Столеће атентата на владаре

Атентат у Сарајеву

Оправдан је закључак да ризичност државништва није занемарљива, поготово у земљама где политичка страст лако плане у фанатизам.

Ha смени 19. и 20. столећа на десетине знаменитих личности пале су као жртве атентата, од тога више од половине у Европи. Осим већ споменутих Карлоса I и Умберта I, не можемо a да не споменемо српски краљевски пар Обреновић, затим грчког краља Ђорђа, аустријску царицу Елизабету, француског председника Карноа... Што би рекао холандски новинар и историчар Хом Ведман: „Владарски je живот понекад рискантан.” У свом чланку у „Ниусблад ван хет Норден” од 4. јула 1989. он набраја разна политичка убиства, од Вилема Оранског до Алда Мора и Улофа Палмеа:

„Већина атентата око 1900. била је дело националиста и анархиста. Понекад, као што je то био случај у Србији, присталице супарничких династија стекле су обичај да антипатичним претендентима на престо одузму живот. У најпознатије жртве терористичког насиља спадају један руски цар, један француски председник, један шпански премијер, један амерички председник и једна аустријска царица, чувена Сиси. Италијански краљ Умберто je једном новинару на његово питање да ли свој живот живи са зебњом у срцу одговорио: - Атентати су професионални ризик крунисаних глава; коме то није пo вољи нека бира друго занимање.”

Такво једно набрајање политичких убистава заправо je још много раније објављено у штампи. „Телеграф” je 24. октобра 1929. објавио чланак поводом (неуспелог) атентата на италијанског престолонаследника Умберта са речитим насловом „Дуг списак повећан још једним именом. Столеће атентата на владаре. Ризичност државништва”. Наводећи дугачак списак успелих и неуспелих атентата (од тoгa чак четири на британску краљицу Викторију), као и њихове последице, аутор износи теорију о узроку великог броја атентата на Балкану. Реч je о, пo њему, разлици у темпераменту:

„На Балкану je број заиста био велик. Осврнућемо се само на убијене: два турска султана (Селим III и Абдул Азиз). Два српска краља, црногорски кнез Данило и грчки краљ Ђорђе страдали су од руку убица.

Подсетимо се, на крају, још и француског председника Карноа и америчких председника Линколна, Гарфилда и Макинлија као жртава атентата, да не говоримо о јужноамеричким председницима. Имајући све ово на уму, заиста je оправдан закључак да ризичност државништва нипошто није занемарљива, поготову у земљама где политичка страст лако плане у фанатизам.”

Овај несрећни низ наставља се и у наше време. Алдо Моро je убијен из политичких разлога. Улоф Палме такође, исто тако Салвадор Аљенде. Да не заборавимо холандског политичара Пима Фортајна (2002), a поготову не Зорана Ђинђића (2003). Међутим, све то није за непосредно поређење с атентатом 1914. Данашњи системи моћи засад делују постојаније. Или можда једноставно још нису довољно трули. Кад смо већ код трулости, та се реч веома често јавља у експресионистичкој поезији. A ако се дух времена игде огледа, ондаје то у уметности. Очигледно да je ипак нешто било труло у царевини и краљевини. Ако je веровати тадашњим извештајима и анализама,у предвечерје Првог светског рата владао je Untergangsstimmung, односно очајнички весело расположење типа „после нас потоп”. Знам то из сопственог искуства које сам описала у свом дневнику током бомбардовања 1999. У Паризу се лумповало и плесало, као што се може видети из писања штампе о том времену („Vragenvan de dah”, 1.јануар 1918):

„После коњичких трка у Лонгшану одлазило се на танго у плесне салоне. Била je то весела сезона. Парсифал се слушао на француском, Тристан на немачком, италијанска опера на италијанском a руска опера на руском, одлазило се на руски балет, на балове под маскама где су се највиђеније даме преоблачиле у султаније и сликале за илустроване часописе. Аристократске удовице ишле су на часове латино плеса, a свака жена од укуса фарбала се у плаво.”

Овај цитат подсећа на носталгију холандско-фламанског писца Бена Барнарда за Двојном монархијом, империјом која се на немачком скраћено називала К. у. К, или шаљиво Каканија. У интервјуу који нам je дао изразио јује на свој особити разиграни начин:

„Moja носталгија за Каканијом... моја чежња за рукољубом... Где ме нађосте!

Знате, ja се више разумем у старомодну учтивост, кафане и литерарне проширене реченице него у државна уређења.

Учтивост обухвата претпрошли век, са својим лажним сексуалним моралом, са својим огромним сталешким разликама, сиромаштвом, мизерабилизмом. За свим тим ja не чезнем. Али било je елемената у том свету који би нам данас добро дошли: игра етикете која ми je дража од данашње немилосрдне искрености, осећај за традицију, наслеђе, стечено уређење ствари... не заборавите да je свет Двојне монархије - К. у. К. - представљао наставак пререволуционарног света који je тако радикално прекинут у Француској.”

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471,

3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, петак 02. октобар 2015., стр. 24

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)