Радош Љушић: Ултиматуми Србији и данас су болни као онај из 1914.
Историчар говори за “Новости” о атентату у Сарајеву, уценама некада и сада, КиМ, Русији: Захтеви које је послала Аустроугарска били су брутални, а ови који долазе из ЕУ су префињени и перфидни. Косово је наша Палестина
После великих успеха Србије у балканским ратовима 1912-1913. године, Краљевини је био неопходан дугогодишњи мир да залечи ратне ране и заведе поредак на ослобођеним територијама. Пред Србијом су били тешко решиви велики изазови на унутрашњеполитичком плану, па је сваки спољнополитички заплет био сувишан и одлагао је решење овог горућег питања. Зато је Србија требало да се клони сваког сукоба, посебно са Аустроугарском.
Историчар Радош Љушић, који је надавно објавио књигу "Принцип" у издању "Новости", баца ново светло на догађаје који су обележили почетак прошлог века.
Говорећи о Сарајевском атентату, који је искоришћен као повод за Први светски рат, Љушић каже:
- Влада Краљевине Србије није учествовала у организовању атентата, ако се из овог чина може изузети обавештајна служба, те стога и није одговорна. Али, јесте одговорна што није предузела све мере да тај чин спречи. Та врста одговорности не може се више скривати, а није ни потребно.
* Ко је из Србије знао за видовдански атентат, ко га је организовао и помагао?
- Главни организатор видовданског атентата био је Драгутин Димитријевић Апис, начелник Обавештајног одељења Главног генералштаба, а у овом послу су га помагали: Војислав Танкосић и Љубомир Вуловић, званична војна лица и црнорукци, као и Милан Цигановић, Ђуро Шарац и Раде Малобабић, чланови Народне одбране. Идеја о атентату је, несумњиво, потицала од младобосанаца и посредством њихових пријатеља у Београду допрла до Танкосића и Аписа, који су потајно и без обавештења било ког званичног војног или цивилног органа припремили атентат. Све ове чињенице су давно познате, али се у тумачењу и објашњењу видовданског атентата, услед притиска светске и домаће јавности око кривице за избијање Првог светског рата, о њима ћутало, а понешто и скривало. Неспорна је чињеница да је србијанска обавештајна служба учествовала у организовању атентата, а још битније је да, после сазнања владе и њене одлуке да се атентатори зауставе, није предузела одговарајуће мере да спречи атентаторе.
* Како је могла да их спречи?
- Пре атентатора преко Дрине је у Босну прешао са извесном количином оружја Раде Малобабић, један од најбољих обавештајаца Краљевине Србије на просторе Аустроугарске. На Видовдан 1914. боравио је у Сарајеву. Зна се да је био у кући Данила Илића, особе која је пружила логистичку подршку атентаторима, као и да је био 28. јуна у друштву Трифка Грабежа испред Беледија. Остаће тајна да ли је у Сарајеву боравио да заустави атентаторе или да их подржи, пошто се међу њима осетило колебање, после одлуке владе Србије да се не изврши убиство престолонаследника. Друга тајна јесте држање Данила Илића, у чијој кући је скривано оружје атентатора. Илић је могао, да је хтео, да склони оружје и не подели га атентаторима, чиме би сарајевско убиство било онемогућено. Поред улоге Малобабића, одустајања Грабежа, енигматично је још и држање Мухамеда Мехмедбашића, коме је била намењена улога, бар према распореду атентатора, да први пуца или баци бомбу на Фердинанда. Читаво ово земешатељство говори о томе да видовдански атентат и није био тако наивно дело младобосанаца.
* А где је у том колоплету Принцип?
- У почетку се његова улога није разликовала од осталих атентатора, али временом се све више издвајао и наметао као вођа, спреман да преузме сву одговорност на себе. Кад је стигло наређење из Београда да се атентат не изведе, он је већ био предводник атентатора. И док су се сви колебали и одустајали, он је остао упоран и доследан. Мали сарајевски харамбаша, Принцип Гаврило, одметнуо се од србијанског великог харамбаше, Аписа, такође одметнутог од српске владе, и убедио атентаторе да приме оружје и изађу поред Миљацке на Видовдан 1914. Тиме је преузео на себе сву одговорност за атентат и, уз Недељка Чабриновића, тог дана био неустрашив и неумољив! Та постојаност, одважност и храброст, то свесно жртвовање зарад стицања слободе Срба у БиХ и њиховог уједињења са Краљевином Србијом, донело му је ореол другог видовданског националног хероја, достојног наследника Милоша Обилића. Херојски чин Принципа Гаврила био је катастрофалан по српски народ, те стога одговорност за видовдански атентат и за његове последице не сноси само Влада Србије већ у истој, ако не и у већој мери, младобосански атентатори. Последице су многобројне и добро познате: огроман губитак становништва, албанска голгота, коначан пораз српске идеје и брзоплето прихватање и спровођење југословенске идеје - највеће утопије српског народа.
* Да је, којим случајем, атентат спречен, да ли би био спречен напад на Србију и Први светски рат. Или би Немачка, у том случају, смислила други повод?
- Рат би несумњиво избио коју годину касније, што би одговарало Србији али не Аустроугарској и Немачкој.
* Према ономе што сте рекли, како би изгледала листа одговорности за избијање Великог рата?
- Неспорно је да је Србија одговорна што није спречила убиство Франца Фердинанда, које се узима као повод а не узрок избијању Првог светског рата. За тзв. трећи балкански рат, рат Аустроугарске против Србије, одговорност пада на Хабзбуршку монархију. А одговорност за Велики рат пада на Немачку. У овој скали одговорности нашле би се: Немачка, Аустроугарска и Србија.
* У књизи на једном месту кажете: Принципов имагинарни хитац преживео је сва времена, његовом путањом управљали су моћници са Запада видљиви и невидљиви и усмеравали га према Србији и српском народу од убиства до данас. Шта то значи?
- Видовдански атентат је често коришћен да би се Србија и српски народ оптуживали за сва недела почињена на Балкану од 1914. до данас. На нашу несрећу ову идеју прихватили су наши људи.
* И данас, као и пре сто година, српској влади стижу ултиматуми. Немачка је испоставила 11 услова, захтева и да се из Устава избаци Косово... Колико то време и ово данас личе једно на друго?
- Ултиматум Аустроугарске Србији 1914. био је бруталан, а учестали ултиматуми ЕУ су префињени и перфидни, а болни као и онај пре једног столећа. Да смо јачи од ЕУ, одбио бих га са задовољством, али пошто нисмо јачи, морамо га прихватити уз уложен огроман напор да га бар ублажимо. Срби морају једном да схвате да није срамота клекнути пред јачим, иначе ћемо сви отићи у Царство небеско!
* Може ли Србија пристајати на све услове који стижу?
- Кад вас велике невоље притисну а ви сте немоћни, каква је данас Србија, све је могуће. Врлина је да се снађемо у овим немогућим приликама, а за то су нам потребни Видовдани мудрости, а не Видовдани храбрости. Одувек сам заговарао идеју о Царству земаљском, а не о Царству небеском. Оно прво је решење за несрећни српски народ, ово друго је за његову цркву. Морамо то једном схватити и томе се прилагодити, мењајући неке своје тврдокорне идентитетске навике.
Ја, свој завичај - Космет одавно зовем државом Бондстил. Ова највећа војна база у Европи определила је судбину Србије и српског народа као и будућност Косова и Метохије. Немачка је до сада била само светска економска сила, а откако су јој НАТО и САД препустиле државу и базу Бондстил, полако постаје и војна сила. Светски догађаји нам указују да је наш партнер у будућности Немачка и да, бар засад, наша судбина зависи од ње.
* Шта је с Русијом?
- Ја волим Русију, али је она далеко и немоћна, а ми морамо да живимо и морамо да мислимо о будућности наше деце. Држимо се Немачке, а нико нам не брани да волимо Русију. Садашње стање наликује оном из времена Берлинског конгреса, када је добри српски владар Милан Обреновић, преко ноћи, од русофила постао германофил. За овај његов преображај, пун мудрости, а изузетно тежак, заслужна је и руска дипломатија која га је у том правцу усмерила. Ни њему није било лако будући да је морао да савлада осећања своја, супруге и нације. Великани се препознају по добрим и дуговечним одлукама!
* Да ли и даље имате страх да ће питање Косова постати палестинско питање на Балкану, самим тим и у Европи, како сте једном рекли?
- Па, зар Космет, или држава Бондстил, није српска Палестина? У правој Палестини бесни бруталан рат са прекидима, у српској Палестини прави рат је престао, али је настављен дипломатским и другим средствима, а ми се у одлучивању мало или нимало не питамо. Како све више старим, све чешће сањам своју Метохију и питам се скоро сваког јутра: смем ли се одрећи косовске традиције?
"СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК" НЕ СПАЉУЈЕ КЊИГЕ
* Пре неколико месеци дигла се велика прашина око "Службеног гласника", на чијем сте челу. Оптуживали су вас да спаљујте књиге, ви сте најавили оставку, па одустали...
- Оптужбе су неосноване и потичу од групе српских интелектуалаца окупљених око неких листова. Ми смо покушали да исправимо штетне уговоре које је мој претходник склопио са ауторима и да заштитимо "Гласник". Ниједна књига у "Гласнику" није ни спаљена, ни исечена, ни уништена, и неће ни бити. Сем оних који су неосновано нападали мене и "Гласник", сви остали потписали су анекс уговора и омогућили продају својих књига, на чему им овом приликом захваљујем. Иначе, "Гласник" послује без губитака. Истичем да "Службени гласник" није државна издавачка кућа већ сервис Владе и највиших државних органа. По Закону о "Службеном гласнику", ми нисмо дужни да се бавимо издаваштвом, али је с временом то постало пракса, и ми нећемо од тога одустати.
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести: