Извештај са предавања о масакру у Сребреници

У организацији Београдског културног клуба и Историјског пројекта Сребреница, 25. јуна 2012, у просторијама Задужбине Здравка В. Гојковића одржано је предавање Стефана Каргановића о дешавањима у Сребреници и околини током Грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992—1995).

Повод за одржавање предавања је најављено објављивање књиге Сребреница: Фалсификовање историје. Ову књигу коиздавачки издају недељник Печат и Историјски пројекат Сребреница а њену окосницу чине текстови излагања са округлог стола о масакру у Сребреници одржаног у Руском дому у Београду априла 2012. године. Предавању је присуствовало четрдесетак посетилаца и с обзиром на капацитете сале можемо рећи да је било добро посећено.

После уводне речи уследило је излагање Стефана Каргановића, оснивача и председника холандске невладине организације Историјски пројекат Сребренице. Иако подстакнуто новообјављеном књигом предавање није било ограничено њеним садржајем, нити је структура предавања пратила структуру књиге већ је дат преглед, по кључним темама дешавања у вези са масакром у Сребреници, његовом контексту у оквиру Грађанског рата у БиХ и на крају третирању масакра пред Међународим кривичним трибуналом за бившу Југославију (даље МКТБЈ). Стефан Каргановић није пропустио да нагласи важност одговорног сучељавања са чињеницама о масакру у Сребреници, за помирење и миран суживот различитих верских и етничких заједница у Босни и Херцеговини.

Пре него што пређемо на сумарно излагање главних тема предавања морамо да истакнемо неколико полазних премиса: прво, Стефан Каргановић и Историјски пројекат Сребреница не негирају да се у Сребреници у јулу 1995. десио злочин који су починиле српске снаге по заузећу овог града; стога не ради се ни о каквој негацији злочина као таквог него се истиче да још увек преовлађујући наратив о овим догађајима не одговара (или се чак оштро супроставља) емпиријски утврдивим и проверљивим чињеницама; друго, Каргановић је до сада у неколико књига, великом броју чланака али и на овом предавању истакао како се сребренички случај начелно не разликује од било какве криминалошке истраге па се тако за сваки појединачни случај морају прихватити и спровести најстрожи истражни критеријуми (од утврђивања идентитета преко прецизног и утемељеног утврђивања начина, времена и места погибије); треће, Каргановић сматра да сребренички случај не представља никакав забран за критичку анализу, промишљање и ревизију ставова у складу са новодоступним емпиријским налазима (или изостанку оаквих емпиријских налаза који би погодовали званичном наративу); четврто, Каргановић сматра да је наратив о масакру у Сребреници идеологизован и политизован и да је као такав, потпуно неетички и без трунке пијетета према стварним жртвама злочина, стављен у службу постизања политичких циљева на спољнем и унутрашњем плану; пето, Каргановић истиче да се сребренички случај мора посматрати холистички, што зачи у контексту ширих дешавања и да је издвајање једног комплекса догађаја а занемаривање других свесна злоупотреба и да се тако онемогућава реално сагледавање и дешавања у Сребреници и ратних дешавања у целини. Када се ове тезе без зле намере размотре види се да је реч о приступу који жестоко оспорава злоупотребу жртава и апелује да се сви случајеви прецизно испитају, да се емпиријски материјал непристрасно обради у складу са највишим могућим криминолошким стандардима и да се утврди у највећој могућој мери истина о догађајима у Сребреници, пре и током јула 1995. године. Овакав приступ може да штети само онима који имају посредне или непосредне користи од политизовања Сребреничког масакра.

Каргановић се на самом почетку предавања осврнуо на политичку злоупотребу наратива о Сребреници – према његовим речима идеја водиља овог наратива је наметање комплекса кривице српским државама и демобилизација српских одбрамбених рефлекса. Такође, на широком међународном пољу званичан наратив о Сребреници има за циљ да оправда агресивне интервенције према сувереним државама, а све са наводним циљем да се избегне нова Сребреница. На унутрашњем, босанскохерцеговачком плану, овај наратив треба да послужи као конститутивни елемент бошњачке нације, велико заједничко искуство које се смешта у срж националне  идеологије. Како Каргановић напомиње проблем са оваквом употребом Сребреничког масакра је да се развија национална идеологија која у својој основи садржи страх и одбацивање Другог. У случају БиХ где три народа живе заједно делећи један географски простор оваква идеолошка злоупотреба масакра у Сребреници може да има погубне односе у развоју будућих односа између националних заједница и да онемогући њихово постављање на здраве основе. Каргановић се запитао да ли ће комшије бити спремне  да седну на кафу једни с другима ако верују, дубоко и ирациоално, да друга страна има геноцидне намере према њима или њиховом народу? Тешко је замислити тако нешто. Заправо, вековни суживот, ремећен неретко сукобима али испуњен и мирном коегзистенцијом, најбољи је доказ да су геноцидне интеције српског народа плод фикције.

Сребреница, како Каргановић истиче, није догађај који се одиграо за три дана у јулу 1995. године. Да би се разумела три јулска дана потребно је осврнути се и на претходе три године. Жртве једне заједнице не могу се издвојити и посматрати изоловано од жртава друге заједнице, јер између њих постоји уска узрочнопоследична веза. Заштићена зона Сребреница, супротно постигнутом договору, никада није била у потпуности демилитаризована па је коришћена као база муслиманских снага које су отуда вршиле испаде и нападе на српска насеља око Сребренице, што је резултирало бројним цивилним жртвама. Пресуде Хашког трибунала које за циљ имају утврђивање обима злочина у Сребреници и његову правну квалификацију не одговарају емпиријски утврђеним чињеницама.

Главне резултате својих досадашњих истраживања Каргановић групише око неколико тематских целина: утврђивање узрока смрти Бошњака у Сребреници и истицање често злонамерно занемарених борбених губитака у приказивању структуре тих губитака; анализа форензичког материјала Хашког трибунала ради утврђивања прецизног броја ексхумираних тела и сложене структуре жртава по обрасцу рањавања. Два су главна, како Каргановић истиче, узрока страдања Бошњака у и око Сребренице у јулу 1995. године: једно су жртве стрељања, а друго су жртве борбених дејстава, пре свега у колини 28. дивизије Армије БиХ. Наиме, по српском нападу на Сребреницу велики број војно способног мушког становништва, процењује се и преко 12.000, од тога 5.000 под оружјем, повлачило се од Сребренице ка Тузли. Приликом тог повлачења, кроз 60 километара територије под српском контролом, ова колона је трпела тешке губитке, што од минских поља што у заседама и директним борбеним сучељавањима – сви релевантни доступни извори број страдалих у овој колони процењују на најмање 2.000 људи док највише процене иду и до 4.000 погинулих.  У складу са међународним ратним правом, колона у борбеном поретку која извршава војни задатак је легитиман војни циљ и за погинуле у тој колони нико не сноси кривичну одговорност.

Анализа форензичког материјала који износи преко 30.000 страница показала је да је структура утврдивих повреда на телима изузетно комплексна и разноврсна што се ни у ком случају не би очекивало да су сви погинули били жртве стрељања. Број ексхумираних тела преко 16 година од окончања ратних дејстава и даље је далеко испод бројке од 8.000 која се стално некритички провлачи кроз јавни дискурс, а аутопијски извештаји показују да је само један део лица погинуо несумњиво као последица стрељања (на шта указују повези преко очију и лигатуре). Прецизно, за 442 случајева (код аутописјких извештаја Хашког трибунала неопходно је правити дистинкцију између случаја и тела, јер случај може бити извештај и о само једној људској кости) утврђено је да имају лигатуре или повезе преко очију и то су насумњиво жртве стрељања, затим је за 505 тела утврђено да су страдали од рана од метака, које могу бити последица стрељања, али не нужно – сасвим је прихватљиво претпоставити да је један део ових људи страдао у борбеним дејствима, колика је сразмера између ова два начина погибије немогуће је утврдити. Код 627 случајева поред ране од метка пронађени су иразличити метални фрагменти који потичу од других убојних средстава (мине, гранате) па се са извесношћу може претпоставити да је овде реч о страдалима у борбеним дејствима. За 411 случајева немогуће је утврдити узрок смрти док за 1583 случајева постоје само делови тела, а за 92,4 одсто случајева из ове категорије према процени форензичара Тужилаштва Хашког трибунала немогуће је утврдити узрок смрти – ова чињеница изузетно је значајна јер  без недвосмислено утврђеног узрока смрти не може бити кривичне одговорности. На основу поређења бројног стања становнишва у енклави Сребреница из јула 1995. године и броја избеглица из Сребренице које су евидентирале Уједињене нације и Светска здраствена организација до 4. августа 1995. године утврђује се да је могло бити највише 4.500 жртава, сумарно у борбеним дејствима и стрељањима. Иако су коначни резултати још увек преурањени може се са сигурношћу констатовати чињеница да су дешавања у Сребреници у јулу 1995. године била вишеструко комплексна, и да се утврдива форензичка слика ни у грубим цртама не слаже са званично освештеним наративом.

У закључном делу предавања Каргановић је истакао како понављање политички пожељне верзије догађаја не може да ту верзију претвори у емпиријску реалност, нити у правосудно утврђене чињенице. У којој мери рад Хашког трибунала противуречи основним методолошким претпоставкама истражног поступка најбоље сведочи следећи пример: у пресуди у предмету Поповић веће Хашког трибунала тврди да је идентификовало на основу ДНК налаза 5.336 лица стрељаних после заузимања Сребренице. Заправо, на основу ДНК није могуће утврдити узрок смрти (осим ако није реч о фаталном генетском поремећају што овде свакако није случај већ се тврди да је реч о стрељању), као ни време смрти (после заузимања Сребренице). Додатан проблем ових ДНК анализа, поред њиховог неутемељеног методолошког прецењивања, је и непредусретљивост институције која врши ове анализе а која није спремна да узорке учини доступне другој страни или неком непристрасном телу. Веће Хашког трибунала такође не објављује списак иденификованих жртава што такође онемогућава објективну верификацију и критичку анализу таквог списка – једном речју ономе што објави Веће Хашког трибунала мора се веровати на реч јер је свака критика начелно и практично онемогућена.

Сагледавањем догађаја у Сребреници из шире перспективе дешавања у том крају током читавог рата водиће ка томе да се жртве једне заједнице не постављају као привилеговане у односу на жртве друге заједнице. Само свест о заједничкој патњи, може ове две заједнице да води ка катарзичном моралном прочишћењу, опраштању, прихватању и што је најважније мирном и просперитетном заједничком суживоту. Схватање да је патња заједничка и морална осуда злочина свих зараћених страна најбоља је гаранција да људи неће дозволити да се слични догађаји икада у будућности понове. Каргановић је у закључном делу предавања такође нагласио да званича верзија догађаја у Сребреници, која има мало везе са емпиријском стварношћу, не сме постати обавезујућа норма мишљења, позивајући се на речи Александра Солжењицина не жить по льжи.

На крају морамо да се осврнемо и на друге елементе предавања, осим главног тока излагања. На самом почетку, сви посетиоци су на поклон добили најављену књигу Сребреница: Фалсификовање историје и Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида. Можемо констатовати да су слушаоци били вема заинтересовани за тему предавања, па је након главвног дела уследила краћа дискусија са низом питања која су пружила прилику Каргановићу да баци светло на неке ситније детаље из комплекса масакра у Сребреници. На крају, захваљујемо се свим посетиоцима као и господину Здравку Гојковићу који је љубазно уступио просторије своје задужбине за одржавање овог предавања.


Аутор: Милош Милојевић

Београдски културни клуб  
Датум: јун 2012.

 

 

 

 

SREBRENICA HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web site: www.srebrenica-project.com