Олга Николић Куновчић: Како је мој стриц спречио пад Београда

Тешке успомене на борбе око Аде Циганлије у Првом светском рату.После погибије аустроугарског команданта Аугуста Шмита, наши официри послали писмо његовој кћерки, као и новац који су пронашли у његовом џепу, а она им од срца захвалила

ДАВНО је речено како у сваком рату страдају они који се међусобно не познају, за рачун оних који се итекако добро знају. Једна од тих прича испричана је пре стотину година, почетком Првог светског рата на београдској Ади Циганлији.

Гост „Београдских прича“ је Олга Николић Куновчић, пензионисани професор и уредни хроничар невероватних прича своје породице. Њен стриц био је Петар Куновчић, јунак овог рата, ретко образован човек, и мудри записничар бурних догађаја свога времена. Куновчић је био адвокат, амбициозан човек који је муњевито завршио студије права, а за собом је оставио необјављене белешке које његова рођака до данас са љубављу чува. Био је један од оних који су издржали сурову судбину Срба који су преживели Велики рат, али тако што је морао да прегрми све муке преласка преко Албаније и повратка кући.

Олга Николић Куновчић нам је испричала на који се начин Куновчићева јединица борила на Ади Циганлији 1914. године, како су је одбранили, и како је то био крвав и мучан сукоб.

Изнад свега, дирнули су нас документи које је сачувала и које су сачинили српски војници после окончања сукоба.

Кобно писмо

- Мој стриц Петар Куновчић био је поручник и чета којој је командовао била је једна од јединица која је имала задатак да одбрани Аду Циганлију и на тај начин спречи пад Београда - објашњава наша саговорница. - Под жестоком артиљеријском ватром са Бежанијске косе, непријатељ је на почетку сукоба већ заузео трећину острва и ситуација на ратишту била је веома тешка за српске војнике.

Требало је извршити противудар, и то „на нож и бомбу“, како се говорило у ондашњем војничком жаргону, али Ада је била неприступачна, зарасла у жбуње и густо растиње, па је било тешко пробити се кроз њу ноћу и тако напасти непријатеља. План је ипак скован.

Петар Куновчић је забележио како је „план осмислио мајор Ђукић, а моја чета била је распоређена и посела је обалу рукавца према Ади Циганлији“.

 Друга чета, поручника Радишића, запосела је положај код тадашње карауле „Јарац“, а трећа је отишла на утоку Топчидерске реке у Саву. Једна чета, капетана Обрада Лазаревића остала је у резерви на Чукарици, „вешто склоњена позади кућа, да људи узалудно не гину“.

- Према плану мајора Ђукића и његовом личном руковођењу, требало је дочекати Аустро-мађаре и тек онда кренути напред - бележи Куновчић. - Чим су кренули у напад, чета са Обреновачког пута отворила је бочну ватру, а артиљерија са Бановог брда тукла је у главу нападача. У једном тренутку, када је требало да кренемо на јуриш, одједанпут је устао командант 32. регименте потпуковник Аугуст Шмит, машући сабљом лево и десно и позивајући на јуриш. После тога, као изнебуха, долетео је један аустријски војник салутирајући и пруживши му једно писмо. Тај тренутак био је одсудан за даљи ток битке.

Није наређење

- Мој стриц је после причао како су сви разумели да је писмо у рукама аустроугарског официра сигурно било наређење за напад, и решили су да крену напред, макар последњи пут - објашњава Олга Николић Куновчић. - Очајнички су прибрали последњу снагу и почели да бацају бомбе. Остало је записано име каплара Милутина Јанковића, који је успео да добаци бомбу до аустроугарског команданта, а ова је експлодирала тачно пред потпуковником Аугустом Шмитом, усмртивши га на месту, заједно са једним мајором и једним поручником.

Тада је битка преломљена, а освајачи су почели панично да се повлаче понтонским мостом ка левој обали Саве и Бежанији. Штавише, српски топови са Бановог брда су чак погодили понтон, па су се многи аустроугарски војници нашли у Сави.

После сукоба, на Ади је остало много погинулих, а српски војници су сахранили све жртве.

- Официре, наше и њихове, сахранили смо, како ред налаже, са свим војничким почастима - забележио је поручник Куновчић.- Пре него што смо команданта покопали, нашли смо у његовом џепу још неотворено писмо које је дошло из Швајцарске од његове кћери јединице, а које му је предао његов војник, ордонанс, уочи самог нашег јуриша. А нас је предавање тог писма нарочито раздражило и увећало нашу енергију за борбу, мислећи да он то предаје наредбу за напад и тиме је потенцирано наше херојство. Тако смо, благодарећи томе ордонансу, а у том критичном моменту, пре времена кренули у напад и наш циљ остварили, уништењем непријатеља на Ади.

Тако је једно дечје писмо учинило преокрет у пресудној бици за одбрану Београда.

- Текст писма ћеркиног које сма нашли неотворено био је обичан, као што општи дете са својим оцем, а нарочито нежност женског детета провејавала је кроз све редове - бележи Петар Куновчић. - У свакој реченици опомињала је свога оца да се чува и да се много не излаже смрти. Као јединица ћерка нарочито је нагласила, да би желела да види свога тату јунака, после свршеног рата, да са њиме и даље као његово дете проживи, и томе слично.

Тада су војници и официри урадили нешто што данас изгледа незамисливо, али тада је витештво још постојало. Одлучили су да одговоре кћери потпуковника Аугуста Шмита, а, будући да су код погинулог пронашли и одређену своту новца, послали су и паре поштанском упутницом унесрећеној девојци.

Он је био непријатељ, али и војник, баш као и они. Препис писма које је српска војска послала госпођици Шмит поручник Петар Куновчић је сачувао и „Београдске приче“ преносе га у потпуности.

Иако је ратна бура тек почела, а затим и однела више од 10 милиона жртава широм планете, наши војници су после неколико месеци чак и добили одговор госпођице Шмит.

У време у којем је заборављено витештво оног доба, захваљујући Олги Николић Куновчић, преносимо текст оба писма које је ова пажљива дама сачувала.

У знак сећања на оне који су били витезови свих зараћених страна. 

Писмо госпођици Шмит: Извештај ћерки о херојској смрти очевој

„Ми, српски официри, на челу са мајором Ђукићем, сматрали смо за своју дужност, да гђицу известимо о херојској смрти њеног оца и написали смо јој писмо, отприлике следеће садржине“, бележи Петар Куновчић.

- Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо и морамо ми да будемо ти који ћемо први да Вам јавимо тешку вест, која Вас је задесила, да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту на Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате са њиме да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза хероја-официра, пао на пољу части, бранећи своју отаџбину. Ма колико да Вам је тешко, имаћете једну моралну сатисфакцију, која ће Вас у животу одржавати, и са којом ћете се Ви у свакој прилици са својим оцем поносити и дичити. У исто време извештавамо Вас, да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, преко надлежних, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом, и молимо Вас да нас о пријему овога новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако, да кад се сврше ове операције ратне и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате достојно сахрањено и гроб очуван, па кад бар нисте били те среће да живог оца видите, оно бар да видите његов гроб, и да учините даље шта за сходно да нађете.

Примите наше најискреније и витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

Одговор из Швајцарске Захвалност и поштовање

„После дужег времена, и то почетком 1915. године, добили смо одговор гђице Шмит из Швајцарске“, преноси у својим записима Куновчић.

- Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је оно за мене било посве кобно без бзира на све лепе моменте које сте Ви у том писму изнели. Заста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам примила на коме Вам такође хвала. У овим тешким моментима по нашу целу породицу, ово Ваше писмо заиста је окрепљујуће утолико пре и више, што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје Отаџбине, достојно сваког дивљења и заиста ћу се вечито поносити својим драгим оцем, који је умео и знао како се ћесар и Отаџбина брани и он је потпуно одговорио својој дужности, и као официра и као човека Аустро-угарске монархије и ми се дивимо и дивићемо се његовом ретком херојству, како Ви то у Вашем писму нарочито наглашавате и подвлачите. Ја сам већ многим мојим другарицама, уплаканих очију давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи Српских хероја официра. После овога писма нарочито ценимо херојске подвиге малене Србијанске војске, која је достојна сваког дивљења, поштовања и хвала.

Ја Вас молим, да верујете у то, да сам ја и цела наша породица Вама вечито захвални и радоваћу се, ако будем жива и здрава, а по завршетку овог несретног рата, да могу да дођем у Србију, да обиђем гроб мога оца и евентуално преместимо га у Беч, а да Вама и лично захвалим на свему учињеном око достојне сахране мога витешког родитеља, као и извештаја о свему.

Поред моје захвалности молим да примите уверење мог одличног поштовања.

Извор: Вечерње Новости