Александар Трифуновић: Тешко се дише на путу за Казане

У уторак, 7. априла, у Сарајеву је одржана промоција филма “Нема али”, у режији Фарука Соколовића. Повод за филм је текст који је Харис Јусуфовић објавио на порталу Бука прије шест мјесеци.

Аутор: Александар Трифуновић

Текст под насловом “Хоћу да знам шта се десило са мојим комшијама Србима у рату” прочитало је 50 000 људи. То је један од најчитанијих текстова на нашем порталу.

На премијери филма било нас је педесетак. Међу нама је била и Слободанка Мацановић, жена која трага са посмртним остацима својих родитеља, Марине и Радослава Комљенца, који су одведени 26. јуна 1993. године из свог стана у Сарајеву и убијени на Казанима.

На почетку филма, Слободанка и Харис се пењу према Казанима. Тешко дишу. У позадини се чује Божо Врећо док пјева “Од свега ме сачувала мајка”. Слободанка у тренутку каже да јој није јасно како јој се мајка, сарајевска медицинска сестра, могла попети овим стрмим путем, јер јој је једна нога била краћа. Према свједочењима очевидаца, када су стигли надомак Казана, њени родитељи су убијени хладним оружјем и бачени у јаму.

Свједоци овог злочина означили су починиоце, који су затим ухапшени, процесуирани и осуђени на затворске казне од 10 мјесеци до шест година. Након што су одлежали мање од половине казне, пуштени су из затвора. Данас су запослени у државним службама и Слободанка је једног од њих сретала и на свом радном мјесту.

Све детаље овог злочина сазнао сам током премијере филма. Нисам их знао раније. Харис је написао текст док је његова супруга Селма била у високој трудноћи. Данас имају малог сина Мирзу. Слободанка Мацановић је сједила поред Хариса, Селме и мене на премијери филма и преплакала га је од почетка до краја.

Слободанка и Харис срели су се случајем и случајно, нису се познавали, нити су знали ишта једно о другом. Повезала их је потреба за истином. Повезала их је несрећа. Ми требамо бити срећни што их имамо. Они су зрнце наде, онај неопходни састојак живота да би био сношљив. Они су помирење. Јер помирење нису бјесомучни НВО семинари у скупим хотелима или надобудни перформанси о злочинима, који немају везе са животом. Помирење није грандиозно, велико, не дешава се под рефлекторима и на позорницама. 

Помирење није стампедо посвађаних људи који хитају испружених руку преко велике пољане, над којом излази сунце у тренутку док се уз урлик грле једни са другима и помирују. Помирење је мали људски чин. Несавршени, неспретни, плашљиви, али несумњиво, само човјечји чин. 

Помирење је пут на који крећемо сами, са надом да ће нас у повратку пратити неко. Пут на који крећемо уплашени, а враћамо се охрабрени. Ја сам на том путу, рођаци, срео Хариса и Слободанку. 

Када се филм завршио сјели смо да попијемо кафу, причали смо о животу, упознавали смо се. Слободанка је говорила о својим унуцима, а ја сам Харису обећао гардеробу од мојих цурица. Смијали смо се. Некако сам сада сигуран да је мали Мирза добио још једну баку.

 

 

Извор: БУКА

 

Везане вијести:

мусић подржао постављање спомен-плоче на ... - Jadovno 1941.

ПРАВДА ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ НА КАЗАНИМА - Jadovno 1941.

ТУЖИЛАШТВО БиХ МОРА ПОДИЋИ ОПТУЖНИЦУ - Jadovno 1941.