Трајна клетва Балкана

Краљ Петар I Карађорђевић

Док су српски радници у Бечу добијали отказе, други аустријски поданици словенског рода присилно су мобилисани у аустријску војску.

Пада у очи да се у извештајима рушилачка маса назива „разјареном руљом” из „муслиманских и хрватских кругова” („Тилбурхсе курант”, 1. јул 1914) која je уништавала све пред собом уз певање аустријске химне. Сходно извештајима листа „Ниуве хазет” (6/7. јул 1914), одмах je кренуло и денунцирање. Један хрватски Сарајлија одмах je предао аустријској полицији списак са именима двеста Срба који су, наводно, били умешани у заверу против Фрање Фердинанда. Завади пa владај - пo ко зна који пут у историји Балкана.

Посебно je тежак био положај Српске православне цркве. Тон у неким фламанским новинама 1914. може се заиста назвати ратнохушкачким и сведочи о дугој традицији верске нетрпељивости, још од великог цепања хришћанске цркве 1054. године. У листу „Ниуве хазет” (9. јул 1914) чак се и буквално упућује на шизму од пре хиљаду година:

„У Сарајеву је полиција већ задржала у притвору сто тридесет особа: сви се сумњиче за умешаност у убиство надвојводе Фрање Фердинанда. (...) Међу особама ухапшеним због упознатости са намерама уротника налази се и пет српских попова, односно шизматичних свештеника.”

Нетрпељивост је вероватно (била) обострана. Тадашњи папа је буквално пао у несвест кад је чуо за атентат на симболе католичанства и бранитеље његовог бедема.

„Папу је толико шокирала вест о атентату у Сарајеву да се једва одржао на ногама. Иако су му лекари саветовали да хитно прилегне, папа је још у осам сати увече отишао у Цркву Светог Петра како би се код апостолског олтара помолио за покој душа убијених. Папа је притом пао у несвест.” („Ханделсблад”, 30. јун 1914)

Засад још нема убедљивих знакова да су односи између врховних поглавара двеју цркава у успону. Власти су се 1914. године у сваком случају постарале да повежу верску нетолеранцију са етничком, што је остала трајна клетва Балкана. У околностима у којима аустријска власт није узела у заштиту своје српске поданике, не треба да чуди што су они полагали наде у суседну Србију. „Кад ли ће доћи краљеве војске?” запитао се Иво Андрић у својој песми, успевши ипак некако да умакне последицама оног што су хабзбуршке власти сматрале издајом. За разлику од Андрића, сарајевски трговац Николић своје суграђане Србе храбрио je следећим речима: „Не бојте се, прекосутра ће овде бити хиљаде војника како би осветили пљачкање Срба. Краљ Петар и престолонаследник Александар већ стоје са српском војском на граници и прекосутра ће кренути на Сарајево.” („Ханделсблад”, 3. јул 1914) Због оваквог говора Николић je сместа изведен пред преки суд и највероватније одмах потом погубљен.

Док су српски радници у Бечу добијали отказе, други аустријски поданици словенског рода присилно су мобилисани у аустријску војску. Због тога су се млади интелектуалци попут Андрића и Црњанског склањали. Андрића су ухапсили у Сплиту због „Прве прољетне пјесме”. Против Црњанског, који је у то време боравио у Бечу, нису имали конкретне доказе, осим можда да је починио прељубу (и то са женом једног српског официра). Код фламанског историчара књижевности Херта Биленса можемо прочитати како је попут многих „мађарски Србин Црњански припреман да се у аустријској војсци бори против... Срба”.

Дотле, срећом, није дошло јер га је његова тетка, бечка калуђерица преобраћена у католичанство, спасла даљег војевања на галицијском ратишту захваљујући својим везама, тако да је у војсци обављао послове телефонисте. Екуменизам, дакле, ипак има шансе захваљујући породичним везама!

Терора и вандализма било је и ван граница царства. Ево шта пише „Ниуве хазет” од 9. јула 1914:

„У ноћи од понедељка на уторак непознати починиоци су у Амстердаму одвалили таблу српског конзулата и на њено место окачили крваву крпу. Српски конзул је о овој чињеници сместа обавестио српског посланика у Лондону који је телеграмом уложио званични протест код министра иностраних послова у Хагу.”

Истине ради, ипак треба истаћи да овај инцидент не пада на душу Амстердамаца: починиоци су највероватније били међу члановима посаде једне аустријске јахте. Српски конзул сместа је уложио протест код амстердамске полиције, али питање је да ли је осим извињења уследила и опсежнија истрага. Ваљало би истражити.

Тих првих дана после атентата видљиво је било пооштравање тона у холандској и фламанској штампи, што је вероватно имало везе са преузимањем готових вести из аустријских и мађарских извора (пре свега видети „Пестер Лојд”). Метода позната као „копи/пејст” и данас се радо примењује. Дописник са места догађаја кошта, а ионако све може да се преузме са Си-Ен-Ена.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, уторак 13. октобар 2015., стр. 14

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)

Фељтон: Последице једног пуцња (7)