ЗАШТО СЕ 'СРЕБРЕНИЧКИ ГЕНОЦИД' НЕ ПОМИЊЕ У МУСЛИМАНСКИМ ИЗВЕШТАЈИМА?

Наш сарадник Енди Вилкоксон разнео је парампарчад тврдњу да су српске снаге заробиле 7.000 до 8.000 Муслимана након што су 11. јула 1995. заузеле Сребреницу. [1] Без доказа да се то догодило неодржива је теза да је затим био погубљен сличан број заробљеника. Разматрајући доказну грађу која је предочена Хашком трибуналу у светлу које је најповољније по  Тужилаштво, Вилкоксон показује да у најбољем случају ти докази  подржавају закључак да су српске снаге могле заробити највише око 3.500 Муслимана. Самим тим, то је горња граница броја привзаконитих погубљења која су могла бити извршена после 11. јула. Та цифра је знатно нижа од броја жртава који се у званичном сребреничком наративу наводи.

          Ћутљивост интерних муслиманских извештаја из периода после 11. јула 1995. у вези са масовним погубљењем заробљеника и наводним геноцидом врло је енигматична. У тим извештајима који потичу из разних муслиманских институција, ова кључна тема је изостављена. Мада се ту и тамо помињу српски злочини и стрељања заробљених лица, супротно очекивању да ће сребренички „геноцид“ бити у првом плану тих разматрања, о њему нема ни помена.

          При том пада у очи да су западне владе и установе под њиховом контролом сребреничку причу преузеле на свега неколико дана од наводног догађаја на коме се темељи, средином јула 1995, док су босански Муслимани, од којих би се очекивало да се по овом питању први огласе, својом реакцијом  каскали далеко иза њих. (На пример, нема записаног трага да је Изетбеговић проблематизовао сребренички геноцид за време мировне конференције у  Дејтону у новембру 1995, дакле четири месеца после догађаја када је већ требало да располаже озбиљним доказима и да их ефикасно користи за стицање предности у преговорима.) Босански Муслимани су започели уопштени  геноцидни наратив још од 1992. године, чим је букнуо рат и пре него што је био убијен значајан број људи на било којој страни. Али то је  била очигледна пропагандна тактика са циљем да се босански Срби држе у дефанзивном положају. То се јасно разликује од специфичних оптужби за геноцид које би биле везане за Сребреницу, али које нису могле бити   покренуте пре 11. јула, 1995. Међутим, од наводног догађаја протекло је  неприродно дуго времена пре него што су босански Муслимани најзад уобличили и почели да јавно артикулишу оптужбе такве врсте.

          Укратко ћемо размотрити неколико муслиманских званичних извештаја о Сребреници састављених после 11 јула, 1995.

          (1) Мајор Рамиз Бећировић је командовао колоном 28. дивизије Армије БиХ која је извршила пробој из Сребренице према Тузли. Он је 11. августа, 1995 дао изјаву органу безбедности Другог корпуса Армије БиХ у Тузли. [2]

          Једини пут да мајор Бећировић користи реч „геноцид“ је на с. 2 своје изјаве: „Нијаз Машић и Н. Алић су прикупљали податке о геноциду у Братунцу и Сребреници, али не знам шта се догодило са подацима које су прикупили.“ Међутим, из контекста је јасно да се ово односи на процес прикупљања доказа о злочинима почињеним против Муслимана  у том крају који је текао још од почетка рата, а не специфично на догађаје везане за Сребреницу у другој половини јула 1995.

          Бећировић се и не труди да прикрије чиљеницу да је „демилитаризација“ Сребренице била лажна: „Након што смо добили она два споразума о демилитаризацији Сребренице морали смо се потпуно разоружати. Једва смо успјели да обезбиједимо неколико покварених старих пушака да би их предали УНПРОФОР-у, док је војска преостали дио крила по кућама. Пракса је била да војници своје оружје држе по кућама и само изузетно је било дијељено војницима на линији. Није било дозвољено држати већу количину оружја на једном мјесту“ (страна 5). Коришћене су компликоване варке да би се прикрила чињеница да су муслиманске снаге у  енклави биле наоружане:

          „Када смо ишли у пробој, оставили смо тешко наоружање и носили смо само пјешадиско...Увијек смо на линији имали по неколико војника који су се морали скривати јер би их УНПРОФОР у противном ухапсио и конфисковао њихово оружје. Када су дошли Холанђани почели су снимати наше војнике да би нам доказали да јесмо имали наоружање, тако да смо имали тешкоће доказивати супротно“ (страна 5). Описујући „допремање материјално-техничких средстава“, што се одвијало у сарадњи са Главним штабом АРБиХ, Бећировић појашњава да „смо у оквиру организованог допремања добили око 20 Зоља, мању количину ручних бомби и мању количину муниције за пушке калибра 7.62...касније, на наш захтијев, доносили су нам материјалну и техничку опрему хеликоптером“ (страна 5).

           Бећировићев опис његове последње мисије изван сребреничке енклаве   врло је индикативан: „По нашим прорачунима, око 1.300 до 1.400 породица палих војника требали су примити по 50 њемачких марака, а родитељима палих жртава био је исплаћен Бајрамски поклон од 50 њемачких марака. Око 200 породица из 280. бригаде требали су добити по 50 марака, тако да је било исплаћено око 1.100 породица, мада не знам колико је родитеља ову надокнаду добило “ (страна 8). Он затим додаје: „Знам да је било раздијељено  укупно око  260.000 њемачких марака, пошто се радило о око 1.300 до 1.400 породица“ (страна 9).

           Занимљиво је да се број породица у Сребреници које су требале бити награђене „шехидском надокнадом“ поклапа скоро тачно са бројем војника војске БиХ у сребреничкој енклави погинулих у борби (1.333) што се помиње у књизи Насера Орића објављеној пре пада енклаве. [3] Пошто објављивање те књиге и временски период на који се односи (април 1992 – септембар 1994) претходе наводном геноциду у јулу 1995. умесно је поставити следеће питање: где су сахрањени ти људи за које се признаје да су погинули у борбеним дејствима и како можемо бити сигурни да њихови посмртни остаци не почивају у Меморијалном центру у Поточарима, заједно са жртвама геноцида?

          На с. 15 свога дебрифинга Бећировић потврђује борбена дејства дуж путање пробоја 28. дивизије: „...на колону у покрету отварана је ватра“ и додаје да је примао извештаје „да је било мртвих и рањених“.

          Мада би се могло рећи да је Бећировић био ангажован командовањем колоне у пробоју и да зато можда није био непосредно упознат са погубљењем заробљеника на другим местима, до 11. августа он је од других избеглица у Тузли могао да сазна бар довољно да то прокоментарише.

Одсуство специфичног помињања масовних погубљења његових заробљених војника крајње је интригантно, да се најблаже изразимо.

          (2) „Аналитички пресек о узроцима пада Сребренице и Жепе,“ под датумом од 23. фебруара 1996, извештај је Управе војне безбедности Армије  Босне и Херцеговине команданту Главног штаба, генералу Расиму Делићу. [4]

И овде они који очекују било емотивне било хладно аналитичке осуде „геноцида у Сребреници“ остаће разочарани.

          На с. 4 само се износи да „се већи број бораца и цивила без отпора предао, након чега су четници над њима извршили стравичне злочине.“ У продужетку стоји да су „четничка окупација Сребренице и злочини које су починили над бошњачким народом из ових крајева умногоме [...] утицали на морал и самопоуздање бранилаца Жепе.“ Међутим, ни ту нема специфичних оптужби у вези са масовним погубљењем заробљеника после 11. јула 1995, мада је до датума када је овај извештај био написан војна обавештајна служба о томе већ требала да има позамашан досије. Не само да се главни догађај на подручју Сребренице у предметном периоду у овом  обавештајном пресеку потпуно игнорише већ се – што је врло чудно – несразмерна пажња поклања недраматичном паду суседне енклаве Жепа, на пет од укупно осам страница.

          (3) „Анализа и хронологија догађаја у Сребреници“[5] је без датума али у верзији која се налази у архиви Хашког трибунала текст је уредно обележен ознакама ове установе, што представља бар prima facie доказ његове аутентичности. Из садржаја је јасно да потиче најраније из друге половине јула 1995. зато што се у тексту помиње један докуменат органа безбедности Другог корпуса под датумом од 20. јула, 1995.

          На првој страни анализе наводи се да је „по уласку у Сребреницу агресор...припаднике 28. дивизије убијао на лицу мјеста,“ што свакако представља ратни злочин али је неодређених размера, описује се више као спорадично него као организовано и систематско масовно убијање, и на описани начин свакако да се не уздиже до нивоа где би се могао констатовати геноцид. Такође се износи да је агресор „дио заробљених одвео на игралиште у Коњевић Поље,“ што је чињеница коју и други извори потврђују.

          У продужетку помињу се „засједе у циљу заустављања колоне која се по групама (од по 200, 300 и 500 највећим дијелом наоружаних мушкараца) креће ка слободној територији Р БиХ“ и да „агресор...наставља са провођењем геноцида над бошњачким становништвом Сребренице – покољи, масовна стријељања, силовања, раздвајања породица, те егзодус нејачи“ (страна 1). Мада се користи реч „геноцид“ то се чини са врло широким значењем у складу са општим смером пропаганде босанских Муслимана од избијања рата. Масовно погубљење заробљеника после пада Сребренице, као специфичан геноцидни чин, не помиње се – супротно од онога што би се могло очекивати.

          Следе занимљиви подаци. За српске губитке у борбеним дејствима са колоном каже се да су били „много већи“ него током освајања Сребренице (страна 2). Толико о демилитаризацији под надзором УН. Такође се тврди да су српске снаге побиле између 720 и 1.400 босанских Муслимана у Поточарима. Ако се ауторима налазила на располагању информација о убијању у Поточарима (чак и непрецизна) како је могуће да им много масовнија наводна погубљења ратних заробљеника на другим местима – нису била позната? То би, у сваком случају, био логичан закључак пошто се та погубљења у овом тексту уопште не помињу.

          Што се тиче напредовања колоне, сазнајемо (с. 4) да је 16. јула „коридором прешло тридесет рањеника и око 2.000 људи (цивила)“ док је 17. јула „у току дана пристигло око 4-4.500 бораца“ (с. 5).

          Очита незаинтересованост за судбину хиљада наводно погубљених заробљеника и за геноцидни карактер тог злочина делује необично, посебно у  односу на свест, недвосмислено изражену на странама 5 и 6, о потенцијалу свих злочина везаних за Сребреницу да буду медијски експлоатисани.

           У Закључку на крају овог Извештаја (с. 8) нема помена о масовном погубљењу заробљеника које је од онда постало познато као „сребренички геноцид“. Главни део пажње усмерен је на опречне ставове о томе да ли је било могуће енклаву успешно одбранити. Најзад, у Прилогу, наводи се пресек 45 тона оружја и муниције што је било достављено енклави, противно одредбама споразума о демилитаризацији.

          (4) „Хронологија догађаја пробоја 28. дивизије“ је извештај команде 28. дивизије састављен на захтев команданта Другог корпуса АРБиХ у Тузли. [6] Био је достављен команди корпуса 24. јула, 1995, и заведен је под редним бројем 02/1-727/55.

          И овај извештај садржи велику количину занимљивих информација. Ту се, на пример, потврђује да је српски напад на енклаву био изведен из правца Зеленог Јадра и да се састојао од „четири тенка Т-54 и пешадије једне бригаде“ (с. 01854506). То нимало не личи на неодољиву ударну снагу која наступа са оперативним циљем да опкољавањем енклаву изолује и онемогући бекство становништва како би над њиме могао бити извршен геноцид. С правом би се могло поставити и питање зашто противтенковске ракете „Црвена Стрела“, за које из спискова достављеног наоружања знамо да су се налазиле у војном арсеналу у енклави, нису биле коришћене да се онеспособи тенковска колона. Види се такође да је у подне 12. јула 24.  дивизија у Тузли добила наређење да се припреми за пружање борбене подршке очекиваној колони 28. дивизије из Сребренице, али нема даљих обавештења о томе да ли је ишта у том смислу било предузето. Сада знамо да муслиманска армија у Тузли није мрднула прстом да помогне сребреничкој колони, и поставља се питање зашто. Такође је интересантно да је до датума када је био Извештај написан (24.јули, 1995) укупно 29.336 избеглица из Сребренице било смештено у Тузли  (с. 01854507), што се подудара са евиденцијом међународних агенција са терена. Изношењем те цифре,[7] уз потврду из муслиманског извора, ограничава се број могућих муслиманских губитака од свих узрока (погубљење и борбена дејства) после 11 јула, 1995, пошто се укупно становништво енклаве процељује на око 40.000.

          Опет је изненађујуће да је из прегледа, на тако високом нивоу, дешавања у Сребреници изостављен „главни догађај,“ т.ј. масовно погубљење хиљада заробљеника, боље познато као сребренички геноцид. Ово је посебно необично зато што се у пропратном писму уз овај извештај налази захтев да са њиме буде упознат и „Предсједник Предсједништва господин Алија Изетбеговић“ (с. 01854504).

          (5) Постоји такође и извештај насловљен „Пад Сребренице“, који носи датум од 28. јула, 1995, и који је сачинила Служба државне безбедности, сектор Тузла. [8] Ту између осталог налазимо интересантне податке у вези са неким емотивним али неутемељеним тврдњама сребреничког лобија: „У колони није било много жена и дјеце. Могуће да је било десетак жена“ (с. 1D19-0222). Тај податак је у раскораку са честим тврдњама пропагандиста сребреничког лобија да су током сребреничке операције српске снаге побиле на стотине жена и деце.

          У овом извештају потврђује се нешто што је подробно документовано из других извора али што никада није на одмет поновити. Колона је успут водила активна борбена дејства и, поред погубљења, то је други значајан узрок муслиманских губитака током критичног периода после пада Сребренице:

          „Након што је колона прешла три до четири километра од мјеста одмора, по њој је била отворена ватра. Људе је ухватила паника, бјежали су напријед, назад, по странама, и ватра је трајала око десетак минута по једном дијелу колоне, а ватра је преношена дуж цијеле колоне. На челу и зачељу колоне је било погинулих и рањених“ (с. 1D19-0223).          

          Али „главни догађај“ везан за пад Сребренице и даље остаје непоменут.

          (6) Генерал Расим Делић, командант оружаних снага босанских Муслимана у јулу 1995, обратио се Скупштини Босне и Херцеговине 30. јула, 1996, у вези са разлозима за пад Сребренице. [9] Ставови које је изнео у оквиру свог исцрпног извештаја интересантни су подједнако због ствари које је рекао и које је пропустио да помене.

          По мишљењу генерала Делића, главни разлог за пад енклаве били су унутрашњи сукоби:

 

 „Нелојална борба за власт и подјеле по том основу;

Лош однос МУП-а и АРБиХ;

Убиства неистомишљеника или политичких супарника;

Ратно профитерство и криминал;

Лоша организација одбрамбених снага и међусобна борба за челну    функцију“ (с. 01854596).

 

Када коментарише учинак „демилитаризације“, сам Делић ту реч ставља између наводница:

„Демилитаризацијом“ је успостављено стање које је веома отежавало изградњу Армије на том простору. (Страна 01854596)

Како је могуће посветити се „изградњи Армије“ и истовремено поштено спроводити демилитаризацију? Делић појашњава:

„Када су од априла 1994. године почели долазити први конвоји са МТС [материјално-техничким средствима] ми смо се организовали за дотур МТС Сребреници и Жепи, а да то не угрози њен статус ‘заштићене и демилитаризоване зоне’” (страна 01854596).

По Делићевој процени „демилитаризована“ енклава је добила око 23 тоне  ратног материјала, што је „обезбјеђивало одбрану слободних простора Сребренице“ (страна 01854597).

Следи пресек  војних испорука Сребреници (не рачунајући Жепу) закључно са мајем 1995, када је један хеликоптер који је преносио опрему био оборен (с. 01854598). Затим наставља:

„Оволико средстава није добило Горажде, а са далеко мање средстава бранило се Сарајево 1992. и 1993. године. Поред снабдјевања чинили смо све да војнички боље устројимо јединице у Сребреници“ (страна 01854598).

Јасно је да је један од Делићевих главних прећутних циљева, када се обраћао посланицима, било да армију и себе ослободи од одговорности за  пад Сребренице. [“Шта рећи о отпору ако и поред толико противоклопних средстава није уништен ни један тенк. У једном моменту од Зеленог Јадра ка граду ишла су три тенка и уништењем само једног четници не би ушли у град...Да прекинем такође неке шпекулације, треба рећи да је 2. Корпус предузео што је могао“ (страна 01854600).] У складу са тиме, он терети локално руководство за грешке у расуђивању и неспровођење добивених упутстава, па додаје једну критичку опаску која би могла имати далекосежан значај:

„Нису радили по већ предвиђеним плановима чиме не би задржали Сребреницу али би се извукао народ“ (с. 01854600).

У светлу убедљивих доказа да је постојао договор за размену територија између српске и муслиманске стране у вези са Сребреницом, које износе Ола Флијум и Дејвид Хебдич у свом документарном филму[10], као и могућности да се Делић изрекао, поставља се питање: да ли је руководство у Сарајеву имало план за евакуацију становништва Сребренице? То је нешто што су они увек упорно порицали, инсистирајући – заједно са Хашким трибуналом – да евакуацију треба посматрати искључиво као део српске кампање етничког чишћења.  

У закључку, Делић наводи четири главна разлога зашто је енклава пала, али при том и он заобилази најважнију сребреничку тему – геноцид:  

 „Издаја међународне заједнице;

Политичко и војно превирање;

Јак утицај политичко-пропагандног деловања српског агресора и УНПРОФОР-а те је народ већ у прољеће био спреман за напуштање Сребренице“ (страна 01854600).

Преглед накнадних муслиманских анализа о узроцима и последицама пада Сребренице пружа низ корисних увида и чињеница, што потврђује доста што је већ познато и указује на нове истраживачке правце. Међутим, у том материјалу најинтересантнији и најинтригантнији део приче је тема која се систематски избегава. Ови извештаји су писани у временском распону од 24. јула, 1995, до 30. јула, 1996. године и покривају период од око годину дана после пада Сребренице. Где је очекивано излагање о погубљењу хиљада муслиманских заробљеника, догађају који је постао језгро сребреничког геноцидног наратива? У наведеном периоду било је довољно времена да се провере и допуне иницијалне гласине о геноциду за који нам се сада тврди да је био „планетраних размера“. (Контроверзни српски имам Муамер Зукорлић недавно је изнео предлог да се Сребреница уздигне на пиједестал ништа мање него „светске метрополе људске савести.“ [11]) Чудно је да ништа од такве свести није било евидентно у војним, безбедносним и политичким анализама састављеним у временском раздобљу непосредно након што су се ови драматични догађаји одиграли.

Да се заиста догодило нешто налик на геноцидно погубљење 8.000 ратних заробљеника, тешко је предпоставити да би у својим  pro foro interno извештајима власти босанских Муслимана пропустиле да то примете. Такво објашњење нарочито је неубедљиво у светлу чињенице да је главни истражитељ Тужилаштва Хашког трибунала, Жан-Рене Руез, био упућен у Сребреницу непуну недељу после њеног пада са врло прецизним инструкцијама да истражи могући геноцид и да је стигао у Тузлу већ 20. јула.[12] Да ли је могуће да је Трибунал у Хагу био боље обавештен о чињеницама са терена од босанских Муслимана који су се налазили на лицу места, и да ли је разумно предпоставити да је МКТБЈ у већој мери од њих био заинтересован за расветљавање овог питања?

За сада није могуће понудити задовољавајуће одговоре на сва ова питања. Међутим, јесте могуће указати на чудну празнину у начинукако су догађаји у Сребреници приказани у интерним документима босанских Муслимана. Они су страна која је од самог почетка требала бити најзаинтересованија да се питање геноцида постави у средиште пажње. Међутим, у њеним званичним анализама догађаја то је питање које се не налази ни на периферији. Могла би се изнети једна хипотеза која то објашњава. Муслиманска страна је била заузета у вези са условима за окончање рата и без сумње Сребреница је играла важну улогу у њеној стратегији као преговарачки адут, али замишљен првенствено за коришћење на локалном плану. Муслимани највероватније нису били ти који су смислили „наратив о геноциду у Сребреници“ што је временом прерасло у трајно обележје међународног дискурса и праксе, и они свакако да нису располагали логистичким средствима да тај наратив наметну на глобалном плану. „Сребренички геноцид“ нуди политичке могућности које су неупоредиво шире од балканских хоризоната босанских Муслимана. Зато је много вероватније да су западни спонзори били ти који су најпре уочили тај потенцијал. Као што се види по брзини њиховог реаговања да се те могућности искористе, они су их приметили врло рано. (Руез је био на лицу места само неколико дана после пада Сребренице са задатком да пронађе доказе којима би се ојачала улога Хашког трибунала и истовремено блокирало Караџићево лично учешће на предстојећим мировним преговорима импровизовањем разлога за подизањем оптужнице за геноцид против њега. Маделен Олбрајт је већ 10. августа пред УН махала обмањивачким  фотографијама наводно снимљеним из ваздуха, оптуживала је за геноцид и претила је војном интервенцијом против босанских Срба, што је наговештавало серију „хуманитарних интервенција“ које су уследиле под паролом „никад више Сребреница.“ Истовремено, босански Муслимани су написали неколико интерних извештаја о Сребреници где се уопште не помиње наводни геноцид који је на Западу изазивао моралистичке пароксизме и позиве на „робусне“ војне операције широм света.)

Овде нешто озбиљно не штима. 

Потребно је систематски истражити колико је времена протекло између догађаја у Сребреници средином јула 1995 и коначног уобличавања геноцидног наратива у јавном дискурсу Запада с једне, и босанских Муслимана с друге стране.[13] Како ствари у овом тренутку стоје, све указује  на то да су политички и пропагандни механизми Запада били спремни да ступе у дејство од тренутка када је то било могуће без изазивања сумње у постојање претходних сазнања или (још горе) саучесништво са извршиоцима. Што се босанских Муслимана тиче, изгледа да је наратив о сребреничком геноциду, у смислу јасно дефинисаног и специфично упереног политичког инструмента, био накнадна стратешка досетка. Они су се ипак врло радо прикопчали пропаганди својих спонзора када се она захуктала и када су схватили да би од „геноцида“ и они могли да пропагандно профитирају.  Међутим, у односу на злочин за који се тврди да је био тако планетарних размера, њихова реакција је била трома и зачуђујуће задоцнела.  

 

 Извор: ИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ СРЕБРЕНИЦА