Bella ciao Југославијо

Уз звуке песме италиjанских партизана сахрањена jе прва дама Југославиjе. Југославиjа међутим jош увек живи у срцима многих.

Сузе премиjера и прве даме Србиjе на сахрани Јованке Броз, некада прве даме Југославиjе, jош jедна су у низу jавних манифестациjа туге за земљом „братства и jединства“. Југоносталгиjа jе одавно jака у генерациjи „из педесет и неке“, коjа данас издржава родитеље пензионере и децу незапослене дипломце, и са сетом се сећа летовања на Брачу, викендица на кредит и плавог пасоша. Тугу за временима „кад смо се нешто питали“ све чешће исказуjу и припадници млађих генерациjа, рођени у годинама након смрти „наjвећег сина свих наших народа и народности“. Сећање на стару, добру Југу добро дође и политичарима па тако премиjер изненада тркне да положи цвеће на гроб Александра Ранковића, српске узданице, „великосрбина“ кога преварише Хрвати и Словенци. Министар иностраних послова са сетом се присећа дипломатске обавештаjне службе и jугословенских дана славе, па грађанима обећава да ће бар обновити СИД, кад већ нема Насера и Нехруа, да дођу у Београд у Вука Боjовића обрадуjу камилама и слоновима. Тешко jе не запитати се, што jе та земља меда и млека нестала, кад већ за њом сви данас пате?

Да jа ваљала, не би се у крвљу распала, сигурно jе наjлакши одговор.  Ипак, да се присетимо jош неких детаља из историjе социjалистичке Југославиjе, коjе jе изгледа данас већина заборавила.

Друга, комунистичка Југославиjа, jе настала након краха оне прве, краљеве, „великосрпске“. Рађала се током четири године грађанског рата у коме се пуцало и на окупатора, али се добро знало ко jе главни противник оба антифашистичка покрета. Победила jе револуциjа и спремно се обрачунала са „неприjатељима народа“. У периоду до априла 1945. године, на простору Србиjе jе, без пресуде суда, убиjено око 60 000 грађана. Броj оних коjима jе одузета имовина, коjи су затварани и лишени грађанских права, jош ниjе утврђен. Већ 1948. долази до нове, масовне репресиjе. Оваj пут су мета „ибеовци“ . На принудном вишегодишњем летовању на Голом отоку нашло се процентулано убедљиво наjвише Срба из Србиjе и Црне Горе. Показало се да ревносне комшиjе имаjу обичаj да случаjно провире кроз комшиjски прозор, па отрче у комитет и jаве како су суседа „ин флагранти“ затекли док пали кандило пред Стаљиновом сликом.

Уколико се послератни терор може обjаснити, никако и оправдати, увек крвљу обливеном речи „револуциjа“, броjни потези партиjског, уjедно и државног врха „нове“ Југославиjе, тешко се могу данас бранити. Принудни откуп и национализациjа jе опустошила српско село. Индустриjализациjа jе спроведена плански, по узору на Совjетки савез, без много обзира према економскоj оправданости инвестициjа. Запошљавање jе било социjална, а не економска категориjа. Последице су постале очигледне након првих покушаjа преласка на тржишну привреду. Убрзана урбанизациjа jе прелила становништво из села у градове, али jе менталитет већине до данас остао више рурални него градски.

Југославиjа jе од почетка педесетих налазила у константноj привредноj кризи. Земља jе опстаjала искључиво захваљуjући огромним донациjама, коjе се шаком и капом дељене климавом зупчанику у совjетском лагеру. У времену када jе Југославиjа заиста била „исток западу и запад истоку“ четвртина свих потреба државе за житом добиjана jе кроз бесповратну помоћ САД. Количина донациjа и никад враћених инвестициjа тешко да ће икада бити до краjа срачуната, али се процењуjе да се само из САД у Југославиjу слило око 100 милиjарди долара. Рачуни увек дођу на наплату, на оваj или онаj начин.

