око нас имали су сасвим другачиjи став и другачиjе схватање и ове наше особине знали да искоришћаваjу на своjу корист, а на нашу несрећу“.

Неће то бити, рекох, баш све тако. Наша нас jе вера учила да увек будемо људи, никад нељуди. И осетих да ће бити да jе таj млад човек пореклом црногорац, па ћу га питати: „Чини ми се да сте Црногорац“.

Јесам, вели.

Е да вам кажем шта jе Марко Миљанов, jедан воjвода црногорски, шта jе описао у своjих пет књига, а у педесетоj jе години учио да чита и пише. Па описуjе jеднога чичу из Васоjевића коjи jе био и добар jунак, али га jедан младић Црногорац са леђа рани, из наjнижих побуда, да му дигне оно оружjе што jе имао. И како га гађ’о у главу куршум ниjе пробио лобању, него jе обиш’о и око му истерао и чича у крви падне, али оним читавим оком виде ко га то уби. И кад су чичу нашли и питали ко те уби, таj и таj, ухвате младића на суд и осуде на вечну робиjу. Чича болов’о, преболов’о, ост’о без ока, па кад jе преболов’о дигне се у суд. А у суду се нашао и књаз Никола, па ће чича да моли судиjу и књаза да пусте онога младића. Како, вели, побогу? Па око ти истер’о и то зашта. Аjде да jе била нека свађа, па да човек у ономе афекту учини и оно за шта се после каjе, ниjе треб’о да учини. Јер да jе била крвна освета или нешто, него да ти дигне и диг’о ти то што си имао и jош оста без ока. Господару, вели, добро чињети да нам не досади. А друго, вели, њему jе седамнаест година а мени jе шездесет. Већу jе несрећу он учинио себи него мени. У шездесете године, ‘оће чича да каже, да живот не почиње. Ако досад нисам учинио што се могло и требало, дигни сада руке. А он jе на почетку живота и зар тако да га почне и да га у затвору заврши.

Ни jа, ни ви, чини ми се, да у таквом случаjу, не знам дал’ би тако поступили. Сви су изгледи да не би, jер да нам ниjе стао на жуљ, па не знам шта би му учињели. Али ми сви осећамо да jе то оно што нас jе као народ одржало. Не само да преживимо, биолошки да надживимо, него да преживимо као људи Божиjи.

А jедан други пример, коjи често и себи понављам и оноj деци. У Првом светском рату jедан прост човек, преш’о jе Албаниjу и све оне несреће као воjник. И кад jе почела солунска офанзива, он у првом борбеном реду буде рањен и мора у болницу. Пошто jе био лакше рањен у руку, предаду му jедног Бугарина заробљеника, кад већ иде у Солун да га преда тамо у команду као заробљеника. И како су силазили са положаjа према Солуну, Бугарин jе занемог’о. Не може даље. Ко зна кад jе jео, кад jе одмар’о? Сада jе и заробљеник и да ли ће и када изаћи и видети иког свога. Ноге отказале, даље не може. Србин, рањени воjник, сиђе са коња и помогне Бугарину да се успе на коња. Узме за вођице и пође даље. Наиђе воjвода Степа, из команде из Солуна на фронт. Погледа, Бугарин на коњу, Србин рањени води коња. Јел’ бре, вели, воjниче, како то, ти пешке а Бугарин ти на коњу. Господине генерале, ево jа сам рањен, морам у болницу а он ми jе предат да га предам тамо у команду као заробљеника. Занемог’о, jа му помог’о да се успне на коња, па ће да каже: он заробљеник, jа рањеник,  неприjатељстава више нема. Сад смо само људи.

То ниjе само витештво, То ниjе само отменост. То jе нешто несравњиво дубље. То jе оно чиме смо, кажем, остали до данас живи пред Богом живим, али као људи Божиjи. Е о томе се ради. Нисмо ми, кажем и понављам, овце за клање, па кољи и бацаj нас у jаме. Кад jе пушка, пушка ти jе, пушка ми jе, па коме Бог и срећа. Али да ми голоруке људе, зато што су били рођени и нико их ниjе пит’о, ‘оће се родити као Срби или као Хрвати, или као Турци, или као Немци… Нити имамо кривице што смо рођени у овом народу нити заслуге. Али да ли ћемо поступати као људи или као нељуди, то зависи од нас и то Бог од нас очекуjе. Е да увек будемо људи, никада нељуди.

Исти таj Марко Миљанов jе само формулисао принцип чоjства и jунаштва. Ниjе га он измислио. У народу га jе он прочитао и само га jе формулисао. Јунаштво jе, вели, да браним себе од неприjатеља, а чоjство да браним неприjатеља од себе. Ни према неприjатељу не смем бити нечовек. О томе се ради.

Збогом остаjте и нека да Бог да се у добру виђамо и чуjемо. Амин.

Извор:  НОВО ВИДЕЛО

Везане виjести:

† Патриjарх Павле – Беседа у Пребиловцима 1991.(видео)

Видео записи везани за страдање у Пребиловцима, љета 1941.

Слово Милорада Екмечића у Пребиловцима-Oдржано 24. новембра 1990. године

ПОКЛОНИЧКО ПУТОВАЊЕ У ПРЕБИЛОВЦЕ

Страница на нашем саjту посвећена Пребиловцима

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 05. јануара 2013. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top