НЕ ЗАБОРАВИТИ ЗЛОЧИН У "СИЛОСУ"!

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 29. НОВЕМБРА (СРНА) - Преживјели логораши ''Силоса'' у Тарчину, огранак Савеза логораша Републике Српске /РС/ у НСВ-Аустралији, поздравили су хапшење и притварање осам Бошњака одговорних за затварање, мучење, пребијање, тровање храном и крајње нехуман однос према затвореним Србима, а касније и Хрватима.
''Ми, преживјели логораши (данас настањени у Аустралији) концентрационог логора 'Силос' поздрављамо то хапшење и надамо се да је ријеч само о дијелу ратног ансамбла који је наступао и свирао по злочиначким нотама од 11. маја 1992. године до 27. јануара 1996. године. Обавеза нам је да окупимо све одговорне из тог зликовачког ансамбла и да их изведемо пред лице правде'', поручили су српски логораши из Аустралије у писму које је достављено Срни.
У Аустралији данас живи стотињак преживјелих логораша из концентрационог логора "Силос", који су у своје име и у име преминулих колега најавили да ће ускоро покренути тужбу против БиХ за надокнаду материјалне и нематеријалне штете.
''Надамо се да ћемо успјети и да нећемо поновити грешку наших родитеља и дједова који су ћутали о злочинима над нашим народом почињеним током Другог свјетског рата, кад се истина није смјела говорити'', истиче се у писму, у коме позивају све логораше, добронамјерне људе и надлежна лица у правном систему БиХ да ''у свакој конверзацији, кад се говори о затвору у Тарчину, обавезно користе израз ''концентрациони логор Силос-Тарчин'', јер је, по дефиницији, концентрациони или сабирни логор ''врста затвора за политичке противнике, припаднике појединих етничких или религијских група цивила из критичног војног подручја или било које групе људи''.
Српски логораши из Аустралије истичу да се управо њима десило да су били затворени у рату и да нису имали појединачне судске процесе. ''Наивно вјеровасмо комшијама који су нас убјеђивали у суживот, лажно гарантовали да нам ни длака неће фалити с главе... Али бијасмо криви што политички не подржасмо Алијину исламску Босну, што остадосмо Срби, што нам преци за вечеру не промијенише вјеру, што се крстимо са три прста и што непоколебљиво слиједимо наше православље'', наводи се у писму.
Предсједништво огранка СЛРС НСВ-Аустралија подсјећа да је у концентрациони логор "Силос" било одведено око 600 Срба, од 15 до 86 година старости, уљкучујући и 12 жена. Они су тамо били изложени нељудским тортурама батињања, засијецања тијела ножевима, поливањем мокраћом и другим језивим методама мучења и понижавања.
Исцрпљени, престрашени и полумртви, без хране и воде, српски логораши у "Силосу" морали су сваки дан и да ''клањају, моле се Алаху и наглас вичу 'Алаху екбер'', али права мора је почела када су најслабији међу њима почели да умиру у најгорим мукама.
''Свакодневном глађу и исцрпљеношћу ментално поражени, почели смо и да халуцинирамо. У канцеларији управника, тражећи комад хљеба, умро је Богдан Вујевић, док је у ћелији број 3, дозивајући супругу и тражећи јој кувани купус, у својој 86-тој години умро Васо Шаренац. У ћелији број 5 умро је Петко Крстић, који је имао 33 године...'' - с тугом се присјећају преживјели логораши.
Они истичу да је концентрациони логор "Силос" био у надлежности 9. брдске бригаде Армије БиХ, а командант јој је био Незир Казић из оближњег села Смуцка, резервни војни официр, склон алкохолу и прије и током рата.
Према њиховим ријечима, Казић је имао јаку подршку муслиманског руководства БиХ и Алије Изетбеговића лично, због чега сматрају потребним да се испита његова улога, али и улога његовог брата Алије Казића, који је био високопозиционирани полицајац у ратном Сарајеву.
За Казића, који није имао одговарајућу школску спрему, говори се да је своју оданост Изетбеговићу покушавао доказати лажима и злодјелима над заробљеним Србима.
Српски логораши који сада живе у Аустралији подсјећају да су крајем 1992. године 143 затвореника из "Силоса" пребачена у затвор ''Крупа'' с намјером да буду сакривени од Међународног комитета Црвеног крста и да буду послати на прве борбене линије на војно-инжињеријске радове. То се и десило када су логораши из "Силоса" били упућени на радове на Игман и Ормањ, те у Храсницу, Соколовић колонију и Бутмир.
Они додају да је Незир Казић одговоран и за упућивање 30 српских логораша из "Силоса" на ратиште око Сарајева, 1995. године, када су морали да копају траншеје са лисицама на рукама кроз које је била провучена челична сајла, да би био спријечен њихов евентуални бијег.
У тој групи погинуо је Дане Чича, а рањено је 26 српских логораша, од којих су двојица трајно осакаћена, а остали носе ожиљке и гелере експлозивних средстава.
''На уређењу саобраћајница, заштитиних прстенова и тунела испод аеродромске писте на Бутмиру, који је служио и за тајне изласке Алије Изетбеговића из Сарајева, погинуло је на десетине храсничких затвореника и храсничких Срба из цивилног радног вода'', стоји у писму српских логораша из Аустралије.
Они наводе да је приликом тих радова погинуло и шест српских логораша из "Силоса".
Горан Андрић је погинуо од дејства артиљеријске ватре; Славиша Капетина, Ранко Варагић и Милан Крстић стријељани су као опомена осталим након бјекства двојице логораша, док су под сумњивим околностима, кратким рафалима са муслиманских положаја погинули Војо Шуваило и Слободан - Мишо Крстић.
По налогу тужиоца Посебног одјељења за ратне злочине Тужилаштва БиХ 22. новембра ухапшени су Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер, због основане сумње да су починили злочин против цивилног становништва и ратних заробљеника српске и хрватске националности који су држани у противправном заточеништву у логору "Силос" у Тарчину, те у просторијама Основне школе "9. мај" у Пазарићу, као и логору у магацинима касарне "Крупа".
Суд БиХ одредио им је једномјесечни притвор.
Припремио: Огњен БЕГОВИЋ

 

 

 

Извор: