Миладин Суботић: ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ - Његово дело и ми
Стогодишњица рођења и петогодишњица смрти
Кад нешто чинимо зато што тако хоћемо постајемо радосни. Ако је то по нашој искреној вољи коју из срца произносимо и ако је праћено сталним чињењем сваковрсног добра онда је то акт узвишене лепоте (личне) слободе.То је онда хтење које прераста у подвиг. Кад све то постоји као смисао живота у питању је посебна животна испуњеност и потпуно и трајно стање истинског задовољства.
Бог нам је, као свој велики залог, послао Патријарха Павла (Гојка Стојчевића) да служи као пример хришћанског живота и љубави, мудрости, доброте, умерености, разумевања и солидарности. Да буде симбол прекомерне оданости народу из ког је потекао. Репрезентативни узорак Божијег дела. Следбеник најузвишенијег моралног система.
Један од неколико десетина одабраних и позваних да нам буде дарован у златној огрлици умова и посвећеника изнедрених из косовског завета ради очувања имена овог народа и његовог опстанка. Да нам заједно са Светим Савом, Стефаном Немањом, Теслом, Миланковићем, Бошковићем, Пупином, Његошем, Николајом Велимировићем, Андрићем, Црњанским... осветли пут. Један од оних чији живот и дело не губе на убедљивости. Један од стваралаца трајно узорних остварења. Од оних који су нам оставили бесмртне, моћне и трајно актуелне вредности. Дела највеће могуће подстицајности, прворазредне и неупоредиве важности. Фундаментални легати који суверено потврђују своје вечно високо место.
Позван је да обогати свој род 11. септембра 1914. када је на дан Усекованија главе Светог Јована Крститеља угледао сунце славонске равнице. Рођен је у православном селу Кућанци, у Славонији, у Аустроугарској, на мање од месец дана од како је земља у којој вечно почива извојевала прву и толико значајну савезничку победу у Великом рату и то против војника земље у којој је рођен. Као да је ова војничка победа, проистекла из нужности самоодбране његовог народа, наговестила све оне његове духовне победе садржане у беспрекорном аскетском животу богатoм толиким делима доброте и подвизима хришћанске оданости у непрестаној служби Богу, светосавској СПЦ и народу.
Судбина је исписала редове туге у његовој причи детињства. Кроз прозоре детињства гледао је смрт оца Стевана и преудају мајке Ане. Несентиментални родитељски портрет допуњен је за неколико година и смрћу мајке. Са братом Душаном жуђену слику среће налази у пажњи бабе Драге и тетке Сенке, најстарије очеве сестре.
Слабашно здравље пресудно је утицало на даљи живот Гојка Стојчевића. Опредељен је за школовање. Четвороразредну основну школу завршио је у родном месту. Потом одлази у Тузлу и тамо завршава 4 разреда ниже гимназије. Следеће боравиште је у Сарајеву где 1936. завршава шестогодишње учење богословије. Исте године уписује студиј на Богословском факултету у Београду. Истовремено, ванредно завршава више разреде Шесте београдске гимназије како би упоредо могао да студира медицину. Завршава Богословски факултет, и у Београду га затиче Други светски рат.
Године 1942. одлази у овчарско-кабларски манастир Свете Тројице, а 1944. постаје вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи. У међувремену усташе му у Хрватској убијају брата Душана. Затим му пребивалиште постаје манастир Вујан, па манастир Благовештење где је и замонашен 1948. и добио име Павле. Наредних шест година борави у манастиру Рача.
Јеромонах постаје 1954., затим протосинђел, а 1957. је рукоположен у чин архимандрита. По одлуци Синода СПЦ у периоду 1955-57. борави у Атини на постдипломским студијама. За епископа рашко-призренског изабран је 1957. и ту остаје 33 године, до децембра 1990. и избора за Патријарха српског. Ценећи његове заслуге на научном богословском пољу Богословски факултет СПЦ у Београду додељује му 1988. звање почасног доктора богословља.
Првог децембра 1990. на дан Светих мученика Платона, Романа и Варула Отрока изабран је за 44. врховног поглавара СПЦ. Сутрадан, 2. децембра устоличен је у Саборној цркви у Београду у церемонијалном богослужењу које је обавило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Обраћајући се у тој свечаној прилици, поред осталог је рекао "Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена." У трон пећких патријарха устоличен је у манастиру Пећка патријаршија 22. маја 1994. на дан Преноса моштију Светог оца Николаја. Титулу Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског носиће до упокојења на дан Светих мученика Акиндина, Пигасија и других с њима, 15.11.2009.
Квалификација о "нашем напаћеном народу у ова тешка времена" пратиће његово руковођење СПЦ, и добиће на значају у целој наредној деценији. Десет узастопних година трајаће свакојака непријатељства према народу и цркви којима служи. Зло ће сустизати зло, прљави и крвави грађански рат, оков невиђеног суноврата динара, несташице животних намирница, мизерне зараде и принудни одмори запослених, изопштавање државе из света (од економије до културе и спорта), планско и усмеравано глобално медијско оцрњивање Србије, притисци и НАТО бомбе на сународнике и њихову државу Републику Српску, етничко чишћење српског народа у Хрватској, међународне лажи и колаж историјских фалсификата о Космету, увођење двоструких стандарда у међународним односима према Србији, па уз све наведено и безочно кршење међународног права двоипомесечним бомбардовањем Србије. Време великог понижења које су нам одредили и сурово наметнули неприкосновени ауторитети из моћних економских и војних империја предвођених САД. Група људи са грешкама ума и разума и оптерећених агресивним и разарајућим предубеђењима према Србији и народу српском. Они чија срца куцају наопако. И који су нам наметнули стање да нам самоћа буде једини пријатељ од маја 1992. до октобра 1996. Који су нас оставили да нам се исуши живот. Да нас одувају ветрови панике. Да нас сатерају у просторе где људи губе додир са собом. Да нас за трајно преведу у друго уверење. Они су увелико одговорни за наш (до)садашњи мукотрпни ход до истине кроз заверу живота којом су уцртали пут колективног неуспеха и свакојаких кажњавања једног европског народа. Срачунати на пут који неће бити без великих дилема, од којих морална никако неће бити и последња. За ово време преврнутог смисла важиле су и важе патријархове речи које охрабрују веру у победу Добра. Изрекао је: "Мене све ране мога рода боле, као и страдања и ране сваког људског бића, у овом свету који у злу лежи, у времену распетом између добра и зла, у коме живимо, ипак са вером у победу добра над злом, правде над неправдом, истине над неистином."
У "коначном буђењу" кроатоцентричног слоја хрватског народа (ХДЗ, ХСП, проусташка удружења и организације), у њиховој пројекцији етнокроатизма и изградњи темеља нове "слободне" државе, на прагу XXI века, минирана је у децембру 1991. и на темеље сведена црква у којој је крштен тада актуелни српски патријарх. Било је то треће рушење храма од његовог подизања 1748. атак на споменик културе у некадашњем искључиво православном месту насељеном Србима још у време Османског царства. У месту које је било далеко измакнуто од зоне било каквих оружаних сукоба. Акт мржње. И тада се молио Богу да се насилници врате на човечији пут. Након укидања уставне конститутивности српског народа у Хрватској, изгона српског језика и писма из устава нове хрватске државе, отпочињања кажњавања ћириличног књижевног фонда (спаљивањем, резањем или простим одлагањем ћириличних књига у смеће), минирања кућа и имовине, исељавања застрашених Срба из градова, насеља и села, Патријарх Павле је у јавном обраћању апеловао на престанак зла, молио за мир и за пострадале, али и за оне који су их учинили страдалним. Гласно је поручио: "Помолити се треба и за непријатеље наше, да и они схвате пут којим треба ићи, а који је узак и тесан."
Указивао је на спас у моралном и духовном васпитању и на опасности празне душе. Остало је записано: "У празну посуду је лако усути шта било. То је случај и са нашим душама." Позивао је на прихватање осведочених вредности духовне вертикале на светосавском путу православља. Говорио је "Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди." Иза његових јавних обраћања, путем Божићњих и Ускршњих посланица, интервјуа, беседа, писама и књига, остала је очинска препорука да кризу времена и кризу у нама доживимо и схватимо као могућност да постанемо бољи. Да је криза и шанса за повратак на прави пут. Да доживимо истинитост мере страдања као могућност да се покајемо па да напредујемо, и појединачно и као колективитет. Народни светионик у тами сумњи и свакојаких бојазни у окружењу размноженог општесветског нечовештва током 19 година столовања.
Није се слагао са онима који су нам саопштавали илузије о лепшем и лакшем животу у њиховом новопројектованом свету и светском поретку. Није прихватао њихове сладуњаве речи које затрпавају смисао. Противио се погледима моћних који следе неке своје приземне мисли успостављајући мерила нове хуманости, а себе доживљавају да су оса овога света. Препознао је њихов варљиви сјај и лажни полет њихове демократије. Проникао је у њихове намере са прикривеним и трајним захтевом да се превреднују суштинске вредности српског народа. У њихове скривене жеље да нам планирана будућност постане недохватна. У болесни циљ да будемо лишени права на испуњен живот. Увидео је да лаж продире у саму срж нашег времена у коме су и универзалне вредности окренуте наопако. Саветовао нам да избегавамо прихватање наказног огледала морала и достојанства које нам нуде кроз шарене параде. Да ће сунце њихове нове истине истопити вредности по којима нас у свету препознају, а које смо заслужили патњом и одрицањима претходних генерација и њихових лучоноша. Да ће непромишљено и некритичко прихватање нових вредности успоставити ништилачку културу заборава и самозаборава. Бринуо је. Оно што није препознао па да нам укаже, није ни било вредно да се препозна и зна. Саветовао је речима: "Не дај да те победи зло, него победи добрим зло."
Непрестано је указивао на бруталност и бесмисленост злочина, ма ко га (по)чинио. Отворио је последњу потрагу за рецептом како у најтежим могућим условима очувати људско достојанство и остати при здравој памети. У његовој поруци "Чувајмо се од нељуди, али се још више чувајмо да ми не постанемо нељуди"садржана је она тињајућа стрепња да је наша оданост мисији заједничке будућности нестална и са довољно дилема које узнемирују. Да на путу до Добра чинимо више од покушаја. Садржана је и очинска молба да и у најтежим личним и колективним тренуцима тежимо љубави према другом као основном циљу постојања и другим непролазним вредностима дубоко уроњеним у православну традицију. Био је отелотворење врлина уздржавања, целомудрености, нестицања, кротости, блаженог плача, трезвености, смирења и љубави. Његов живот представља раскошну духовну причу.Избегавао је ситно задовољавање лаким решењима. Упорно је бранио речи правда, истина, љубав, патриотизам, понос... од губитка њихових значења. Запљускивао нас је мудрошћу. Умивао нас очинским саветима. Говорио је: "Правда, истина и љубав имају суштину, а неправда, неистина и мржња немају суштине. Цело постојање неправде, неистине и мржње јесте у негирању највећих вредности." Блиставе интелигенције и вечне упитаности над животом народа коме припада, над нашом (не)слогом и нашим међусобним односима и увек некаквим поделама. Подсећао нас је на потребу за просветљењем и самосагледавањем. Указивао је да наше "боље" зависи само од нас. Оставио нам је толико снажну и једноставну поруку: "Биће нам боље када ми будемо бољи."
Није падао у очај пред недаћама које су врвеле и покушајима понижења којих је било. У савршеном складу између хришћанског васпитања и сопствених дубоких унутрашњих жеља (за добро Цркве и народа), лишен немира и сумње, и увреде којих је било примао је мирно. Присебност победника задржао је и несрећном приликом када га је, у својству епископа, физички напао један Албанац на аутобуској станици у Призрену. Наравно, имао је и неистомишљенике и дежурне критичаре, којима је мисаона спекулација била главни и једини доказ. О понижењу је рекао: "И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал да ме понизи нема човека на овом свету, сем једног, а то сам ја. Кад то зна, човек има стабилност."
Живот је поистоветио са непрекидним радом и тренирањем стваралачке строгоће. И за љубав виших истина. Цењен са свих страна. Од свештенства свих религија присутних на овом тлу. Поштовање му је, доласком на сахрану, исказао и архиепископ непризнате православне цркве -Охридске архиепископије, Стефан. Одликован је највишим државним ордењем, Орденом Немање првог степена (2004) и Орденом Карађорђеве звезде првог степена (2007). Добитник је значајних руских награда, Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда светог апостола Андреја првозваног. Године 2009. му је уручен руски орден Достојанство због "значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли".
Бавио се и научним радом. Објављивао монографије, студије, приредио низ богослужбених књига. Посебно се заложио да се умножи у 300 примерака Октоих из штампарие Црнојевића (прве државне штампарије у свету, штампан 1494.). Учествовао је у комисијском раду превода Светог писма (Новог завета) који је званично одобрен од СПЦ. Председавао је Литургичком комисијом Синода СПЦ која је припремала за штампу Службеник на српском језику.
Иницирао је обнављање Богословије на Цетињу (1992), отварање Духовне академије у Србињу (1997) и Богословије у Крагујевцу (1997). Заложио се за отварање Информативне служе СПЦ (Православље прес), а 1993. покренуо је Академију за уметност и конзервацију, која је данас у саставу Универзитета у Београду. Учесник је иницијативе да се веронаука врати у школе (2002), као и Богословски факултет у систем државног универзитета одакле су га комунистичке власти изопштиле 1952. Није штедео снагу и енергију да се превазиђе раскол Митрополије новограчаничке у САД. Пет пута је с тим у вези путовао у Америку, а посетио је и вернике СПЦ у Аустралији којима је поручио: "Дајмо пример људима у овој благословеној земљи, онима који нису наше вере и нашег народа, да виде како треба живети у миру, правди, љубави братској. Живећи на тај начин, помажете и себи и својој породици, своме народу и свим људима добре воље у свету."
