Битка на хумкама предака

У граду мртвих, на хумкама предака, одиграла се једна од посљедњих битака за опстанак српског народа западно од Дрине.

 

Након априлског слома Краљевине Југославије, на територији Босне и Херцеговине успостављена је усташка власт. Сљедеће четири године Независна Држава Хрватска спроводила je политику уништења читавог једног народа. Једна мала општина на сјеверозападу Босне и Херцеговине, преживјела је нечувен погром.

Општина Босанска Дубица (од 1992. Козарска Дубица), пред почетак Другог свјетског рата бројала је 33.129 становника, претежно Срба. У периоду од четири године у Дубици је угашено 513 домаћинстава, док је живот изгубило 17.691 лице. Међу страдалима је и 3.967 дјеце млађе од 14 година. На територији општине налази се Доња Градина, највеће губилиште логора Јасеновац. Готово да нема Дубичана коме неко од родбине није страдао у том логору. Након Другог свјетског рата, доласком нове комунистичке власти, зарад „братства и јединства“ бачена је паучина на ова страдања. Доња Градина, град мртвих, систематски је запостављана и запуштана. Као да је некоме било у интересу да се све заборави.

Распадом СФРЈ Дубица се опет нашла у центру пажње. На самом почетку ратних сукоба у Хрватској, 13. септембра 1991. године, припадници Збора Народне гарде су испалили неколико граната на сам град. Том приликом је смртно страдала једна особа, што је чини једном од првих жртава рата на територији Босне и Херцеговине. Током сљедећих неколико година фронт је одмакао далеко од граница општине, па су Дубичани живјели релативно мирно. Међутим, постојала је стална стрепња за своје најмилије који су се налазили на бранику отаџбине. Падом Републике Српске Крајине августа мјесеца 1995. године и погромом српског становништва из тих крајева, Дубица се нашла на првој линији одбране.

 

Након успјешно проведене операције „Олуја“, као и успјешног тока операције „Маестрал“ у западној Босни, хрватски државни и војни врх, потпомогнут НАТО авијацијом, одлучио је мјесеца септембра да ријеши српско питање у Босни и Херцеговини. Операција шифрованог назива „Дрина 95“, а у литератури позната као „Уна 95“, имала је за циљ избијање заједничких снага хрватско-бошњачке коалиције на ријеку Дрину, чимe би се српско питање у Босни и Херцеговини рјешило на исти начин као у Републици Хрватској.

Осамнаестог септембра, у јутарњим часовима, припадници Хрватске Војске су почели са извођењем операције. Поред Козарске Дубице, нападнути су и Костајница и Нови Град. Након артиљеријске канонаде по војним и цивилним циљевима, почело је десантирање специјалних снага Хрватске Војске. Козарску Дубицу је бранила 11. дубичка бригада Војске Републике Српске, иначе матична бригада чији су борци углавном били са подручја општине. Важност битке препознало је и цивилно становништво које се на појединим мјестима самоиницијативно организовало и кренуло у борбу. До касних вечерњих часова вођени су интензивни ватрени окршаји који су односили животе и на једној и на другој страни. Тек сљедећег дана, у раним јутарњим часовима, уз помоћ ратног Ваздухопловства Републике Српске, припадници ХВ су одбачени на лијеву обалу Уне. Иза себе су оставили 43 мртва војника и цивила. О страдањима у Козарској Дубици свједочио је и новинар Мајк О’Конор (The New York Times), који је 20. септембра боравио у граду. Сљедећег дана, у споменутим новинама изашао је чланак са насловом „Подсјећање на хорор из 1943“.

Након претрпљеног неуспјеха 18. септембра, хрватски војни планери су одлучили да још једном покушају да освоје град. Овог пута су активирали резервни правац, а напад је ишао на Доњу Градину. Спомен подручје Доња Градина, светилиште српског народа, 19. септембра постало је поприште одлучујуће битке. На хумкама својих предака, српски војник се заклео да неће одступити и да ће часно и достојанствено бранити сваки педаљ те свете земље. У бици која је трајала до вечерњих часова, уз изгубљен један српски живот, Градина је одбрањена.

Одлучност српског народа у борби за право на живот и егзистенцију натјерала је свјетске моћнике да први пут у историји Србима западно од Дрине призна државност. Оно што нису успјели устаници из 1875–1878, више од вијек касније остварили су њихови потомци. Република Српска је гарант опстанка српског народа, те је стога на нама да је градимo, бранимо и чувамо за будућа покољења.

 

Марко Јанковић

 

 

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