Spavat ćemo kod otvorenih prozora

Marijana nema. Vjerojatno je ostao kod šefa jer i oni se u ovoj izmijenjenoj situaciji ugodnije osjećaju kad imaju u kući partizana. Namirili smo blago, zatvorili kokošinjac i idemo spavati kod otvorenih prozora. Da, otvorenih prozora, a oni su, koliko sinoć i prošle noći, predstavljali neku granicu između straha i slućene strave epiloga. Umjesto svega, nastupio je užitak od nastale zamjene. Zaspat ću mirno kao na Polumu. Još mirnije i sigurnije. Blažena i blagoslovena mirna i sigurna noć konca avgusta 1944. godine. Imam nezamisliv osjećaj sigurnosti da ću se ujutro živ i normalno probuditi. Toga osjećaja nije bilo u preko hiljadu i dvije stotine prošlih noći. Osim one tri na Polumu. To je po onoj Nazorovoj – tko nije pelin gut’o, taj ne zna što je sladost… Noć je prošla mirno – bez buđenja, bez osluškivanja, bez pucnjave i slutnji šta to sve treba da znači. Ode sve u nepovrat, zamijenilo se. Sve je toliko lijepo i dobro da je upravo čudno. Puno toga neda se izbrisati ovom nastalom, lijepom stvarnošću. Tako smo ušli i u sljedeći dan. Uobičajene obaveze da se nahrani blago ili da se pusti na pašu omelo je prisustvo naših oslobodilaca. Kad sam otvorio štalska vrata, vidim nekoliko njih da spavaju na gomili otave. Šuteći se izvinim kravama jer sam njihovoj gladi pretpostavio odmor ovih drugara. Na bašti je svega nekoliko šatora, a uvoz štaglja je pun. Tako je valjda i na parmi jer je lotra prisloljena. Vratim se u kuću i počnem se zabavljati sa gibanicom koje nije puno ostalo. Sve ispričam mami, pa i ona odloži dojenje krava. Marijan je navratio nešto prije podne i kaže da mora natrag za Djakovac. Spavao je kod svog bivšeg šefa i reče da je u varošu vidio Joška. Pošto će i danas biti gostiju u prolazu, mama odluči da se zakolje još jedna kokoš, a gibanicu će saviti od jabuka. Moje je da naberem i nakupim jabuka. Uzmem košarku pa ću po jabuke. Međutim, vidim otvorena vrata štale pa odlučim zaviriti unutra. Svi su ustali i otišli. Krenem da donesem otave iz štaglja. Ni u uvozu više nitko ne spava. Nabacam otave u kopanj i odem pod jabuku. Prošetam ispod jabuke, a ne nađoh ništa. Držim košarku i gledam na jabuku kad priđe jedan drug i veli da će on donijeti lotru iz štaglja pa da naberemo jabuka. Valjda je spavao na parmi čim zna gdje je lotra. Brzo se vratio, prislonio lotru na jednu od grana i za čas nabacao u travu puno jabuka. „Eto, bit će i za gibanicu i za jesti“, dobaci on i odnese lotru. „Baš su lijepe. Odma’ ih guli prije nego ćeš napajat’, a ja idem brže podojit’ krave. Ti, Jovanka, znaš đe je tren’ca, pa ribaj jabuke. Ja ću razvit’ tijesto čim podojim“, veli mama. Evo, dođe nam Tina, a ja joj odmah dajem nož da mi pomogne guliti jabuke. Priča da je one partizanke i Jelena zovu da ide sa njima u partizane. Kaže da bi išla kad bi išla i Jovanka. Na to odmah kinu mama: „Tino, zaveži! Ja neću da čujem o tome. Šta ćete vi tamo? Ima dosta muškaraca pa neka oni idu. Taman posla da sad, poslije sveg zla što ste preživjele, na kraju poginete il’ postanete invalidi. Tko će vas poslije oženit’ bez ruke il’ bez noge? Kan’ se ti gluposti i to više ne spominji“.