СРПСКА ХЕРОИНА: Како је Милунка Савић заробила 23 бугарска војника
Недавно отворена изложба у Лозници обухвата репродукције Милункиних породичних, личних и ратних фотографија, насталих углавном у Тунису, Солуну и Паризу, од којих многе до сада нису презентоване.
Милунка Савић, храбра добровољка, била је готово заборављена, као и Лозничанин Момчило Гаврић, најмлађи војник Великог рата, а ова изложба је начин да се Србија подсети жене која се у Балканским ратовима 1912. и 1913. борила прерушена у мушкарца.
- Изузетно је важно да народу испричамо причу о Милунки Савић јер то је једини начин да је вратимо на место где припада у историји. Ми немамо, по мом мишљењу, већу жену од Милунке. Она је најодликованија жена Првог светског рата, не зна се да ли је већи херој била у рату или у миру, када је од своје беде успела да одшколује своју ћерку Милену и још тридесетак деце из родне Копривнице и пружи им образовање које је њој недостајало. Нажалост, о њој наш народ мало зна, али смо са РТС успели да урадимо ову заједничку изложбу и покушаћемо да причу о Милунки испричамо широм Србије. Интересовање је толико да смо урадили још четири истоветне изложбе на енглеском, француском, грчком и руском, које ће следеће четири године путовати по Европи – каже в. д. директора Историјског музеја Србије Мирослав Живковић.
Он је подсетио да је Милунка ратнички пут започела 1913. године у редовима Дринске дивизије представљајући се као Милун Савић, а у боју на Брегалници је рањена и тада је откривено да је храбри војник уствари Милунка. Као војник Гвозденог пука учествовала је у Колубарској бици, прешла с војском Албанију пешке, борила се на Солунском фронту где је сама заробила 23 бугарска војника.
Милунка је најодликованија жена Великог рата, двострука добитница Легије части, Ордена Карађорђеве звезде и једина жена носилац француског ордена Ратни крст са златном палмом, а рањавана је девет пута. После рата је постала мајка ћерке Милене, а усвојила је још три девојчице. После силних ургенција ратних сабораца добија посао чистачице у Хипотекарној банци у Београду и ту проводи највећи део радног века.
У периоду после Другог светског рата ради као чистачица у београдским кафанама. За заслуге показане у рату краљ јој је дао имање у близини Новог Сада, али је она знала да одатле не може да школује децу, па га је продала и купила мали кућерак на Вождовцу. Тек 1971. Скупштина Београда додељује јој стан у насељу Браће Јерковић где је провела последње две године живота. Умрла је 5. октобра 1973. у 84. години у Београду.
- На њеној умрилици пише да ће бити сахрањена у Алеји великана, али то се није десило. Проверио сам и утврдио да није сахрањена тамо, него у породичном гробу. Онда сам се заинатио и она је на иницијативу Историјског музеја Србије прошлог новембра, 40 година после смрти, сахрањена у Алеји великана – каже Живковић.
Извор: Интермагазин
Везане вијести: