Beogradske priče: Jedini put kad je baka bila „gospođa“

Datum objave: nedelja, jul 31, 2016
Objavljeno u Drugi svjetski rat
Veličina slova: A- A+

Stara porodična dokumenta vraćaju sećanja. Još čuvam pismo iz Mauthauzena iz 1943. godine u kojem piše da dedina smrtnovnica može da bude podignuta ukoliko se uplate 72 marke – kaže Zoran

Foto: V. Danilov / Zoran Dokić
Foto: V. Danilov / Zoran Dokić

Bezbroj Beograđana nestalo je u ratovima koji se stalno i uporno „vrzmaju“ ovim prostorom. Svakako je mnogo više onih koje smo zaboravili nego onih kojih se, s pijetetom, danas sećamo. Jedan od takvih, zlokobnih sukoba deo je sećanja našeg sagovornika Zorana Dokića, zaljubljenika u istoriju brodarstva, hroničara i istraživača starog Beograda i njegovih običaja.

Kako to već biva, svakog ko ima neki poriv da se bavi istorijom na takav iskorak tera nešto ili neko. Neki trag iz prošlosti koji ga čini nemirnim. Kao da tajanstveni eho iz proteklih decenija ili vekova ima štagod da dopriča.

Dokić dobro zna šta ga je nateralo putem kojim danas kroči. Jedno pismo iz „Mauthauzena“, datirano na 1943. godinu, i saznanje da je mogao da ima nekog koga nikad nije stekao.

Dedu.

– Moja baka Persa i deda Kuzma bili su vršnjaci i oboje su rođeni 1907. godine – priča Dokić. – Njihova deca, moj otac Vlajko i tetka Sretenka, živeli su onako kako su bitisali svi tokom prve polovine 20. veka: nimalo lako, ali zdušno „pribijeni“ jedni uz druge, kao prava porodica. Meni je priča o dedi ostala kao životni žig tek kada sam saznao za njegovu sudbinu.

Iako je došao iz Slavonije u Beograd 1931. godine, deda Kuzmi su pred rat najavili mogućnost da će biti na crnim listama okupatora, i on se obreo u selu Budimci, između Osijeka i Našica. Ali tada ga zatiče sudbina mnogih Srba. Prvo je uhapšen i prebačen u logor na Starom sajmištu, zatim na Banjicu, i na kraju u „Mauthauzen“. Jedno pismo ostalo je jedini Dokićev zapis o dedinom postojanju.

Dokument iz "Mauthauzena"

* Dokument iz „Mauthauzena“

– To je zvanična nemačka dopisnica koju je dobila moja baka, zvao sam je nana, precizno adresirana, sa datumom 30. decembar 1943. godine. Tamo je pisalo da je dan ranije telo mog dede spaljeno u državnom krematorijumu, a da smrtovni list može da dobije ukoliko uplati 72 rajhsmarke poštanskom uputnicom na adresu „Mauhtauzen 2“. Pritom je naglašeno kako njegove privatne stvari neće biti dostupne. I ono što je meni ostalo kao posebno gorko sećanje bilo je to što je baka dobila pošiljku kao „frau“, odnosno „gospođa“. To je bio jedini put da je moju nanu Persu neko tako oslovio.

Dokić kaže da ga je ovo pismo potreslo čim je stasao i počeo da analizira porodičnu zaostavštinu, kao što radi svaki radoznali mladić.

– Tada sam razumeo da sam imao dedu, i počeo je da mi nedostaje čim sam shvatio da je postojao. To je bio najdragoceniji lik svim mojim drugarima, u svakoj porodici njegova uloga je bila da dečaka prvi put odvede u kafanu i na utakmicu. Da bude ponosan na njega.

Autor: Zoran Nikolić

Izvor: NOVOSTI

 

Vezane vijesti:

Mauthauzen – stratište u oba svetska rata | Jadovno 1941.

Beogradske priče: Dva „putovanja“ u Mauthauzen | Jadovno 1941.

Međunarodni komitet čuva sećanje na žrtve Mauthauzena …

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top