Ода аустроугарској агресији
У Словенији је у току неумољиво ревидирање историје како би се Аустроугарска представила као држава која не само да није била угњетач различитих народа које је потчинила већ, штавише, као држава која је била „на путу трансформације у трилатералну федерацију“ где би словеначки народ, заједно са Хрватима, постигао пуну равноправност. А ту „мирну транзицију“ и све словеначке снове је, погађате, прекратио метак Гаврила Принципа, испаљен у Фердинанда у Сарајеву
Прошло је 100 година откако је вођа, који никада није био биран на
изборима, позвао многе ваше земљаке да крену у агресију на једну малу
земљу која је тако постала жртва освајачких амбиција тадашње светске
силе. На крају тог подухвата пребројали сте 100 000 жртава, а земља коју
сте напали и разрушили изашла је из рата као победник. Ваша дотадашња
држава се распала, на велику срећу вашег властитог народа. Како онда да у
јавности представите огромне жртве тог бесмисленог рата и своју
неславну улогу у њему?
То није тек хипотетичко питање – то је реална дилема са којом су се ове
године суочили многи народи у данашњој Европи, па и у Словенији, која је
у време Великог рата чинила део Аустроугарске монархије и повиновала се
наредбама Беча. А како је неспорно да је Аустрија наметнула ултиматум
Србији и да је прва напала Србију, у Словенији се намеће питање јесу ли
словеначки солдати, они „крањски Јанези“ из 17. гвозденог пешачког пука −
у Првом светском рату били на страни агресора, дакле, уз раме лоших
момака?
РЕТУШИРАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Одговор је наоко једноставан,
међутим, не и у Словенији. Да је на делу обилно ретуширање историје,
постало је јасно још пре неколико месеци, приликом гостовања вође
словеначког државног тела за обележавање Првог светског рата, која је у
„Дневнику“ националне телевизије са индигнацијом одбацила питање
новинара − треба ли признати да су Словенци били на страни губитничке
силе (Аустроугарске) што значи да је Словенија из рата изашла поражена.
Указала је на „други угао“, а убрзо су и остали словеначки историчари
прионули градњи тезе да су се словеначки војници током Првог светског
рата „само бранили“. Бранили су се стотинама километара далеко од родне
груде када су под кајзеровом заставом нападали Србе и српске савезнике.
Значи и када се на српско-црногорском бојишту борио IV батаљон цељског
87. пешадијског пука, који је још уочи рата био стациониран у Скадру.
Део словеначких војника је ратовао против Русије, а део против Италије у
Тиролу и на фронту на реци Сочи. А све то је, ето, било само ради
одбране сопственог огњишта. Чак и историчари млађе генерације и они
„левичарске провенијенције“, сви одреда, нису имуни на такво „ново
писање“ историје. Да је пројекат у пуном замаху, доказују све јавне
расправе и изложбе посвећене Првом светском рату, захваљујући којима се
из таваница, практично ниоткуда, извлаче прашњаве аустријске униформе
прадедова и у њима парадира широм Словеније приликом светковина
уприличених у част и славу некада велике бечке монархије.
Нико се не бави питањем шта је довело до рата, дакле питањем кривице.
Уместо тога, нови словеначки историографи латили су се наизглед
споредних тема, попут расветљавања реакције ожалошћеног плебса на вест о
смрти „у народу омиљеног“ Франца Фердинанда и његове супруге; медији се
навелико баве евоцирањем успомена на пут који је балзамовано тело
Франца Фердинанда превалило од Сарајева преко Загреба и Љубљане до
гробне куће у Бечу, посвуда оплакивано од стране уцвељених поданика који
су похрлили на улице да испрате свог владара; нашироко се описује
финоћа аустроугарских, односно словеначких војника и официра који су
служили Хабзбуршкој монархији, па тежак живот у време Великог рата,
репринтују се извештаји из штампе, евоцирају различите судбине,
откривају писма и разгледнице које су својти слали војници са фронта… Ни
речју се више не помиње да је иста та монархија вршила репресију и
забрањивала, између осталог, употребу словеначког језика у школама. Цео
подухват има заједничку црту – неумољиво ревидирање историје како би се
Аустроугарска представила као држава која не само да није била угњетач
различитих народа које је потчинила већ, штавише, као држава која је
била „на путу трансформације у трилатералну федерацију“ где би
словеначки народ, заједно са Хрватима, постигао пуну равноправност. А ту
„мирну транзицију“ и све словеначке снове је, погађате, прекратио метак
Гаврила Принципа, испаљен у Фердинанда у Сарајеву.
На порталу словеначке државне телевизије је недавно осванула вест да је у
Републици Српској постављен споменик „хероју“ Гаврилу Принципу.
Наводници у које је стављена реч „херој“ нису случајни, напротив, веома
су важни – публици снажно сугеришу да је Гаврило Принцип био све, само
не херој. У истом стилу је уређена и посебна поставка у Музеју новије
историје, у центру Љубљане, посвећена Првом светском рату. Тамо се може
видети све и свашта – од плаката (на словеначком и немачком језику)
којима је власт позвала становништво да прикупи бакар и никл за „нашу
армију“ (нема ни у фусноти да је та била агресорска) преко копије
војничких кревета на којима су се одмарали јуришници аустроугарске
војске, до пропратних паноа са описима јуначких подвига словеначких
војника и официра у Великом рату. На улицама градова широм Словеније
велики огласи позивају људство да погледа изложбу, а „позивар“ је
џамбофотографија аустроугарског војника, „стилизована“ са неколико
размрљаних црвених тачака, које симболизују његова страдања на фронту.
ГВОЗДЕНИ ЈАНЕЗИ
Мултимедијални портал националне „ТВ
Словенија“ је отворио и посебну страну посвећену Првом светском рату.
Ту је, између осталог, презентација Првог батаљона „чувеног Гвозденог
17. пука пешадије“ у чијем саставу је било око 80 одсто Словенаца; нижу
се хвалоспеви на рачун заслуга словеначких солдата у одбрани Тирола од
Италијана који су желели да „приграбе и тај део територије“. На
истакнутом месту је фотографија повећег камена са врхом у облику гранате
на којем пише (на словеначком језику) да би се и храст и брдо пре
уздрмали него што би ишчезла верност словеначког војника – аустријском
царству. Ту је и чланак одакле можете сазнати да је „Франц Јожеф I био
познат као велики радиша који се за добробит своје државе трудио од ране
зоре до касне ноћи“ и да јадник током рата безмало ока није склопио од
силних брига. А када је „његово срце престало да куца“ − то је био „црн
дан за стару Аустроугарску“. Следи сећање на његовог сина Карла Франца
Јожефа, који је 1916. наследио преминулог цара, а који се „прво сетио
Словенаца када је 17. пук гвоздених ‚крањских Јанеза‘ назвао према сину
Оту“, па је потом тај пук носио поносно царевићево име.
„Цар Карел је у првим сатима свог царевања погледао своје Словенце и дао
им пред целим светом медаљу за њихову увек исту, увек чисту и челичну
верност; ова медаља ће бити наш словеначки понос. Цар Карел је своје
најдрагоценије − име свог сина − даровао нашем Гвозденом пуку јер је
добро знао да ће Словенци на југу државе знати да цене да је на тај
начин настала нова веза између хабзбуршког престола и словеначког
народа“, објавио је тада лист „Словенец“, а данас се то не само
приповеда него и обнавља. „Да су Словенци још увек под Аустроугарском и
када би она још увек била монархија, онда би 20. новембар био датум који
бисмо сви знали. Као што су наши прадедови знали за 18. или 17. август.
Први је био дан рођења цара Франца Јожефа, а други његовог наследника
Карла. А 20. новембра 1912. године се родио нови престолонаследник –
царевић Ото“, пише на сајту државне „ТВ Словенија“.
Ото Хабсбург, чије име је понео словеначки „гвоздени пук“, заиста се
потврдио као „велики словеначки пријатељ“ јер се 1991. године залагао за
што бржи распад тадашње Југославије и поздравио отпор словеначких
територијалаца „страној сили“ у виду југословенске (српске) војске. У
његову част је Словенија 2007. године уприличила посебан дефиле, па је
своје војнике обукла у униформе 17. пука. Ото фон Хабсбург није крио да
му се баш тај (словеначки) пук „још као дечаку посебно урезао у срце“. О
последицама напада Аустроугарске на Србију, или о злочинима које је
њена војска, у чијем саставу су се тако срчано борили Словенци, починила
далеко ван граница бечке монархије − на свим тим музејским
презентацијама нити на интернет странама нема ни једне једине речи.
ЖИВЕЛА АУСТРИЈА
Словеначки осврти на тај период
почињу присећањима на велико народно весеље којим је дочекана
аустроугарска објава рата Србији 28. јула 1914. године. „Иако је вест о
мобилизацији била трагична, она је свуда међу људима у Словенији
проузроковала много весеља. У бечком Новом граду велика маса људи хода
улицама уз покличе ‚Живела Аустрија!‘ и ‚Нека нестане Србија!‘“, писао
је, како опширно наводи сајт „ТВ Словеније“, лист „Словеначки народ“.
Дневни лист „Словенец“ је са истим набојем описивао како се „у многим
местима млади момци јављају као добровољци“ и како су возови у Словенији
били препуни драговољаца које је народ, окупљен уз пругу, поздрављао
махањем, док их је из села пратила песма. „Словенец“ је верно пренео и
атмосферу из Тржича, варошице надомак Крања: „Као муња се проширила вест
о рату између Аустрије и Србије. Свуда је видљива огорченост према
српским убицама. Свештеник је у недељу у пола пет ујутро водио свету
мису за оне који одлазе у рат и одржао им кратак говор како би их
охрабрио. Много младих и мушкараца примило је свете сакраменте и добило
на дар чудотворне слике Мајке Божије. Са жељом да се као победници врате
из борби, растали су се од наших храбрих ратника.“
Највећи словеначки дневник „Словенец“ је у броју од 27. јула 1914.
објавио антисрпску хушкачку песму бана Натлачена под насловом „Бојни
гром“, чија трећа строфа гласи: „Топовима поздрављамо вас Србе; хладан
дом вам дижемо уз врбе“. Словеначки надбискуп Антон Бонавентура Јеглич у
говору одржаном 11. августа 1914. поздравио је паству речима:
„Мушкарци! Зове вас цар да оружјем у руци браните католичку Аустрију,
нашу католичку царску породицу од заклетих непријатеља… Дакле, напред!
Са вама је Бог, напред са одличним војсковођама, напред ка славној
победи!“ Иван Шуштершич, председник Покрајинског одбора Словеначке
народне партије, загрмео је још 5. јула 1914. у љубљанском хотелу
„Унион“ да је Србија „земља убица и разбојника“, уз најаву да ће „тешка
песница словеначког војника… разбити лобању тог Србина у коме живи
прождрљива мегаломанија“.
Ако неко мисли да су само демохришћани и радикални католици сејали семе
мржње према Србији и Србима, вара се. Ни словеначки либерали нису били
бољи. Иван Тавчар, председник љубљанске општине и првак Словеначке
либералне напредне странке, поздравио је са свог балкона војнике који
одлазе у „борбу (против Срба) за словеначки народ!“ Када је то чуо његов
политички сапутник, посланик у аустријском парламенту Иван Хрибар,
записао је у свом дневнику: „Морала би да изазове гнушање ова сервилност
која открива сву беду ропских душа…“
Крај Великог рата донео је разочарање не само Бечу него и Љубљани. Мала
Србија постала је једна од победница, а српска војска је заслужна и за
ослобођење целе (данашње) Словеније. Српски добровољци су у Словенији
дали значајан допринос борби за северну и западну границу, односно за
границе будуће Државе СХС. Не треба заборавити ни да је Михајло Пупин
заслужан што је Блед, данас рекламиран као „словеначки бисер“, утицао на
америчког председника Вилсона да не припадне Италији. Али о томе се
данас у Словенији не дивани, а Пупинова кућа је давно пропала јер се
службена Љубљана о његовој заоставштини, иако ју је силно задужио, није
бринула. О прећутаној заоставштини, која би могла да приближи два
народа, не брине ни српска амбасада у Словенији, јер је недавно приликом
обележавања државног празника (Сретења) представила фотографије о
Србији и Првом српском устанку, али међу њима није било ниједне што би
подсетила на позитивна дела Срба (и Србије) којима су задужили Словенце.
Агресори, солдатеска некадашње Хабзбуршке монархије, данас су приказани у
лепом светлу, а све то се ради суптилно и посредно, рецимо кроз приказ
писама и разгледница које су словеначки војници са фронта слали својим
најмилијима, а из њих извире топао, људски лик оних који су за цара
корачали ка Србији и слали невине у смрт. Прошлост је поново мета
интерпретација, непријатне чињенице се гурају у заборав, док се неважне
појединости које сведоче о „срећном животу у монархији“ сада кују у
звезде. Све то са јасним циљем − да би се лакше утицало на нашу
будућност. Баш као што је ономад приметио Ерик Артур Блер, познатији као
Џорџ Орвел: „Онај ко контролише прошлост, контролише будућност; онај ко
контролише садашњост, контролише прошлост.“
ЗАКОПАНЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Када је словеначким политичарима то користило, онда је, на пример, општина у Крању са 18 гласова „за“ и три гласа „против“ одлучила да се цео крај, као израз љубави према Србији и Србима – назове Србијом. Најутицајнији словеначки политичар тог времена, Антон Корошец, 1919. године рекао је да словеначки народ дугује „велику захвалност Србији, српској војсци и посебно војводи Мишићу као најистакнутијем поборнику ослобођења Словеније“. Мариборски лист „Стража“ је 22. августа 1919. године јавио да су „Срби били потребни Словенцима, а не обратно“ и да су Срби прихватили Словенце „као злосрећну браћу“ иако су „могли у њима видети и издајнике југословенског народа“ јер су се „са Аустријом борили против Србије“. Заборављена је и беседа словеначког генерала Рудолфа Мајстера, који се захвалио српским војницима и официрима на храбрости. То се односило на српске добровољце који су учествовали у борбама за Марибор и северну словеначку границу. Данас је у заборав гурнуто и да је Љубљана 23. октобра 1930. године прогласила пуковника Стевана Швабића, Србина, за свог почасног грађанина, а једна љубљанска улица је од 12. јуна 1923. године носила његово име. Заборављено је и да је Антон Корошец, вођа словеначке Људске странке и словеначки представник у Југословенском одбору у Паризу, на јавној прослави Уједињења у Љубљани 1. децембра 1918. рекао: „Словенци су захвални Србији и српској војсци јер она много чини за одбрану наше територије.“
Пише: Светлана Васовић-Мекина
Извор: Печат
Везане вијести: