Пуцају на све што се миче
Михаилу Радмановићу су нанели петнаест рана. Имао је тек четрнаест година. За свако пролеће по једну, и још убод за започето лето. И домови су запаљиви, треба само убацити ватру унутра
Народ из Поцерине измиче испред аустроугарске армаде
У НЕКОМ јабучару спазише војаци - дечак у бегу! Трчи. Заждио, већ прескочи високу ограду, хоће се шумарка дохватити из којега су они, војници, у насеље ушли. Ако утекне у честар, готово, побеже им! Двојица прогонитеља запуцаше на тркача, не нишанећи, већ онако, одока. Као из шале. Момчић бежи у цикцак, час лево, час десно. Утом ти се за њим стушти један од најбржих војника. Дугачки су, дужи су војнички кораци, краћи су дечачки. Када га висока војничина скоро и достиже, не хтеда да пуца из близине, добар, душеван неки чова, јер би га са те раздаљине сигурно погодио. Трку посматрају његови саборци. Достигавши, ухвати бегунца за кошуљу, потом за врат, окрену ухваћеног и доведе пред своје садруге. Млађан је уловљени, нема ни петнаест година. Јосиф З-рац нареди онима који су, иако ратоваше за Вијену, знали језик уловљеног, течније од њега, да испитају ухићеног.
А ухваћени и приведени момчић гледа их, дрхти, али и ћути. Ни реч да изусти. Мада, питања су, по мишљењу питалаца била тако проста да су одговори били знани упитаноме - Ђе је вода Дрина? Како се најбрже стиже до граничне реке? Има ли у селу и на путу - комитађа? Где су му браћа, и отац? И опет - Wо ist Drina? Ђе је Дрина, Босна? Аман, казуј, курвин сине! Копиле курвино! На коју је страну Босна? Које је ово село? Какво је оно дрво високо у сред села? Има ли ту војника?
Опет - ништа! Мук.
Ножеве му приносе под врат а овај, ни речи.
Разљути тај момчић већ разљућене војаке који са немим питањем - шта чинити? - погледују у заповедника.
А овај, Јосип Б., даде знак.
Исекоше момчића.
"Михаилу Радмановићу су бајонетима нанели петнаест рана."
ТРОВАЛИ СУ И БУНАРЕ Иду војаци, један домишљан се досети да загади бунар, бацивши у бистро водено животодајно око, упуцано благо себарско, прасе и јагње. Ех, мисли тај бацач, да је неке среће, и да није ратни поход, подложила би се, па и разгорела ватра, нашао би се у пространој авлији и неки ражањ, испекло јагње и прасе, људи сладили врућим печењем. До пре час-два био је жив и "десетогодишњи Цветин Вукојевић". А сада, ево, душа се његова сребрном жицом коју му пружи Свети Архангел Михаило већ пење у небеса јер му "тело бајонетима приковано виси о кућним вратима".
ЧЕТРНАЕСТ година имао је тек. За свако пролеће по једну, и још један убод за петнаесто, тек започело па, ето, прекинуто лето. Тај, петнаести убод, последњи, не зададе му заповедник. Он му је нанео први, потез зналца. Такав лаки рез којим противника само закачиш по прсима, испод којих је срце, исечеш му кожу а да најживотодајнији орган не дохватиш. Ако добро одмериш захват само ћеш покожицу, споља, прорезати. Тик, изнад ребара. Мирне душе, мало јачим, другачије усмереним покретом, могао си му срце пробости, усмртити га. Али - ниси! А такав је захват Јосип Б. учио и, видимо, добро извежбао на часовима мачевања у Печују, у чувеној академији Аустроугарске за обавештајне подофицире. Или је, пак, то била најобичнија кадетска школа. А може бити да је Јосиф З-ски борбу мачевима учио/вежбао и на богатом имању поочима, близу Бистрице Лођке, у земљи Пољској. Можда и у соколском друштву у Словеначкој.
Он зададе први ударац, на белој ланеној кошуљи дечаковој, рашири се црвен цветић, после, чистунац, не хтеде руке прљати, бајонет крвавити. Крв се тешко спира. Додуше, у једном трену, загризавши јабуку, помисли да момчића усмрти другим, сличним потезом, пререзавши му јабучицу на врату, али би такав захват био ризичнији по живот ухићенога. Ипак, да би још који минут момчић био у животу, Јосиф се определио за описани покрет сечивом, зналачки, по кожи, самом омотачу грудног коша, тек у младалачком развићу.
Већ једући јабуку утољава изненадну жеђ, док су његови потчињени саборци примитивно и, надасве, невешто, просто убадали Михајла.
Бости, да га усмрте.
Још неки се солдати освежише јабукама. Уста су им сува, од вишедневне и најжешће ноћашње борбе, од бежаније, окршаја, дима и крви. Смрти која кружише око њих.
У јабучару остаде момчетово тело.
ИСПОД воћњака је кућа. Пале пространу зиданицу, тешко се пали али лакше су за огањ дрвене зградице око ње, вајат, амбар, млечар. Но, и домови су запаљиви, треба само убацити ватру унутра, по оскудном дрвеном намештају, креветима од чамовине препуним вунене, ланене и конопљане постељине. Чим плане губер и јастук, кревет, икона, захватиће огањ у отвореној таваници венце, греде, летве, сво кровиште.
У шталу улеће Јан. Махинално запуца у за јасле привезана говеда, паде крава. Риком се огласи теле, лижући лице матере. Због нечега се присети Јан да је и сам, у раном детињству, на дедовом имању хранио говеда. Замириса му сено, штала, пишаћка и балега. И млеко... Одакле, сад, тај мирис? Истоветан. Одавде или из Липица?
Осврће се у војну мобилисани војак, кажипрст му се укочи на орозу јер под јаслама, као шћућурено птиче, угледа замукло девојче. Сијају јој очи, дрхтећи полупрекривена сеном, но, гласа не пушта. Јан се стреса. Тресе се и девојчица-срница. Плавокосо је то девојче, као цветак. Од умора и жеге и свега што преживео је од преласка Дрине воде, под јаслама где се скрила Јања, угледа две своје кћеркице, именом Јару и Јану, остале са матером им у Липицама, далеком насељу на тромеђи Чешке, Шљонска илити Шлезије и Аустрије.
ДА НЕМА тих више од хиљаде километара раздаљине између Липица и Липових вода, да није припрема и похода војски на оба насеља, јер војна је већ овде а и тамо ће се ускоро разбуктати, да нема... могла се ова тројка девојчурака Јара, Јања и Јана, и заиграти. Отвара, затвара, отвара очне капке и, опет, тројка пред њим, под јаслама. Јан пуца у зид изнад јасала и говеда. Жао му сада и два двомесечна теленцета и ситне краве чије га очи, крупне, добре очи говечета широм гледају. Стога усмери пушку на горе, ка таваници шталској. Одозго, са дрвеног тавана зачу се некакво кркљање, и, између даски, прокапља крвца. Изађе Чех из штале, повраћајући, од малопређашње ракије и вина и јабука. Од свега.
Ништа живо више у тој штали нема, рече садрузима.
- И говеда су побијена? - пита строги фелдвебел.
- Јесу, сва! - одговара му Јан, стежући пушку толико да су му прсти побелели.
Опори запах штале му се, чини се, увукао у униформу.
А у мождини, пред очима - очи девојчета.
Спуштају се солдати у средиште села, према неком високом дрвету.
Пише: Јанко Вујиновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон Преображење на Церу (1)
Фељтон Преображење на Церу (2)
Фељтон Преображење на Церу (3)
Фељтон Преображење на Церу (4)