Југославиjа се, по други пут у веку, понашала „као примадона“ у игри великих. И поред огромних средстава коjа су се сливала, незапосленост jе константно расла од почетка педесетих. Лек jе прођан у подстицању масовне економске емиграциjе, првенствено у Немачку. Одлив квалификоване, а потом и висококвалификоване радне снаге, постепено jе постао уобичаjена пракса у вођењу jугословенске социjалне и економске политике. Старе навике задржане су до данас.

Положаj српског народа у Југославиjи jе посебна прича. Вођени Лењиновом доктрином да jе наjопасниjи нацинализам већинских народа, архитекте комунистичке Југославиjе око четвртине Срба су оставили ван граница СР Србиjе. Створена jе црногорска нациjа, снажно подржана еманципациjа македонске, а муслимани су од верске, постали етничка категориjа. У Србиjи су формиране и две покраjине, коjе су уставним амандманима 1968-1971, а потом и Уставом из 1974. године, фактички уздигнуте на ранг република. Уз све нелогичности Кардељевог устава, коjи jе самоуправљање од политичке и привредне догме претворио у уставну, наjвећа jе била она по коjоj се Србиjа ниjе могла мешати у доношење одлука покраjина, али ниjедну одлуку, чак ни за своj централни део, ткз ужу Србиjу (УЖАС како се говорило) ниjе могла донети без њихове сагласности. Покушаj да се ова нелогична одредба измени довео jе и до почетка краjа Југославиjе и уздизања „вође“ 1987. године.

Добро, рећи ће неко, све jе то у реду, али људи су боље живели, мање радили, зидали куће на спрат у селу и летовали сваке године. Да оставим по страни сва обjашњења, геополитику, сукобљељене блокове и тас на ваги, нестабилну државу од двадесет милона становника коjа водила светску политику, дугове, и то не новчане, коjи данас стижу на наплату, рећи ћу само – тачно jе. Живело се боље, што заиста ниjе тешко у односу на живот у Србиjи данас. Али, поjединци, а њих ниjе било мало, и за то су платили високу цену.

У Југославиjи се за читаво време њеног постоjања суди политичким противницима, неприjатељима поретка, страним плаћеницима и домаћим издаjницима. Пекић jе као матурант осуђен на петнаест година робиjе. Гоjко Ђого jе пребиjан и осуђен на робиjу због збирке песама. Због „деликта мишљења“ jе суђено и професору Милошу Ђурићу, филозофу Михаjлу Михаjлову, књижевницима Ивану Ивановићу и Момчилу Селићу, редитељу Лазару Стоjановићу и низу других. Професори су избацивани са Правног и Филозофског факултета у Београду. Листови су редовно цензурисани, броjеви стопирани, уредници смењивани. Гнев власти ниjе заобишао ни обчне људе. У затвор се могло доспети због песме у кафани, олако изречене псовке. За запослење jе, поред и данас одлично познате „везе“, била неопходна и потврда о „морално-политичкоj подобности“. Не прошаптана на ухо надлежног службеника, већ на папиру, са печатом.

Тешко jе писати о Југославиjи. Свака генерациjа имаj своj поглед на њу. Ниjедан ниjе обjективан, jер обjективност ниjе у људскоj природи. Сигурно да jе Југославиjа имала и своjе добре стране. Оваj текст се њима ниjе бавио jер jе настао као мини-подсетник свима коjе jе данас, услед лошег живота и општег безнађа, захвата епидемиjа jугоносталгиjе. Нисам желео да кртикуjем Југосалвиjу, нити jе на мени то да чиним. Изнео сам поjедине чињенице, коjе, чак и када им се супроставе друге, ипак остаjу то што jесу – чињенице.

Оставимо гледање у прошлост историчарима, нека то чине они коjима jе то занат. Нека пропали модели биду искуство из кога ћемо учити. Гледаjмо напред, а не назад. Живимо у Србиjи, оваквоj каква jе. Покушаjмо да направимо нешто од ње. Нешто боље од овога што имамо данас. Лествица свакако ниjе постављена високо.

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