Велики рат: Некажњени геноцид и неодмерени степен кривице – Печат истине у власти победника (II део)

Немци су сматрали да ће ратом испунити своју културну мисију која ће бити потребна у наступајућем XX веку, о чему је у својим сећањима детаљно писао Фон Молтке, а што је Курт Ризлер сажето написао 1. августа 1916. године: „Троструки је смисао рата: одбрана од садашње Француске, превентивни рат против будуће Русије (већ закаснео) борба са Енглеском око светске доминације“

 

Расправа о узроцима и кривици за Први светски рат потрајала је и после Другог светског рата. Међутим, немачки историчар Фриц Фишер 1969. године окончава ову расправу на дуже време својом познатом књигом Рат илузија, немачка политика 1911−1914. Фишер у својој студији истиче да немачки канцелар Бетман- Холвег није био спреман да Немачку увуче у рат. Имао је у виду плодове сарадње са Енглеском и упозоравао је Аустрију на последице потенцијалног рата против Србије и Црне Горе и на чињеницу да Русија не би могла мирно да посматра такав сукоб. Међутим, немачки цар Вилхелм II је био поборник агресивније политике, што је довело до сукоба са Британијом и до њеног приближавања Француској и Русији. Та Вилхелмова агресивност јасно је препознатљива кроз његове речи: Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно да дође. Када? Видеће се. Вилхелм II се 23. октобра 1913, наводи Фишер, срео са Францом Фердинандом и они су се том приликом договорили о уништењу Србије. То је дало повод српским националистима да планирају атентат на престолонаследника Фердинанда. Вилхелм II је такође изрекао да Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге, и то им се мора ставити на знање.

 

ТРЖИШТЕ И ЕКОНОМИЈА

Занимљиво је Фишерово разматрање аустроугарско-немачког сукоба око њихових економских интереса у Србији. Он пише да је до 1905. године Аустроугарска управљала српском спољном трговином а такође је у унутрашњој српској привреди имала велики утицај. Када је Аустроугарска 1905. године, забраном увоза српске стоке, започела Царински рат са Србијом, Немачка је искористила ову ситуацију како би се пробила на српско тржиште. Србија је, са своје стране, ситуацију искористила да отклони искључиву спољнотрговинску оријентацију на Беч и Пешту. Исте године Привредна комора Берлина пласира банкарски капитал у Србију, а сарађује са банком Франко-Срб, у којој доминира француски капитал. Од 1909. године прихвата се немачко учешће у наоружању Србије, тако да се успоставља сразмера: 75 одсто француских према 25 одсто немачких корпорација. Пре балканских ратова и за време њих, Беч је покушавао да балансира између ратничког сукоба са Србијом и дипломатско-економских мера, у циљу обнављања пословних односа са Србијом. Размишљало се о закључивању царинске уније или бар трговинског споразума са давањем повластица Аустроугарској у српској спољној трговини. Ипак, до реализације није дошло због одбијања Србије, али и утицаја Немачке, која није била спремна да препусти Бечу своју привредну позицију у Србији. Немачка је за првенствени циљ имала изградњу железничке пруге преко Србије према Багдаду. На самом крају 1913. године прављен је план за Оријент железницу са аустријским, француским, руским и српским учешћем. Када је овај пројекат априла 1914. године пропао, Беч је покушавао све до почетка рата да са Србијом закључи конвенцију о железници.

 

ОПАСНА СРБИЈА

Аустроугарска је Србију сматрала најопаснијим противником, а главни разлози за такво гледање су били њена величина, као и јачина коју је показала у балканским ратовима. Немачка је, са своје стране, како наводи Фишер, посматрала Србију првенствено са аспекта долазећег Великог рата. Берлину није одговарало да се бројне аустроугарске трупе вежу за Србију. Зато су Министарство спољних послова и сам немачки цар саветовали Беч да се некако споразуме са Србијом, а то би се најбоље остварило кроз економске односе. Овакви предлози нису наилазили на разумевање код аустријских политичара; један од њих (Лерхенфелд) изјавио је: „Са Србима или против њих, примена насилних мера или добросуседски односи, али пола-пола није могуће.“ Беч је, у ствари, осећао константну угроженост од Београда, тако да неко мирно решење није изгледало вероватно. Страх Беча је био појачан ширењем гласина о предстојећем уједињењу Србије и Црне Горе, због чега су Аустроугари сматрали да би црногорску обалу, чак и Цетиње, требало припојити Албанији. Немци су, укључујући и цара Вилхелма II, насупрот њима, сматрали да је уједињење две српске државе неизбежно и ако би Беч ово покушао да спречи, начинио би глупост која би подстакла рат са Словенима, што би Немце оставило хладнима. Аустријски дипломата Чернин је писао: „Великосрпска мисао је већ постала стварност, тако да је немогуће успоставити неки трајнији мир и однос, а да ми ништа заузврат не тражимо од њих, нити они од нас. Имам једно живо осећање, и то не од јуче, да морамо да рашчистимо са данашњом Србијом, ако хоћемо коначно да остваримо мир на Балкану, Србију треба свести на минимум (и у територијалном смислу).“ Упадљиво је колико се, за разлику од Немачке, у Аустрији мало дискутовало о могућности руске интервенције у случају рата са Србијом. Беч је или потцењивао ову опасност или се пак ослонио на „блиставу немачку одбрану“. Ипак, треба рећи да се Франц Фердинанд почетком 1913. године противио превентивном рату против Србије, јер се плашио да би укључивање Русије у рат могло довести до неких револуционарних последица које би пореметиле његове планове за поновно успостављање Лиге три цара (скуп споразума Русије, Немачке и Аустроугарске закључених 1873, 1881. и 1884). Немачки цар Вилхелм II је, међутим, заоштрио приступ обећавши Аустрији пуну подршку у ратној опцији.

 

НОВИ ПОРЕДАК

Берлин је подржао Беч да води „прави рат“ против Србије, сматрајући да би одлучујућа победа над Србијом и дељење српских територија аустријским балканским пријатељима знатно ослабили руски утицај на полуострву. Немачка је тиме дала до знања да се више не може задовољити стањем status quo у Европи и да елиминисањем Србије добија директни пут Берлин − Цариград (Турска је била савезник Немачке). На тај начин би Немачка остварила хегемонију на европском континенту. То су суштински разлози због којих Вилхелм II 13. јуна 1914. године на састанку у Конопишту (Чешка) покушава да Фердинанда убеди да је наступио повољан тренутак за обрачун са Србијом, али Беч је ову ситуацију наставио да разматра. После атентата од 28. јуна немачки политичари (као Нуман) убеђују Аустријанце да је егзистенцијално питање Аустроугарске уништење Србије, уз упозорење да уколико не искористе ову прилику, онда више не треба да рачунају на Немачку као свог савезника. И поред тога што су многи Немци постављали питање става Русије, Вилхелм II је поручио да се са Србима мора што пре рашчистити, и по цену европског рата, и да ће Немачка бити по сваку цену уз Аустроугарску. Гроф Хојос и подсекретар Цимерман су 5. јула разговарали о судбини Србије, уз констатацију да се она мора територијално смањити, ако не кроз директну анексију, онда тако што ће се њено подручје расподелити између Румуније, Бугарске, Грчке и Албаније. На тај начин би се створио нови поредак на Балкану, као најважнији ратни циљ Аустроугарске. Начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф био је за „блицкриг“ против Србије, а уколико би се умешала Русија, требало је заратити и против ње. Гроф Бертолд (аустријски дипломата) такође је био за рат, али је тражио проверу држања Румуније и Италије. Цар Франц Јозеф се плашио да би оклевање довело до дискредитације Немачке и зато се одлучио за ултиматум Србији, који она не би могла да прихвати, што би био разлог за отпочињање рата. Аустријска и мађарска страна (аустријски политичар Штургх, гроф Бертолд и мађарски премијер Тиса) 14. јула су усагласиле текст ултиматума Србији. Енглески министар спољних послова Греј покушао је да посредује како из овог сукоба не би настао аустријско-руски, а тиме и европски рат. Иако је српска влада углавном прихватила захтеве из ултиматума, Беч је већ отпочео са мобилизацијом и 28. јула је објављен рат Србији. Гроф Бертолд је учтиво одбио предлог министра Греја, истичући да је касно за преговоре и да је ратно стање већ наступило. У главним европским градовима владали су запрепашћење због објаве рата Србији и зебња да иза тог акта ипак стоји Немачка, која чека повољан тренутак да се разрачуна са Русијом и Француском.

Немци су сматрали да ће ратом испунити своју културну мисију која ће бити потребна у наступајућем XX веку, о чему је у својим сећањима детаљно писао Фон Молтке, а што је Курт Ризлер сажето написао 1. августа 1916. године: „Троструки је смисао рата: одбрана од садашње Француске,                превентивни рат против будуће Русије (већ закаснео) борба са Енглеском око светске доминације.“

После Фишерове студије, научно утемељене са више стотина фуснота које обухватају релевантне изворе с краја XIX и почетка XX века, изгледало је да се на Версајску пресуду коначно ставља печат правноснажности. У деценијама које су уследиле овај је печат био неприкосновен. Међутим, у историјској, као уосталом и у правној науци, а у овој ствари управо је реч о преплитању историје и права, печат истине није непроменљив, напротив. То доказује целокупна историјска и правна пракса. У великим историјским догађањима, када сукоб различитих интереса достигне свој максимум, представљање важних чињеница и одмеравање кривице и њених степена нису у рукама онога који је бољи, моралнији и праведнији, већ онога који је био јачи, дакле у власти победника. Разуме се, понекад се могу поклопити правда и победа, али искуство учи да то неретко није случај. Зато се накнадним откривањем релевантних докумената врши кориговање тумачења историјских догађаја, односно отварају се могућности за рехабилитацију некада правноснажно осуђених.

II

 

Изношење у јавност извесних докумената који нису били познати у време Фишеровог „печата“ баца, у одређеној мери, ново светло на Версајску пресуду и утврђени степен кривице, који Немачку постављају на највише место пиједестала криваца за Велики рат.

Професор историје, Американац Соломон Ванк, у једном чланку открива необјављени меморандум посланика Бертолда Молдена, који баца нешто другачије светло на однос кривице, посебно њеног степена, Немачке и Аустроугарске за отпочињање Великог рата. Професор Ванк свој чланак отвара следећим пасусом:

„Ми смо отпочели рат, а не Немци, а још мање Антанта, колико је мени познато.“ Тако почиње недавно објављени опис догађаја из јула 1914. године, написан у децембру 1918. године, а написао га је барон Леополд фон Андријан-Вербург, уважени и утицајни аустроугарски генерални конзул у Варшави (1911-1914). Налазио се у Бечу после атентата на надвојводу Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. године, и припадао је малом кругу дипломата који су били упознати са разговорима у Балхаусплацу вођеним након овог догађаја. Отворено признање Андријана Вербурга о одговорности Аустроугарске за избијање Првог светског рата је непосредније од оног које је откривено пре једне деценије: признање грофа Александра Хоја, шефа Кабинета министра иностраних послова, грофа Леополда Бертолда. Признање Андријана Вербурга о одговорности Аустроугарске представља парадокс у контексту контроверзе око немачке политике у јулу 1914. године, до чега је довело објављивање књиге Фрица Фишера 1964. године о ратним циљевима Немачке. Као што је истакао Фриц Фелнер у есеју о Хојовој мисији у Берлину у циљу обезбеђивања немачке подршке неколико дана после атентата на надвојводу, политика Аустроугарске у јулу 1914. године је била потпуно изван дебате „као да није било потребе за новим преиспитивањем, разговорима… односно бар за критичким разматрањем аустријско-немачке сарадње у припремању рата против Србије“.

У прилогу свог рада, проф. Ванк објављује Промеморију др Бертолда Молдена од 6. јула 1914. године. Овај документ, доступан у немачком оригиналу и преведен на енглески, колико нам је познато, до сада није преведен на српски језик. Превод пружамо са оригинала, уз нека наша појашњења. Иначе, др Б. Молден (1853−1942) како наводи проф. Ванк, био је историчар и новинар, припадник немачко-аустријске либералне буржоазије. Гајио је симпатије за великоаустријски реформски покрет, који се доводио у везу са надвојводом Францом Фердинандом. После 1906. године, Молден је остварио блиске интелектуалне контакте са Белведерским кругом, који су чинили најповерљивији надвојводини саветници; он није био непосредно укључен у доношење одлука онако како су то били Андријан Вербург, Хој и Форгач, али је био политички инсајдер близак Министарству иностраних дела Аустроугарске. Био је цењени новинар и уредник, између осталих публикација, и „Фремденблата“, полузваничног листа Балхаусплаца, као и аутор књига о филозофским, политичким и историјским темама. Као историчар, Молден је вероватно најпознатији по својој краткој биографији грофа Алојза Лексе фон Ерентала, министра иностраних дела Аустроугарске 1906−1912. Молденов син Ернст је био новинар, ожењен Паулом фон Прерадовић, која је пак аутор текста аустријске химне.

 

Пише: Др Оливер Антић, аутор је редовни професор Правног факултета у Београду и саветник председника

Републике Србије

Извор: Печат