Марко Јанковић: Одбрана западно крајишких општина септембра 1995. године

Након егзодуса српског становништва из Републике Српске Крајине, хрватско бошњачка коалиција потпомогнута НАТО авијацијом мјесеца септембра отпочела је опсежну кампању освајања територија Републике Српске. Амерички изасланик за Балкан Ричард Холбрук у својим мемоарима „Завршити рат“ пише да је наговарао Туђмана и Изетбеговића да још енергичније крену у обрачун са Србима. Након успјешно проведене операције „Маестрал“ у Западној Босни, хрватски војни и државни врх одлучио је да изврши форсирање ријека Уне и Саве и тако развуче Војску Републике Српске што је више могуће. Зелено свјетло за извођење операције „Уна 95“ дао је сам предсједник Фрањо Туђман. Операција „Уна 95“ је у хрватским документима шифрована и као операција „Дрина 95“, по чему се може наслутити да ја крајњи циљ било избијање на Дрину и границу са Србијом, чиме би се питање Срба у Босни и Херцеговини ријешило на исти начин као у Хрватској.

 

     Осамнаестог септембра у јутарњим часовима ХВ је почела са извођењем операције. Готово симултано су нападнуте општине Козарска Дубица, Костајница и Нови Град. Након артиљеријске припреме која је једнаким интензитетом дјеловала и по војним и по цивилним циљевима отпочело је десантирање специјалних снага ХВ на споменуте општине, а 5. корпус АБиХ изводио је артиљеријско пјешадијске нападе на фронту од Босанске Крупе до Новог Града. Извиђачко-диверзантске групе ХВ су оствариле почетне успјехе у општинама Козарска Дубица и Нови Град, док су у Костајници одбачене при покушају преласка ријеке. Након почетних успјеха припадници ХВ наишли су на жесток отпор припадника ВРС који су се у међувремену реорганизовали и припремили за борбу. Сљедећих неколико сати вођене су пресудне борбе за опстанак српског народа на својим вјековним огњиштима. Важност те одлучујуће битке препознали су и цивили поменутих општина који су се на појединим мјестима самоиницијативно организовали и кренули у борбу против непријатеља. До касних вечерњих часова вођени су интензивни ватрени окршаји који су односили животе и на једној и на другој страни. Команда ВРС је због изузетно сложене ситуације у општинама Козарска Дубица и Нови Град одлучила да у борбу уведе и авијацију РС, која је својим дјеловањем нанијела огромне губитке ХВ, посебно артиљеријским јединицама. До јутарњих часова сљедећег дана припадници ХВ су били одбачени са територије Републике Српске. Иза себе оставили су страшне злочине, који подсјећају на оне њихових предака из Другог свјетског рата. О страхотама које су остале иза ХВ имао је прилику да посвједочи и новинар Мајк О'Конор из (The New York Times), који је 20. септембра боравио у Козарској Дубици. Сљедећег дана у споменутим новинама изашао је чланак са насловом „Подсјећање на хорор из 1943“. Мике О'Конор је примјетио да међу страдалим цивилима „има жена и дјеце као и да некима недостају очи“.

 

     Након претрпљеног неуспјеха 18. септембра, хрватски војни врх одлучио је да још једном покуша да форсира ријеку Саву. Овог пута одлучили су да се врате на њима добро познато мјесто и да наставе оно што су оставили недовршено 1945. године. Спомен подручје Доња Градина, мјесто насилног упокојења стотине хиљада српских цивила, 19. септембра  1995. постало је поприште одлучујуће битке за опстанак српског народа на овим просторима. На хумкама својих предака српски војник се заклео да неће одступати, сада је било „бити или не бити“! Након артиљеријске припреме која је немилице “тукла“ Доњу Градину и околна села почело је десантирање хрватскиx снага. У веома кратком року на тло Доње Градине ступило је око 80 припадника ХВ, након чега је кренула амфибија са 30-ак људи. По ступању амфибије на десну обалу Саве започео је жестоки обрачун између ХВ и ВРС. Један од припадника ВРС је ручним ракетним бацачем уништио амфибију, након чега је настала пометња у редовима ХВ. Убрзо је почело извлачење припадника ХВ, који су се “необављеног посла“ и уз огромне губитке повукли на лијеву обалу Саве.

 

   18. и 19. септембра општине Козарска Дубица, Костајница и Нови Град изгубиле су 54 цивила и 50 војника и припадника МУП-а. На простору од Новог Града до Козарске Дубице за два дана борби пало је око 12 000 пројектила разних калибара. Материјална штета у поменутим општинама била је милионска. Само за Козарску Дубицу постоје подаци да је износила 504.129.800,00 тадашњих њемачких марака.

 

     Одлучност српског народа да сачува своја вјековна огњишта била је јача и од западних планера који су ове просторе намијенили хрватско-бошњачкој коалицији. Својом упорном и пожртвованом борбом српски народ је заслужио своју државу што је потврђено у Дејтону 21. новембра 1995. године. На њему је сада да је гради, брани и чува за будућа покољења.

 

 

Марко Јанковић