Они који су имали срећну прилику да се нађу у његовој близини кажу да је био ведар, срдачан, насмејан и разговорљив. Спреман на шалу. Истичу и његову једноставност, предусретљивост и истанчану способност да се уживи у проблеме других, да саосећа са њима. Познато је да је сам шио неке делове одеће и лично обављао једноставније поправке обуће. Вршећи недељне службе у готово свим црквама на целокупној тетиторији града Београда одлазио је јавним превозом. До оних ближих је пешачио. У свим временским условима. Уколико није био одсутан, свако јутро је служио литургију у Патријаршији, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви и за певницом стајао са осталим свештеницима.
Променио је светом са неоштећеним православним оптимизмом и смирењем стеченим целоживотном вером и умереношћу. Из безобалног океана своје мудрости и љубави Бог му је определио 95 година овоземаљског живота. Са лакоћом испуњеног и срећног човека, и са потпуном свешћу да лагано закључава живот, само неколико дана пре последњег причешћа у болничкој постељи ВМА изрекао је најједноставнију могућу реченицу "Ја сам спреман." Напустио је овоземаљски свет у сну, у недељно преподне, неколико сати након што га је причестио јеромонах Методије. Сахрањен је после тродневне државне жалости, у четвртак, 19. новембра. Последња пошта верника и грађана одата је у Саборној цркви након стрпљивог чекања у двокилометарском реду. Заупокојену литургију служили су патријарх васељенски Вартоломеј и чувар патријаршијског трона митрополит Амфилохије. Литија са патријарховим телом у последњој шетњи прошла је централним градским улицама до Храма Светог Саве на врачарском платоу где је одржано опело. На опелу је митрополит Амфилохије цитирао патријархове речи "Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује."
Процене говоре да је литији и опелу присуствовало око 600.000 људи, окупљених да тугом, сузама и поштовањем изјаве захвалност и дивљење његовом великом и смелом делу. На испраћај је допутовало десетине црквених делегација свих вероисповести и патријарси аутокефалних помесних православних цркава, васељенски, румунски, албански и чешки и словачки. Председници Србије, Републике Српске и Републике Црне Горе, десетине амбасадора и других угледних личности из црквеног, научног и културног живота. Сахрана је, по патријарховој личној жељи, обављена у порти манастира у Раковици, поред гробног места патријарха Димитрија, без присуства јавности и без полагања венаца.
Омиљени народни патријарх сад корача рајским небом. Обрео се у вечности, тамо где љубав и светлост трају до века. Сведочи о једном заносном хришћанском подвигу. И о истинитости страдања и неправдама нанетим једном народу. И о његовим узлетима са даровима које је поклонио Богу, човечанству и цивилизацијском наслеђу света. О видљивом доприносу српског народа у два велика светска рата одиграна у току његовог живота, у којима је исти тај народ дао толике жртве за одбрану тековина цивилизације, а онда десет година неразумно кажњаван на крају тог истог века. Нама је оставио узорно дело тешко мерљивих људских и хришћанских вредности. Остале су нам и неке овоземаљске бриге. Неке су се и умножиле. Да би их решили не мора да га узнемиравамо, док заслужено одмара у друштву праведних и награђених. Биће довољно да следимо његов пример, да поштујемо његов пут, да ишчитавамо записе и промишљања блиставог ума и брижног срца. У њима ће се указати важни одговори на наше недоумице, на наше слутње, стрепње и зебње, и на наше страхове. На многа наша питања која још леже без одговора. И сва она будућа, још непостављена.
Упорношћу и истрајношћу можемо пронаћи решења за замке постављене у овом застрашујућем лову на морал. И да престанемо да се хранимо отпацима стварности у којој је и машта постала генетски модификована. Да препознамо знакове који указују на опасност неконтролисаног пораста менталитета индивидуализма и себичности. Да се присећамо да је сиромашан сваки онај који нема кога да воли. Уз мало одрицања од самољубља могли бисмо да обновимо саосећања, културу опхођења и лепог понашања. Могли бисмо да постанемо обзирнији како бисмо исказали више поштовања за све оне људе које смо пустили у свој живот. Патријарх нам је поручио: "Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. У њој има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и за непријатеље."
Потребно је и да молимо за опроштај од наших недоличних чињења јер ће Бог због наше усрдне молитве отворити наше умове да нам се каже оно право. И непролазно дело блаженопочившег патријарха ће нам у томе помоћи. Био би то наш наклон подвигу бесмртника Павла (Стојчевића), омиљеног патријарха кога је за живота пратио епитет дарован од народа, -"живи светац". Наклон човеку чији је живот био благословен од Господа, и кога ћемо памтити са нежношћу и сетом.
Извор: ВИДОВДАН
Везане вијести: