Борис Радаковић: Гугл и хронологија злочина у Приједору
Ако у Google претраживачу укуцате „zločini Srba u Prijedoru“, изаће вам 139,000 резултата, а неки од понуђених наслова гласе овако „Pokolj u Prijedoru“, „Cetnicki zlocini u Prijedoru i Kozarcu“, „Prijedor, zabranjena riječ“, „Naši dragi ratni zločin(c)i“, „ETNIČKO ČIŠĆENJE U PRIJEDORU“, „Savršeni lanac srpskih zločina“, „Prijedor je 'bosansko-krajiška Srebrenica' “, итд.
Ако у претраживач укуцате „Zločini Muslimana nad Srbima u Prijedoru“, изаћиће вам 35,900 резлтата, од којих су прва три наслова „Suđenje Karadžiću: Stakić potvrdio teške zločine nad muslimanima i Hrvatima u Prijedoru“, „Prijedor, zabranjena riječ“, „Cetnicki zlocini u Prijedoru i Kozarcu“.
Нађе се потом и по неки наслов који упућује да се у Приједору страдали и Срби, да је дошло до великог сукоба а не само српске једностране „агресије“, да су Срби послије преузимања власти у Приједору понудили Муслиманима и Хрватима мирно ријешење и слично, али и даље доминирају наслови који упућују да су Срби у Приједору починили планирани злочин или геноцид, а да при том нико не даје поуздан доказ да је постојао план о истребљењу приједорских Муслимана и Хрвата 1992. године.
Ове резултате би могли објаснити ажурношћу и посвећеношћу Бошњака (Муслимана) циљу да се Срби оптуже за грађански рат као једини кривци, а по могућности и да дође до укидања Републике Српске као „геноцидне творевине“, као и српском неодговорношћу и незаинтереновашћу за спорне догађаје из новије историје. Док су бошњачко-хрватске организације и институције одавно схватиле моћ интернета и других врста пропаганде, српске институције и организације краси иста она пасивност због које су изгубили пропагандни рат током деведесетих година.
Међутим, тешко је објаснити зашто млади НВО активисти из Приједора не показују занимање и за српске жртве или за аргументе српске стране, који говоре о наоружавању приједорских Муслимана (Бошњака) и Хрвата и о њиховој припреми за рат са Србима? Још мање је јасно, због чега млади активисти не говоре о злочинима муслиманско-хрватских паравојних формација над Муслиманима у Приједору?
У нади да омладинци то не раде из зле намјере, нити да су плаћени да шуте о тим шкакљивим стварима, а данас се за егзистенцију сналази ко како може и умије, узећемо себи за право да њима али и институцијама Републике Српске и града Приједора скренемо пажњу и на злочине муслиманско-хрватских паравојних формација током 1992-1993. године. Приказаћемо само злочине почињене над цивилима засноване на изворним документима које посједујемо, јер смо већ писали и указивали на ратне сукобе у Приједору.
Током самог напада на Приједор у раним јутарњим сатима 30. маја, муслиманска група која је била заузела тзв. Велики подвожњак пуцала у болничка кола Хитне помоћи, приликом чега је возач кола Драгојевић Горан рањен са 32 метка, али је ипак успио да се одвезе неколико стотина метара даље гдје је пронађен и успио је да преживи. Иста муслиманска формација је у близини тзв. Великог подвожњака пуцала и у војна санитетска кола која су била видно обиљежена и са упаљеним ротационим свијетлима, приликом чега су рањени Вучета Драган и Томаш Ранко, који су се налазили у санитетском возилу. Ово јасно упућује на злочиначке намјере оних који нису презали ни од тога да пуцају на медицинско особље које је у тим тешким данима спасавало људске животе без обзира о коме да се радило.
Након одбијеног напада муслиманско-хрватских формација на Приједор 30. маја, приликом чега су борбе вођене у самом центру Приједора, преживјели екстремисти су се повукли у околне планине и шуме, одакле су све до пред крај 1993. године вршили диверзантске нападе у околини Приједора. У тим нападима страдали су и поједини цивили, како Срби тако и Муслимани (Бошњаци).
Међу првим њиховим, цивилним жртвама био је Дотлић Стојан из мјеста Кончари, коме су провалили у кућу 3/4. августа 1992. године и нањели му двије ране ножем у предјелу врата и лијевог рамена које су биле смртоносне. Половином истог мјесеца у мјесту Зецови, Стари град бр. 175. у кући породице Џенановић на којој је писало Ова кућа је под заштитом ЈНА, поменута група је убила Џенановић Вејсила, његовог зета Реџић Енреса, Џенановић Азану, Реџић Фахрудина, Реџић Меила, Реџић Вахида и његовог брата чије име није идентификовано.
Крајем августа 1992. године почињени су злочини у мјестима Ламовита, Козаруша и Подграђе. У Ламовитој су 27. августа убијени цивили Јањић Стојан и Дакић Марко који су убијени с леђа док су се возили на трактору, којег су екстремисти након тога запалили заједно са лешевима убијених. У Козаруши је 29. августа убијен цивил Балтић Остоја, на чији је аутомобил који се кретао старим путем Приједор-Козарац, отворена ватра а након што су возача убили запалили су аутомобил. Истог дана у Подграђу је убијен цивил Инђић Божо у чију су кућу упали екстремисти, а након убиства кућу су запалили.
Дана 8. септембра 1992. године, у Зецовима је дошло до новог злочина када су убијени Ступар Милан и Стојан и Бабић Раде. Злочинци су леш Ступар Стојана запалили, а лешеве Ступар Милана и Бабић Раде бацили у бунар након чега су дио бунара над земљом запалили.
Екстремисти су наставили свој терор и током 1993. године. Тако су у Доњој Љубији 22. августа 1993. године испред његове куће усмртили Шумић Асмира. До краја 1993. године похватани су скоро сви екстремисти који су предани у Истражни затвор Бања Лука.
Као што видимо на мети екстремиста су, поред Срба, били и они Муслимани (Бошњаци) који су били лојални грађани Републике Српске. Ово је још један доказ, поред чињенице да су муслиманско-хрватски представници одбили приједлог српских власти за мирно ријешење кризе, да њима није било у интересу мирно ријешење него сукоб са Србима за који су се почели припремати много раније.
Такође, чињеница да су екстремисти нападали и убијали поред Срба и Муслимане (Бошњаке), потврђује ријечи Педија Ешдауна, који је 1992. године посјетио Сабирни центар Трнопоље, након чега је рекао да су многи Муслимани (Бошњаци) ту зато што: Муслимански екстремисти врше притисак на мушкарце да се придруже герили, па се они морају склонити овдје ради сигурности. Да се није радило о „логору смрти“ како многи теоретичари „геноцида“ у Приједору настоје да докажу, говоре и лажна свједочења. Тако је Драган Опачић, августа 1996. као свједок “ICTY“ описао Трнопоље као “логор смрти“. Октобра 1996. утврђено је да лаже када је био суочен са својим оцем, “за кога је претходно тврдио да је убијен у рату“.Опачић је касније изјавио да га је сарајевска полиција истренирала да даје лажне изјаве против Срба.
Када се све ово има у виду тешко је схватити толики ангажман НВО активиста из Приједора и цијеле БиХ, који се труде да представе сукобе из 1992. године, као планирани злочин тадашњих српских власти у Приједору. Тачно је да је злочина било, као и да је највише страдало Муслимана (Бошњака) у Приједору, али је исто тако тачно да су српске власти понудилњ муслиманско-хрватским представницима мирно ријешење. Они су то одбили пошто су се припремали за сукоб са Србима.
Исто тако, прве нападе у Приједору извели су муслиамнско-хрватске паравојне снаге и прве жртве у Приједору ,као и на простору цијеле БиХ, у грађанском рату били су Срби. Питање је зашто се упорно прелази преко свега тога? Докле ће да међу НВО организацијама у Приједору и цијелој БиХ влада антисрпско расположење, јер како другачије да схватимо њихову немарност и пристрасност према чињеницама које говоре о грађанском рату у БиХ. Опет кажемо, можда они то раде несвјесно или су приморани од својих спонзора на такав став, па их молимо да ако се већ декларишу као борци за људска права то заиста и буду, а не да служе као војници у антисрпском пропагандном рату.
Извор: ФРОНТАЛ РС
Везане вијести: