"КРВАВА" СРПСКА СВАДБА У САРАЈЕВУ - УВОД У РАТ
За убиство Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Расим Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио српског свата... Делалић је од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва РБиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" добио на поклон пиштољ са посветом!?
Стара православна црква на Башчаршији у Сарајеву
Свако помињање 1. марта у БиХ Србе подсјећа на дан када је 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији у Сарајеву убијен српски сват Никола Гардовић, што је наговијестило грађански рат, односно почетак трагичног ратног сукоба у бившој БиХ.
На "крвавој" српској свадби убијен је отац младожење, а православни свештеник Раденко Мировић је рањен. Убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да идентификује и казни, спалиле су и српску заставу.
Тог 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур, након чега је свадбени ручак био организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.
Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони упутило се у Дом удаљен око седам километара. С обзиром да испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала 150 до 200 метара даље, код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Црквеном дому.
Према свједочењима сватова и очевидаца, из пјешачке зоне на Башчаршији сватовима је пришао бијели "голф" у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима озлоглашени Расим Делалић-Ћело. Они су изашли из возила и покушали барјактарима да одузму српске заставе.
Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Један од сватова - Ацо Јованчић раније је рекао Срни да су се тог дана сватови окупљали у сарајевском насељу Алипашино Поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима, истакли заставу - српску тробојку.
"Међутим, већ тада смо међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре", рекао је Јованчић.
Он наводи да је десетак бандита покушало да дохвати и скине српску заставу, што им није дозвољено.
"И баш кад смо помислили да су нас пустили на миру - на путу ка цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву покушали су више пута својим аутомобилима да пресијеку нашу свадбарску колону, али и то смо им опростили, мислећи да је ријеч о саобраћајној гужви", сјећа се Јованчић.
Провокације су ескалирале у порти цркве у Новом Сарајеву, јер су сватови били изложени псовкама, пријетњама и повицима: "Шта ћете ви овдје? Није ово Србија! Идите у Србију!".
Када су дошли на свадбени ручак у Стару цркву на Башчаршији, тек тада су се увјерили у зле намјере, јер је ту настао прави хаос и пуцњава.
"Очекивали смо да се све то стиша, јер је ријеч о свадби, али они су упорно покушавали да нам отму заставу, због чега је настала велика гужва. Хвала Богу, и срећа је свих нас, да су сватови испоштовали свадбу, као свјетовни, али и као духовни чин, јер је ријеч о свештеничкој породици", наводи Јованчић.
Њега посебно боле сјећања на покојног Николу, домаћина сватова, који је домаћинском плоском покушавао да одврати напаснике говорећи им: "Шта то чините? Не кварите ми весеље, срам вас било!", а заузврат је пуцано у њега.
"Још осјећам његову врелу крв на рукама, а нисам заборавио ни како ме мој бивши колега полицајац игнорисао када сам га замолио да позове милицију и хитну медицинску помоћ.
Тада ме ухватила паника - он не реагује, а поред нас... Кроз сву ту гужву, пролазе чак три медицинска аута и не гледају на нас, а Никола нам умире на рукама...", сјећа се Јованчић, пензионисани полицајац.
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Расим Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице, али никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина оснивача злогласних "Зелених беретки" Емина Швракића. Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића "за заслуге" је добио на поклон пиштољ са посветом.
Протојереј-ставрофор Српске православне цркве Војислав Чаркић, који је годинама "службовао" у Сарајеву, каже да "све док се није десило убиство српског свата на Башчаршији, Срби у Сарајеву и тадашњој БиХ, нису ни помишљали на политичко или неко друго организивање с циљем заштите личне безбједности".
"За мене, то је био први знак рата у БиХ, за који су, како се то веома брзо показало, друга два народа у БиХ већ била спремна и политички организована, док Срби нису помишљали ништа слично", рекао је раније Срни прота Војо.
Истог дана када је убијен српски сват и спаљена српска застава - 1. марта 1992. године одржан је и референдум о независности БиХ.
Референдум, који је био прави покретач непријатељстава, донио је очекивани резултат, јер је 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача гласало за независност БиХ и излазак из СФРЈ.
Бирачи српске националности, који су се залагали за опстанак заједничке државе, махом нису изашли на референдум, који према тада важећем Уставу БиХ није ни могао бити расписан и одржан без пристанка представника сва три народа.
Референдум, који је признала међународна заједница, продубио је политичке разлике три народа у БиХ и отворио пут за међусобне сукобе.
У Федерацији БиХ 1. март се обиљежава као "дан независности БиХ", док овај датум Република Српска не признаје и сматра га уводом у крвави рат у БиХ.
Извор: 
Везане вијести:
КРВАВА СРПСКА СВАДБА - Jadovno 1941.
ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА /3/ - Jadovno 1941.
БОЈИЋ: РАТ НАЈАВИО АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ - Jadovno 1941.