Пречица у вечитом чекању

Илустрација из листа „Пти журнал” поводом Сарајевског атентата

Фламанце и словенске поданике Аустроугарске повезивао је осећај стида због социјалне и културне изопштености.

Експлозивни потенцијал види се и код младих фрустрираних имиграната у Белгији, који немају много изгледа на запослење нити бољитак. Такве околности и стварају Принципе. Када се деси неко убиство из расистичких побуда, као што je то био случај са убиством једног Мароканца у антверпенском предграђу Борхерхаут (2002), онда се увек нађе неко као што je Абу Џаџа, оснивач Арапско - европске лиге, који користи ситуацију да подстиче на масовне демонстрације. A онда, пак, следи противосвета, као што je убиство које je Белгијанац . Ханс ван Темсе извршио2006. над недужном бебиситерком црне пути. Haши немачки суседи, међутим, имају богатија искуства с том врстом насиља, као што се види из тзв. донер, односно кебаб убистава. Да не спомињемо сада масовног убицу Андерса s Брејвика.

О континуитету одређених идеја и 8 механизама разговараћемо мало касније. Ha сваког љубитеља књижевности би свакако морало да остави дубок утисак то што је и маестрални приповедач Иво Андрић био младобосанац. Тај иначе тако опрезни, дипломатски, мудри и суздржани човек није прикривао да је дубоко у срцу остао привржен идеалима своје младости. А те идеале, између осталог, овековечио је у својој раној поезији као што је и „Прва прољетна песма” (1914), у којој жељно ишчекује ослобођење тј. долазак српске војске под краљем Петром Првим.

„Облаци небом иду; радости кад процвату/ брда страшним сјајем њихова оружја, кад/ посију пламене цвјетове по пољима, кад се/ зачује прва труба, кад се појаве први коњаници,/ уморни, прашни и попрскани пјеном,/ као у некој старој пјесми, коју сам/ на пола заборавио; о радости!/ Кад ће доћи краљеве војске?/ Жене ткају у тишини за њих дарове, њих/ помињу добри људи у молитвама, о њима/ пјевају дјевојке за прозорима и за њих/ расте цвијеће у малим вртовима./ Чека спремних стотину њежности./ Кад ће доћи краљеве војске?/ Облаци небом плове, као војске; ја слутим дане великих дјела. Јутрос сам видио/ напупалу грану./ Кад ли ће доћи краљеве војске?”

Ту је, наравно, и сјајна студија београдског германисте Душана Глишовића о политичком деловању Андрића (2012).

Не сме се, дакле, занемарити социјални фактор, јер управо je у томе лежала снага тог покрета, што су се спојиле национална и социјална oca. „Гајили су социјалистичке идеале”, писао je холандски лист „Тилбурхсе курант” 1. јула 1914. Или „анархистичке”, no мишљену фламанског „Волксхазета” од 2. јула 1914.

To спајање oca одликовало je и Фламански покрет. To je такође био широк еманципаторски покрет који je тежио националном, социјалном и културном ослобођењу Фламанаца у оквиру Белгије. Осећај озлојеђености због непризнатости и потцењености од стране франкофоне елите био je пре свега акутан код нижих слојева, али je јак утицај католичке цркве отупио револуционарну оштрицу. Фламанце и словенске поданике Аустроугарске повезивао је осећај стида због социјалне и културне изопштености. О том осећању стида певао је и Милош Црњански у свом „Спомену Принципу” (1918): „Мој народ није стег царски што се вије,/ него мајка обешчашћена./ Зној и сиротиња и мржња што тиња/ у стиду згаришта и стена.”

Будући да је био скромног порекла, Принцип је вероватно највише патио због немогућности да сопственим снагама постане неко и нешто. Интелектуалних капацитета за то је, наиме, имао. Без коренитих промена, он и његови сународници били су осуђени на таворење. Kao што Владимир Пиштало то лепо каже: Принцип је хтео да избегне судбину Кафкиног јунака и безуспешно чекање правде. Својим пуцњем направио је пречицу у том вечитом чекању. Под „сународницима” Принцип није подразумевао само Србе већ и све Јужне Словене, односно „наше”. У данашње време, додуше, и у Белгији се мора бити обазрив са употребом првог лица множине јер неки под тим подразумевају фламански идентитет, а други белгијски.

Да је Принцип припадао широј групи истомишљеника опште је познато. А та група је, попут саме Босне и Херцеговине, била мултиетничка. Андрић је био више Хрват него Србин (мада се није тако осећао), а међу атентаторима 28. јуна био је и један муслиман. Тада још са малим м, да би под Титом муслиманство постало ознака етничке, а не верске припадности. Зато не треба да чуди што је Муслиман Сафет Исовић 1976. још певао песму у част Принципа.

Наравно да су Јужни Словени под аустроугарском влашћу дизали поглед ка слободној и самосталној Србији, и свакако су оданде добијали финансијску и моралну подршку. И наравно да су њихови искрени младалачки идеали о социјалној и националној еманципацији били подложни манипулацијама. То пре свега излази на видело када се погледа на које је све начине представљен Принципов идентитет у последњих сто година.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO,

Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471,

3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, понедјељак 05. октобар 2015., стр. 22

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)