Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Бања Лука, 27. септембар 2017.године

Датум објаве: четвртак, септембар 28, 2017
Величина слова: A- A+

27. септембра 2017. године са почетком у 19 часова у Народном позоришту Републике Српске (сцена Петар Кочић) пред око 120 људи који су успели да уђу, за ову прилику малу салу, одржано је вече сећања на хероје са Кошара и промоција романа „Зов карауле“. На промоцији учествовали господин Ненад Новаковић, директор Народног позоришта РС, новинар Михаило Меденица, ветерани са Кошара Ђура Елчић и Мирослав Маљах, као и аутор књиге Ненад Милкић, уз присуство великог броја електронских и писаних медија из Републике Српске. О промоцији Ненад је написао следеће:

Где год да кренеш и куда год да идеш увек постоје та нека места која остају недостижна и која желиш посетити али и која ти уједно у тим жељама стално измичу. Бања Лука, та дивна престоница бастиона српства, била је мој недостижни сан.

И као да је јуче био позив тада тек познаника, а сада пријатеља, Небојше Тојагића из Удружења „Јадовно 1941.“ који ме је тада питао зашто никако нећу да дођем у Р.Српску, не знајући да никада позива са друге стране Дрине није ни било. И онда смо се у две реченице све договорили. „Долазиш?“ упитао је. „Долазим“ одговорио сам. Све остало је историја …

Дан пред промоцију смо дефинисали да из Србије долазимо из два правца. Моја супруга и ја преко Зворника и Добоја, а екипа из Београда (Меденица, Цицибан и Пезос) аутопутем преко Градишке.

Ја сам свој пут намерно усмерио на Вучјак. Желео сам одавно, а сада ми се за то пружила прилика, да се поклоним сенима припадницика славних „Вукова са Вучјака“ и њиховог команданта Вељка Миланковића. Тих десетак минута крај спомен храма је једно од ходочашћа које ћу памтити цели живот.

Доласком у Бања Луку прво што сам желео урадити јесте да се поклоним анђелима. Било их је 12. Малих дивних 12 звездица. Уморан од пута, немарећи за тело које је жудело за одмором у некој башти оближњих кафића, упутио сам се право до споменика бебама које су на очиглед целог света и захваљујући безобзирности светских хоштаплера умирале једна по једна. Њиховом смрћу почела је борба за живот Срба у Босанској Крајини и пробој коридора живота. Надам се да ће једног дана тим коридором проћи ауто-пут који ће спајати Београд и Бања Луку и да ће понети име „аутопут 12 звездица“. Тек када сам се поклонио пред спомеником и пустио сузу, могло се размишљати о промоцији мог романа. Као да су ми сенке тих невиних душа дале додатну снагу.

Имао сам још једну велику част пре саме промоције а то је да упознам Меденициног пријатеља (сада и мог), великог Србина и људску громаду, човека снажне воље, блиставих идеја, и снаге која инспирише – дивног Дениса Бојића. Људи, препоручујем да погледате његов филм „Дјеца“. Сигуран сам да тај филм многи неће моћи одгледати до краја (и ја сам то једва учинио) али… Тај филм свака српска кућа и свако српско биће мора имати и преносити даље, јер то није само филм него опомена за будућа поколења.

Како се ближила промоција тако су се и наше обавезе полако гомилале. Прво је уследило гостовање на Алтернативној телевизији, у којој смо Меденица, Цицибан и ја у директном преносу говорили о теми романа и догађајима због којих је написан, и обавестили Бањалучане о промоцији која је требала да почне за непуна два сата.
Убрзо након тога следили су интервјуи за државну телевизију Републике Српске – РТРС, затим БН, К3 и друге (опростите ми што нисам видео ко је све од новинара био ту).

И на послетку, о свему су два дана након промоције известиле и бањалучке “Независне новине” чиме се апсолутно медијски покрила територија Републике Српске која је већ при првој организованој трибини задала озбиљан задатак у погледу како се цене и поштују истински хероји српства.

О самој промоцији нећу причати много. Нека причају други. Слике довољно говоре. Бања Лука се достојно одужила сенима хероја са Кошара. Међу тих 120-так људи који су успели да уђу у салу, било је много ветерана из Отаџбинско-одбрамбеног рата у БиХ, који су извојевали једину српску победу претходних деценија (стварање Р.Српске). Били су представници више удружења, међу којима са поносом истичем Удружење „Јадовно 1941.“ (молим вас, пратите рад овог удружења и ако Бог да да им се сви заједно следеће године прикључимо у ходочашћу и обиласку јама по Велебиту). Част ми је што сам имао прилике да упознам и Ненада Новаковића, велико име у културном животу Р.Српске. Такође, са задовољством сам имао прилику да упознам и једног од хероја са карауле Морина који сада живи у Бања Луци, Бојана Вимића.

Много дуже од предвиђених сат времена смо остали тамо како би причу о Кошарама пренели преко Дрине. И она је тамо пустила корене. Српство је схватило и прихватило жртву хероја са границе. Бањалучани су се одазвали зову карауле и прикључили се у борби против заборава. Срби из Српске који су кроз деценије морали се борити за опстанак најбоље су научили да очувају и сачувају праве вредности. Оног трена када су прихватили причу о Кошарама, сигуран сам да ће то за навека да живи.

 

И на послетку, коначно прилика да се испричам и разменим мишљења и са сјајним Пеђом Адамовићем. Ако вас некада пут нанесе у Бања Луку, посетите његову књижару „Ризница“ и видећете да је то најлепша књижара на свету.

Хвала ти Бања Луко и Српска републико што сте ми један од највећих снова остварили!

Извор: nenad.in.rs

Везане вијести:

Представљена књига „Зов карауле“, исповијести војника са …

„Зов карауле“: Војнике са Кошара није поразио рат, њих је …

Крај Корићке јаме | Јадовно 1941.

Потпоручник Лео | Јадовно 1941.

Идемо даље… | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top