Огољени Принцип

Улица Гаврила Принципа у Београду

Преовлађује стереотип: Србија једнако рат. Од генерације испитаника само зависи на који рат мисле

Изгледа да је холандски новинар Стан ван Хауке гледао на историју кроз неке друкчије наочаре од мене. Или је једноставно био селективан у свом згражавању? Можда је сматрао да починиоци имају мање права на славу од подстрекача и налогодаваца? Од њихових имена врви у свим градовима света. Ко се данас још узбуђује што су улице и тргови названи по Робеспјеру, Бениту Хуарезу, Ататурку или Стаљину. Можда они нису никога убили лично, али је богами свашта рађено у њихово име, макар и начас занемарили питање да ли су њихови циљеви оправдавали средства. Или да узмемо нама присније познат пример: Туђман је у Сплиту добио трг, што се не може рећи за његовог „безуличног” и „бестржног” колегу Милошевића.

Изгледа да и неуспели атентатори имају више кредита од успешних: у Трсту је један од главних тргова назван по Гуљелму Обердану, Принциповом претходнику, који је 1882. покушао атентат на Фрању Јосифа, такође из незадовољства због аустроугарског империјализма. Да је успео у свом покушају, можда би онда престолонаследник Рудолф Хабзбуршки остао жив! Исту срећу радо бисмо пожелели шеснаестогодишњем Антеу Замбонију, неуспелом атентатору на Мусолинија. А да је Принцип промашио, Босна би заједно са Херцеговином већ одавно била у оквиру Европске уније, тако се барем шале у Сарајеву.

Има и примера успешних краљоубица којима је указана почаст. Један од најстаријих је свакако цезароубица Брут, који је у Милану добио улицу Марко Бруто. Убице португалског краља Карлоса I (1908) Алфредо да Коста и Мануел Буиса награђени су маузолејем. Италијански анархиста и убица Умберта I (1900) Гаетано Бреши добио је улицу у италијанском граду Прато. Додуше, уз известан отпор, али ипак... То, иначе, важи и за Робеспјера, који не успева да се овековечи улицом у Паризу, али ју је зато добио у Марсељу.

Да се вратимо на моје освешћивање: Принцип је у мој живот ушетао на један још личнији начин када сам отворила свој скајп налог. Замисли да га баш тамо сретнем као слику на профилу свог рођеног сина! Спона између њих двојице није ми била одмах сасвим јасна али сада много боље разумем синовљеву емпатију са пониженима и увређенима. На крају, и ми сами смо од миљеника постали прокажени у јавном мњењу Запада. А то је имало последице по слику коју читаве генерације младих Срба имају о себи.

Ја сам Принципа свестан тек одскора, када сам пре коју годину заједно са својим хрватскобелгијским другаром Марјаном држао предавање о Србији пред публиком претежно времешних Антверпенаца. Упитао сам их на почетку која им је прва асоцијација на помен Србије. Један је узвикнуо: „Први светски рат!” Када смо запањени поновили питање, добили смо истоветне одговоре од још троје њих. За мене као истраживача низоземских представа о Балкану ово је била још једна потврда преовлађујућег стереотипа: Србија једнако рат. Од генерације испитаника само зависи на који рат мисле. Да бих боље разумео ове последње ратове, желео сам, дакле, да сазнам више о оном Првом. Многи историчари, наиме, сматрају да је реч о непрекинутом стогодишњем рату (видети Баздуља и Грујичића, 2014). Своју прву Принципову биографију, ону што је написао Дејвид Џејмс Смит, купио сам у Ирској, што можда и није случајност, јер то је подједнако непокорна и јогунаста земља као и Србија, са позамашним списком атентатора. Чувени британски историчар А. Џ. П. Тејлор, велики познавалац Хабзбуршког царства, направио је сјајно поређење између ова два народа. Тврдио је да би посета британског краља Белфасту на дан Светог Патрика имала исти учинак као Фердинандова посета Сарајеву на Видовдан. Са Смитовом књигом је каменчић, дакле, кренуо да се котрља и покренуо читаву лавину информација и открића. „Огољени” Принцип којег смо желели да упознамо као да је овим новим сазнањима затрпан са још више слојева значења. Као да више није личност већ читава збирка прича! Фламанска списатељица Моника ван Памел на тај поступак у историографији лепо је указала у својој путописној прози „Разлика”:

„Јер тамо у Босни поприлично ме је слудело бркање жртава и убица као и изједначавање мита и стварности. Чињенице, уважени суде, ништа друго сем чињеница! Али шта ако су чињенице неподношљиве? Ако је једини излаз у фабулирању?”

Вероватно ни ми нећемо умаћи фабулирању, али хајде да то онда макар радимо на основу конкретног текстуалног материјала: „Била једном једна Европа у предвечерје Првог светског рата...” Та бајка, међутим, почива на више крвавих чињеница: на смени столећа на десетине знаменитих личности пале су као жртве атентата, од тога више од половине у Европи.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: CLIO, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471,

3035-696, e-mail: forum@clio.rs, сајт: www.clio.rs

Извор: Политика, четвртак 01. октобар 2015., стр. 27

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)