ШКРБА: Сарајево је имало 200 џамија, а Срби нису гађали ни једну!

Душан Шкрба негирао да је ватра – у случају Маракала 2 – могла да буде отварана из миниобацача 120 мм јер су сви минобацачи великог калибра били измештени на 20 километара изван зоне Сарајевско-романисјког корпуса, где су били под контролом Унпрофора

 

Говорећи о циљевима Сарајевско-романијског корпуса, био је категоричан: да је циљ био искључиво заштита своје линије фронта на етничким српским просторима и да се спречи пробој Првог корпуса Армије БиХ из муслиманских делова града Сарајева

НОВУ хашку недељу, у наставку извођења сведока одбране Радована Караџића, отворио је командант Мешовитог артиљеријског батаљона Војске Републике Српске у Лукавици Душан Шкрба.

Пред већем судије О-гон Квона. Шкрба је негирао да је његова јединица икада гађала џамије и Градску библиотеку у Сарајеву у августу 1992. године и да никада није користила авио-бомбе. Штавише, сведок је био одлучан да српска страна није ни постављала тешко оружје у цивилне зоне – јер се плашила одмазде.

Као и предходних дана, отпужени је у својству браниоца прочитао сажетак исказа свог сведока, након чега је тужилаштво Трибунала учинило све да те наводе оспори. Шкрба је, поред тога што је говорио о својим сазнањима пре почетка рата, тврдећи да је у октобру и новембру 1991. године, видео формирање Зелених беретки у Сарајеву, и да је имао сазнања да је Патриотска лига одржала смотру у октобру 1991, објасио већу да га је ЈНА, тек 15. марта 1992. године позвала да се јави у касарну у Лукавици, где је добио задужење да попуни формацијску јединицу

- Већ 4. априла отпочео је пешадијски напад муслиманских јединица на касарну. У нападима који су се понављали свакога дана, муслимани су користили све врста оружја – читао је Караџић.

Шкрба није негирао да је – кад су муслиманске снаге заузеле касарну Маршал Тито – добио наређење да отвори ватру на те јединице код Марин Двора. Касније, током унакрсног испитивања од стране тужиоца, сведок је остао доследан да никада није пуцао на болнице на Маријин Двору и на Кошеву, иако је из њихове близине Армија БиХ отварала ватру.

Описујући формирање Прве механизоване сарајевске бригаде 27. марта 1992, Шкрба је нагласио да је она углавном имала неопходна средства, али не и довољно људи, због чега је постао први командант мешовитог артиљеријског батаљона. У његовој зони одговорности био је простор од моста Бембаше до старог аеродрома и реке Жељезница.

- Већ 1. јула посматрачи УН размештени су на његовом командном месту и тамо су остали до краја рата. Он је редовно рапортирао припадницима УН, о сваком случају кад је дошло до отварања ватре, а како каже, посматрачи УН никада му се нису пожалили због његових извештаја, нити на његов рад или деловање његових јединица – пренео је оптужени сведокове речи.

Говорећи о циљевима Сарајевско-романијског корпуса, Душан Шкрба је категорички посведочио да је њихов циљ био искључиво и само да се заштити своја линија фронта која је била на етничким српским просторима и да се спречи пробој Првог корпуса Армије БиХ из оних делова града Сарајева који су били под муслиманском контролом. Како је прочитано, у току рата СРК је водио искључиво дефанзивне операције, а једини изузетак је била операција Лукавица (1992. г.) чији је циљ био да се корпус припоји Херцеговини, према планимама.

 

Са друге стране, како је пренео Караџић, Шкрба је имао информацију да се јединице Првог корпуса Армије БиХ размештају у дубини територије града, што је обухватало и цивилна подручја оних делова града који су били под муслиманском контролом. Указао је да су „његове јединице и он лично увек водили рачуна да предузимају све мере како се не би отварала ватра на цивилне мете у граду“, због чега је ватра отварана искључиво у циљу самоодбране, усмерена на конкретне циљеве који су уочени и на војне циљеве, а све то по наређењу претпостављане команде.

- Ни он, ни било који други члан његових јединица и његових подређених или претпостављених из команде, никада нису имали намеру да изазову цивилне жртве и да тероришу цивиле на територији под муслиманском контролом или пак да нападају средства градског саобраћаја. Нити су издавали нити добили било каква усмена или писмена наређења у том смислу – читао је Караџић.

Прешавши на појединачне случајеве, Караџић је предочио већу да је Шкрба, поводом инцидента са испаљене три минобацачке мине које су пале на Алипашино поље 1994. године, утврдио да је Бутмир, што и данас сматра, највероватније био место одакле су та зрна испаљена. Такође је рекао да је ватра могла да буде отварана и од Кнежев Бора и Алипашине улице.

- Сведочећи о инциденту када је минобацачка мина од 120мм пала на подручје града 4. фебруара 1994, Шкрба тврди да није отварана ватра тог дана са њихове стране, као и да то није могао да буде случај – без његовог наређења (које није издао) и без тога да то претходно буде најављено посматрачима Унпрофора.

Присетивши се инцидента у улици Сафета Сушића и Мајерске, сведок тврди да ни једна бомба није испаљена са Лукавице или другог места. Када је реч о Маракалама 2, сведок негира да је ватра могла да буде отварана тог дана из миниобацача 120 мм јер су сви минобацачи великог калибра били измештени на 20 километара изван зоне Сарајевско-романисјког корпуса, где су били под контролом Унпрофора – завршио је читање сажетка оптужени.

Унакрсно испитивање Шкрбе није пољуљало сведоков прочитани исказ. Тужитељка Керолин Еџертон упорно је инсистирала да сведок оцени прецизност авио-бомби.

- Никада нисам гађао тим оружјем па не могу ни да знам какво је њихово дејство – понављао је сведок: – Иако је бригада имала одређени број авио-бомби, оне никада нису употребљене у зони одговорности моје јединице, па смо на крају рата имали њихове залихе.

А како сте добили информацију да је Градска већница, у којој је била библиотека, претворена у складиште муниције? – „копала“ је тужитељка.

- На телевизији смо видели снимке на којима су приказани људи са сандуцима муниције испред Градске већнице – објаснио је Шкрба, тврдећи да његова јединица никада није гађала Већницу, и да сумња да је бибилотека уопште икада и била гранатирана – јер је пламен горео од пода, а не са крова.

А колико је џамија било у Сарајеву и да ли су биле активне? – заинтересовао се оптужени Караџић.

- Близу 200, углавном актвних џамија, а моја јединица није гађала ни једну.

Поводом изјаве сведока да српска страна није постављала тешко оружје у цивилној зони јер се бојала одмазде и да не би било више жртава на ватреним положајима, док је муслиманска страна то чинила, тужитељка је упитала Шкрбу и да прокоментарише сведочење потпуковника Ричарда Мола:

Овај сведок оптужбе је говорећи о гранатирању Сарајева рекао да су му српски команданти рекли да морају да испаљују хице ради “загревања цеви”? – победоносно је изјавила тужилац.

- Волео бих да се суочим са тим човеком који ми никада није ставио ни усмену ни писмену примедбу – изразио је своју одлучност сведок да не дозволи већу да поверује у такве изјаве.

Караџићу ове недеље остаје да испита још једног сведока, јер Трибунал после уторка, више неће радити због празника УН и Курбан Бајрама

 

Извор: СРБИН.ИНФО