Рат је несрећа над несрећама
Састао се народ да стари преображењски обичај обележи, не би ли кишу призвао. Све живо изгоре. Велика жега већ пресуши неколико извора. Старији ли је живот од рата? Рађање од умирања!
Живот је, чини се, вечан, а војна - није
УОЧИ Преображења Господњег, 18. августа 1914. код записа се скупише мештани. Већају - да ли ће сутра, на Преображење, носити крста. На сутрашњи светац ишли су литију, с колена на колено, од памтивека, полазећи од записа. Зар да се сутрадан оранице и повртњаци, воћњаци и виногради, врела и водотоци не одбљесну у икони Преображења? Верују, ако преко домова и стаја, сваке живуљке, усева, ливада, воћа и дрвећа не пређе сен изрезбаренога крста - наслутиће неку велику несрећу! Ако грђа пошаст и може наступити од већ недељу дана чујне тутњаве рата по земљи себарској.
Рат је несрећа над несрећама.
НИ КРСТ нема ко да понесе. Ко да упрти крст, који ће развити и носити барјак а ко икону да прихвати и пронесе? Момци, средовечни, па и трећепозивци, такорећи свака мушка глава од првог до трећег позива, у рату су. Под пушком и шајкачом. И свештеник је опасао опасач.
Ој, земљо, ој, благородна, шта те снађе? Ој!
Да те уз остале бране ђаци, попови и учитељи, свако одраслије мушко. Земљице, срећнице-несрећнице, шта дочека? Старци и жене да буду крстоноше?
Јесте, ратна су доба, али и када она наступе, час не стоји! Ето, дође и Преображење.
Шта је - ту је!
Рат је ту, пре три дана, дан и ноћ, жестока се битка одвијала ниже села, колико их само изгину. Комитски јадрански одред је у првим борбама значајно успорио продор аустроугарских снага ка Церу.
Но, војна плане, пламиња и згасне, а обичај остане.
Иако, правде ради, мора се рећи - рат је прастара и, такорећи, стална радња човекова.
ЧЕШЋА су лета неспокоја него спокоја. Нарочито овде, у троуглу између Дрине, Саве и Цера. Али и у трокуту међу три Мораве, у кружници око Косова и Метохије. Па и на целом Балкану, где се столећима мешају и преплићи религије, сударају светови, подручја о која се често отимају моћнија царства.
Али и другде, такорећи и - свагде!
Ето и сада - пуцњава се разлеже са Цера.
Причају сељани око Записа, мудрују. Ипак се, уз пуцњаву са далеких висова, договорише. Сутра ће, као и сваке године, кренути литија.
МЛАДЕЖ ће да склоне на сигурно, ако се у овој крајини још открије место колико-толико безбедно да се жива душа у њега скрије. Ићи ће без свештеника, јер ко зна где је сада њихов поп. Бога питај, ако је вечерао, где се заложио. Још мање је знано, ако с миром пробде ову уочипреображењску ноћ, где ће и да ли ће ујутро обедовати поп чији парохијани овог предвечерја седе око дуба и већају. Јер, и он је под епитрахиљом и са пушком тамо негде, на војишту. Када не опојава изгинуле, он скине епитрахиљ, дохвати се пушке. Одложи оружје, огрне похабану одежду свештеничку поп у три села са једном богомољом.
ДЕСЕТКОВАЊЕ НАРОДА По неком неписаном али кроз столећа потврђеном следу, прво дође војна, изгибеније, па глад, а некад, богме, и заразна болештина па и бежанија. Од куге илити чуме до тифуса или прогона... Масовна усмртија, десетковање народа. Сада - војна је већ ту. По ливадама, шумама и друмовима, али и на капијама, по двориштима, па и селима. Ратно је доба.
Такви су ти попови у тога национа.
Какви парохијани, такав и парох.
Боље, одлучише да иду у крстоноше сами, без попа, него да одустану.
ДОГОВОР чим се заврши, дечкић дотера овна. За ручак домаћин крстоноша је из свога стада издвојио брава. Уз корен записа заклаше овна. Крвца жртвованога пошкропи корен и горње, видљиве, јаке жилетине храста. Изабран на прошлогодишњој литији, овогодишњи домаћин спремиће обед, печенога овна. Други ће испећи фуруну хлеба, житног. Трећи донети печену дринску рибу, жене ће да посте. Јер пост је, великогоспојински, женски.
Има да буде све као да рат није пре неколико дана почео, па ће се обичај и у ратнoм добу одржати. Није ни рат занавек. Срећом, сваки се војни сукоб и заврши!
Живот је, чини се, вечан, а војна - није!
Старије ли је жиће од рата? Рађање од умирања!
По окончаном договору прекрстише се Запису окренути и кретоше кућама.
Ноћ је.
И небо се преобрази први пут. Па и сво растиње.
У КРУГУ око записа и изнад његове крошње сусретоше се, поздрављајући, лето у одласку а јесен у доласку. Грожђе под благородном дневном сјају али и под светлошћу звезда порумени - сутра, на Преображење, једу се први гроздови. Из вода, са земље оде лето. Раст се у свем биљном свету примири, јер, управо поче зрење.
У преображењско, деветнаесто августовско јутро 1914. двадесетак старијих мештана и троје-четворо деце свечарски обучени. Босиоком мирисним, драгољубом и калопером ките запис, у кору избраздану утискују воштане свећице, палећи их и крстећи се. Три пута обиђоше дрво, певушећи. Кочопернији старци стају напред: они ће понети крст, барјак, икону. Спремни су да крену.
Сад запуца одасвуд.
ОДОЗГО са падина горе и одоздо, из речне долине. Истина, грми и тутњи већ неколико дана, али, чини им се, овако близу до сада није пуцало. У двоумици су: кренути или сачекати? Да почекају ту, или да се разиђу, и - куд који, мили моји! А то што пуца, па пуца! Јесте да прашти, нема ту шта, али што би они сада негде бежали и крили се? Грми, по свој подрињској, али и у другим крајинама. Где да утекну?
Из ове се коже, не може! Ту су, где јесу!
Усред села, на раскршћу, свакоме на видику. На окупу су, око Записа, с крстом, барјаком и барјачићем. Убоги су и крст и барјаци. Нема ту ни "с" од неког сребра, ни посребрења, а некмоли - позлате! Ама - крст истесан од дреновине. И барјак, платнени, свећице домаће израде. Никакво зло не чине. Часни су.
САСТАЛИ се да стари преображењски обичај обележе, не би ли тако кишу призвали. Завладале су врућине, све живо изгоре. Велика жега већ пресуши неколико извора. Кап кише није пало четрдесетак дана. Суша, кукуруз увенуо, спарушио се. Ливаде пре времена сазреше. И река отањила, на неким местима је мирно прегазиш. Воће вене, са грана опада. Земља сува, као барут, бразготине и пукотине дубоке у кори јој...
И они ће сада, као што су то одвајкада радили, кренути у крстоноше, не би ли кишни пљусак призвали. Притом, мисле мештани, да и ти, који већ близу њихових, сељачких, седих глава пуцају, нису некрштени људи.
У свем злу, то је - добро!
БОЉЕ да им прилазе они, хришћани, него некрштени, како је до пре век-два често бивало, кад су их са севера, југа и запада поодиле разне војске, а најчешће Турци и бројни Уз-турци. Не дооде они из неке муслиманске земље, из далеке Азије. Јесте, Подрињцима је познато да они што се пушчаном паљбом оглашавају, пуцачи, долазе са севера и запада. А сав ти је народ у тим северно-западним земљама, Богу милом хвала, крштен. И - културан. Елем, крштени су ти војаци, нападачи. Хришћани су. Шта крстјанима може сметати обичан, тежачки крст секирама и длетима истесан? Па још и окићен цветним венчићима, украшен, обавијен веженим пешкиром? Који би крштен човек био против њиховог простог обичаја којим се за насеље, па и за сву област, призива благодет дажда.
И њима је, ратницима, врућина.
Пише: Јанко Вујиновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон Преображење на Церу (1)
Фељтон Преображење на Церу (2)
Фељтон Преображење на Церу (3)
Фељтон Преображење на Церу (5)