Будо Симоновић: Вађење костију из јаме Равни Долац 1991. године
Овај јединствени видео запис приказује спуштање спелеолога са потомцима жртава у бездану јаму Равни Долац у Ливањском пољу. Само у ову јаму су хрватске усташе на Огњену Марију 1941. године живе побацали 218 жртава. Нако шест недјеља и три дана из јаме су живе извучене 13 жена и један мушкарац. Након 50 година потомци жртава есхумирали су кости побијених, умили их, осунчали и похранили у новоизграђену крипту покрај цркве Успенија Пресвете Богородице у Ливну.
На жалост, 1992 године потомци злочинаца су минирали крипту и на тај начин
учинили нови злочин над остацима невиних жртава.
До сада најкомплетнији приказ о страдању Срба Ливањског поља 1941. године,
урадио је господин Будо Симоновић са својом књигом „Огњена Марија Ливањска"
Сјећајући се тога дана, Будо Симоновић каже:
«Овај снимак је заиста специфичан и направљен у специфичним условима, коначно, то је једино живо свједочанство о вађењу костију из јаме на Динари, а колико знам нема много сличних са других јама и губилишта, не само у Ливну и околини.
Ја у принципу имам неку врсту фобије од јама и дубина (никад се, рецимо, нијесам спустио у један мој бунар дубок свега тринаест метара), али је тог дана постојала нека посебна психоза, ваљда у превеликој жељи да то видим и сачувам од заборава, да потврдим све оно што сам годину дана прије тога истраживао. Прошао је сваки страх и ја сам се сам, на конопу спустио у јаму дубоку готово 50 метара. Прво је 8. јуна у јаму сишао мој друг и колега новинар, иначе познати спелеолог и стручњак за јаме, Миро Куртовић. Он је, иначе, прво рекао да је јама дубока 20 до 25 метара, а онда смо измјерили и утврдили да до прве тачке неколико метара дубоких наслага трулог лишћа, костију и другог материјала има равно 43 метра, тачно онолико колико су казали преживјели!
Сјутрадан, 9. јуна 1991., када се вријеме побољшало, а врело које је претходног дана извирало у јами мало пресахло, у јаму је први сишао спелеолог Ристо Савовић па за њим Владо Маљковић, син Милице Маљковић која је преживјела пакао јаме Равни Долац, и онда ја.
Миро ми није дао да носим камеру јер се плашио да је не оштетим, већ ми је посебно спустио.
У јами сам остао готово три сата и снимио све онако како је нетакнуто стајало педесет година. Жао ми је само што нијесам снимио једну месингану спомен плочу са записом, коју смо поставили на дну јаме и тренутак кад је у јаму сишао Илија Ерцег и кад смо у једном запећку пронашли кости његовог петогодишњег брата имењака, којег је мајка Галка, кад јој је издахнуо на рукама, ту "сахранила" и склонила од камења и бомби које су усташе накнадно данима бацале на њих.
Но, да не ширим причу, јер ја кад се спомене Ливно и све што је везано за Ливно, не знам гдје је крај, не умијем да скратим јер је то моја опсесија већ 22 године.
Чини ми се да се с том причом и будим и заспивам.
Jama Ravni Dolac, jun 1991. - Јама Равни Долац, јун 1991.
Везане вијести:
Ливањско поље - непосредно пред рат 1992. године
Прочитајте књигу "Огњена Марија Ливањска"
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље