Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

БЕЋКОВИЋ: ЗАБОРАВЉЕНИ НАЈЗНАЧАЈНИЈИ СРПСКИ ВОЂА 20. ВИЈЕКА

Датум објаве: недеља, децембар 2, 2018
Величина слова: A- A+

Јован Дучић писао је о врховном команданту српске војске у Првом рату, Краљу Александру Карађорђевићу, који је откупио рукопис “Горскога вијенца” и из Беча га после 1918. године донио у своју библиотеку. Из те породичне својине, нечијом самовољом је однесен на Цетиње – рекао је Бећковић и додао се ових година много слушало о Првоме рату.

Матија Бећковић уз икону Св. Вукашина над плавом гробницом пашких врата
Матија Бећковић уз икону Св. Вукашина над плавом гробницом пашких врата

– Врховни командант те војске имао је само 21 годину кад је почео том војском да командује. Прошло је више од пола вијека да отаџбина није уждила свијећу за душу тог најзначајнијег српскога владара двадесетога вијека. Прије 74 године убијен је он, син једног, унук два краља, праунук вожда Карађорђа, рођен на Цетињу, остао без мајке с непуне две године, школован код Руског Цара, водио три рата, прегазио Албанију, створио Југославију и једва да је некад скинуо униформу- рекао је Бећковић наводећи да је краљ Александар имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји.

– И сам је писао и преводио поезију, волио је музику, разумио се у сликарство, био вјерник, добротвор и задужбинар, а уз то и установио и обновио готово све културне институције које имамо. Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као војник подигао споменик Незнаном јунаку на Авали и Побједнику на Калемегдану и споменик захвалности Француској на Калемегдану. Озидао храмове и костурнице широм земље, откупио рукопис “Горскога вијенца” о своме трошку, а кад је приликом посјете Манастиру Крка упитао братију шта би могао да учини за њих и испуни им каку жељу, игуман му је одговорио: “Величанство, ви сте све наше испунили на Куманову”. Последња звона која је чуо била су звона Манастира Савиње. Убијен је у Марсеју пред очима милион Француза који су изашли да га виде. Пао је на путу мира као прва жртва фашизма.

Краљ Александар I Карађорђевић (Фото Википедија)

Рука која га је убила ускоро је почела без списка да коље и убија његов народ, да пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца, да у црно завија читав свет. У часу кад је Влада његовога сина прва у Европи донела лице Хитлера, Французи су са цвећем и свећама кренули на место на коме је убије. Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и Краља Петра, него у крипти поред мајке Зорке. Црна Гора му је приложила вијенац од црног трња, а Црногорци су тог дана завезали звона и скинули чактаре са овнова.

Уочи прославе Првог српског устанка чули су се гласови како ће и српска црква прогласити Краља Александра светитељем и мучеником, као што је то већ учинила руска црква са царском породицом. Из истих разлога због тврде вјере хришћанског држања пред смрћу, он јој је ишао у сусрет отворених очију. Једино што је могао вјеровати и у самртном часу да га Срби никад неће заборавити и како, гдје, зашто и од кога је убијен. Мени се чинило да је ово прилика да га споменемо. А ко ће га споменути ако неће Херцеговци и Требињци – рекао је Бећковић уз примједбу да је на недавној прослави у Паризу Србија била понижена, али је понизила и себе саму.

– Недалеко од Тријумфалне капије налази се споменик Краљу Петру и Александру, а на 20 километара је српско војничко гробље. Земља у срцу Париза потрошена костима српских војника. Нисмо се тамо појавили, није нас нико видио, а да смо тамо били свако би знао откуд смо се нашли на тој прослави и гдје нам је мјесто – рекао је Бећковић завршавајући своју бесједу цитатом Исидоре Секулић која је описала како је изгледао улазак Краља Александра у ослобођени Београд:

“Испод свих одређено издвојен, млад и немлад, официр сам. Шињел тежак, неиспеглан, не лежи на телу. Чизме грубе, капа стара, руке без рукавица а на лицу потамнелом, лепом лицу, израз човека измучена и узбуђена, човека танких живаца. Кроз пригушен шапат жена у сузама ‘понос наш, дете наше испаћено’. Београд га је дочекао у олујном тајцу офијукан ветровима победник се вратио у спаљени дом.”

Из бесједе академика Матије Бећковића на 5. завичајном скупу Требињаца, на коме му је овом уручен “Аврамов штап” књижевна награда коју под покровитељством Града Требиња заједнички додјељују Удружење књижевника Србије, Републике Српске и српских писаца Црне Горе.

Извор: Слободна Херцеговина


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top