Поглед један век уназад. Како шта нам данас, 2014, значи и говори 1914?
Угледни француски мислилац Ернест Ренан, промишљајући о нацији у свом чувеном предавању одржаном на Сорбони 1882, критиковао је немачки романтичарски дискурс који је о њој постојао и, може се рећи, био доминантан. Ни раса, ни језик, ни религија, ни географија – ниједан од тих чинилаца по његовом виђењу није био пресудан за формирање једне националне свести. За њену кохезију није довољно заједничко порекло, већ се мора обнављати кроз свакодневни плебисцит. Однос према прошлости, према истој дефиницији, може бити централни везивни елемент националног јединства, где заједничка патња и туга спајају више него заједничка победа и успех. Коначно, нација се може дефинисати као “заједница сећања“. Притом, треба правити разлику између појмова “сећање“ и “памћење“. Културу сећања Тодор Куљић дефинише као “збирни појам за ознаку свеукупне ненаучне јавне употребе прошлости“, а може се рећи и да је то “међугранска научна дисциплина која се бави тумачењем и објашњењем различитих облика чувања и искривљавања прошлости“. Посебан модел памћења јесте колективно памћење – по истом аутору то је учење суштинских образаца и културних садржаја које људи усвајају и уграђују у сопствени идентитет. За изградњу идентитета, како нације, тако и појединца, предуслов је и интегритет, као способност за самоодржање. Српска историја, од настанка првих држава, па њиховог успона и пада у ропство, па све до савременог доба, може се посматрати као “дуго кретање између клања и орања“ како је, нешто модификујући речи књижевника нобеловца, назвао историчар Милорад Екмечић.
Један од углова посматрања показује и да се читава историја може посматрати као непрекидно страдање и спасење, па тако и као “историја жртве“. Жртвовање, те жртва за одбрану животног простора и животних идеала је ушла у српски идентитет. Одабир небеског царства, најпре као мит па као завет, уткао се тако у судбоносне моменте српске историје. Он није водио нужно страдању – тај пут одабрао је понајпре принц Растко Немањић, слободном вољом бирајући да постане монах, доцније и архиепископ Сава. Његов завет, стремећи небеском царству, одабрао је и кнез Лазар Хребељановић, страдајући на Косову. Од тада, тај завет и пут постаје и жртвени. Непоколебљива одбрана тих идентитеских завета, Светосавског и Косовског, кроз векове борбе за слободу и независност, захтевала је и неминовно значила и велике жртве које ће српски народ приносити на олтар отаџбине. Богољуб Шијаковић проучавао је значајсрпске жртве.
Постоје (…) три нивоа односа према историјској истини страдања: историографски фактицитет страдања српског народа у прошлости, поимање страдања у процесу саморазумијевања и самоидентификације у садашњости, смисао страдања за дјелотворну концепцију будућности.
Супротно, Шијаковић закључује да:
Заборав жртве је њено обесмишљавање, порицање да жртва има сврху (…) заборав жртве је побједа насиља.
У својој нововековној историји, жртве у ратовима за ослобођење и уједињење биле су огромне. У првој фази српске револуције 19. столећа, односно у периоду од 1804. до 1815. страдало је око 150.000 људи устаничке Србије, што представља око 21 одсто – више од петине укупног њеног становништва. У ослободилачким ратовима 1876-1878. Србија је изгубила 11.160 људи. Притом, бројне жртве су сејане и у другим покрајинама, свуда где су Срби започели борбу за ослобођење од Турака. У српско-бугарском рату 1885. пало је 4.750 војника. Нова епоха ратова за ослобођење и уједињење започела је 1912. У Првом балканском рату погинуло је и умрло око 22.000 људи, а 21.000 војника постали су инвалиди неспособни за привређивање. У Другом балканском рату било је 14.500 погинулих, односно 30.000 инвалида из редова српске војске. Укупно дакле, у ова два рата Србија је изгубила око 36.500 људи и имала више од 50.000 инвалида. Ипак, демографска катастрофа уследила је у Првом светском рату, који је започео годину по завршетку претходног, вођеног са Бугарском. Према службеним подацима представљеним на Париској мировној конференцији 1919, Србија је од 1914. до 1918. изгубила 1.247.435 лица, а то износи 27,9 одсто целокупне популације. Од тога је било 402.435 војника и 845.000 цивила. Што се тиче мушког дела становнишптва у узрасту 18-55 година, страдала је његова половина. Покошен је најпродуктивнији и највиталнији део поколења.
Свест о потреби жртовања за слободу отаџбине у судбоносним моментима није се доводила у питање. Занимљиви су погледи омладинаца, који су можда и могли да преиспитују циљеве својих отаца. Ристо Ј. Одавић приредио је текстове младих Срба, гимназијалаца који су се у време рата школовали у Француској. Један од њих је у есеју писао:
Србија није примила аустријски ултиматум само зато што је нашла да је боље славно умрети, него ли срамно живети.
Други је, у истом контексту писао да:
Албанија није гробница Србије, она је колевка њене нове славе.
У земљи, на фронту величанствен пример родољубља посебно је оличен у борби Скопског ђачког батаљона – 1.300 каплара. Млади нараштај, позван у службу отаџбини као последња нада одбране,у миру је најватреније живео и стварао за своју земљу, а у рату се за њу најхрабрије борио и крварио. Један каплар писао је породици пред полазак у битку:
Ми смо се сви заверили, да или победимо или да изгинемо јуначки. Шваба неће доћи тамо да пали, пљачка и прља невину чељад. Ми то нећемо допустити.
Милорад Ђорђевић је писао родитељима:
Полазим у овај свети рат потпуно здрав и са највећим одушевљењем. Мислим да ћу издржати све тешкоће рата, али ипак, ако бих погинуо (…) немојте жалити за мене јер знајте да сам погинуо славно, бранећи своју милу Отаџбину, да бих осигурао бољу будућност својој браћи, сестрама од вековног нам непријатеља и угњетача – Аустрије.
Погинуо је 1916. као млади потпоручник на Солунском фронту. Каплар Јован Бабић пише:
Жао ми је добрих другова, лепих младића, који би својим радом користили, у миру, у држави. Али, зашто их жалити, оплакивати? Зар нису часно погинули у часној борби? (…) Зар би било боље да су умрли на болесничкој постељи? У ове велике дане жалосно је умрети обичном смрћу.
Водник Бан Нушић, син јединац дипломате и писца Бранислава Нушића, писао је својој вереници у јесен 1915. да му је нека старица прорекла да ће доћи до до тада најстрашније битке са Немцима на Градишту и да ће у њој победити Срби.
Ако буде било суђено да ја паднем у тој прореченој бици, нека те не буде жао. Пао сам за оно што сам волео, за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео, на тебе.
Пао је, неколико дана касније. Недвосмислено, њихове речи осликавале су опште расположење – спремност војника на жртвовање и жртву зарад вишег циља одбране животних идеала.
За историјско памћење жртава, било је и јесте неопходно као предуслов – историјско знање. Постоје стереотипи да је српска жртва обесмишљена великим историјским прекретницама: стварањем Југославије 1918, те победом револуционарних снага 1945. Новија истраживања показују да је тај проблем сложенији и да сеже дубље у прошлост. „Континуитет заборава“ жртава показује се од покушаја пописа жртава из времена српских устанака и револуције 1804-1815, који је неуспешно покушавала да организује СПЦ по својим епархијама. Наставак се опажа се и у случају Првог светског рата, сто година касније. Слободан Јовановић је прве године живота Срба у Југославији тумачио и као период “националне демобилизације“. Револуција 1945. потпуно је променила перцепцију државе и појединца према овом рату и његовим учесницима и жртвама. Карактеристично је нагло прекидање церемонија и присећања на погинуле у Првом светском рату; у фокусу су били они који су се борили и погинули у последњем. Социјалистичка Југославија бирала је нове хероје и везивала их за друге датуме и годишњице. Уџбеници историје су Велики рат осликавали тек у контурама. Обележавање Дана одбране Београда 1915. замењено је обележавањем Дана артиљеријских јединица ЈНА. Својеврсно брисање из сећања огледало се и уклањањем споменика и обележја везаних за династије Обреновић и Карађорђевић (по неким изворима њих чак 215). Само један филм (“Марш на Дрину“, 1964) снимљен је на тему Првог светског рата за 46 година постојања “друге Југославије“. „Континуитет заборава“ потрајао је до наших дана: 90 година од пробоја Солунског фронта обележено је скромно 2008. у Ваљеву, слично је, готово неопажено, прошло и обележавање стогодишњице Балканских ратова 2012-2013.
У 21. век српски народ је ушао не избројавши велике жртве ратова у протеклих стотину година, угрозивши тако и тековине њихове борбе. Уочи стогодишњице обележавања почетка Првог светског рата, стидљиво се помаља трачак наде, ако не код надлежних институција оно бар код неких одговорних потомака, да жртве ипак нису заборављене. Нека за утеху и оправдање буду и речи Радована Самарџића да је општи заборав, када је реч о Србима “можда намерно смишљен“, јер њихово присећање на све оно што се догодило “све више се прима као узнемирење“. Ако се вратимо почетку текста и речима Е. Ренана да је нација заједница сећања, могли би да закључимо да је сећање на Први светски рат и његове жртве једна од упоришних тачака одржавања српског идентитета у будућности.
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: