На Текеришу, 100 година касније
„Морамо прво бити потомци, да би били преци.“
Долазили су странци, Немци, Французи, Аустријанци, долазили су час и Хрвати да сниме прилог. Наши ретко сврате.
Ове речи је, онако узгред, без имало опорости јер је то ваљда већ одавно постало сасвим уобичајено, изговорио прота Мирослав Јаковљевић. Разговарао је са нама у прелепој, савршеној сређеној порти храва Св. Илије у Мачванском Прњавору.
На само неколико метара од дугачког стола испод разгранате липе стајале су бисте др Арчибалда Рајса и краља Александра Карађорђевића. Испод једне од њих видео се осушен венац на чијој је ленти, избледелој од кише, писало да га је ту положио начелник Генералштаба генерал Диковић. Добро је, бар се неко сети да дође.
Разлог нашег доласка у Прњавор, лепо мачванско село са скоро 4000 становника, била је посета спомен-костурници, Ћеле-кули Западне Србије, у којој већ скоро читав век леже кости око 700 становника овог места. Аустороугарски војници, бесни након пораза на Церу, уморили су их на најмонструозније начине 1914. године.
Испред спомен-костурнице у Прњавору, са нашим домаћинима
Прота Мирослав и његова породица су нас угостили као најрођеније. Испричао нам је историју храма и мучну причу о страдању Прњавора, који је постао симбол страдања Мачве и Поцерине у данима Церске битке. Преко 2500 хиљаде Срба убијено је тада на начине необично сличним оним који су четврт века касније, у Јасеновцу, заувек уписани у колективно сећање српског народа. Нимало случајно, јер су многи јасеновачки џелати били потомци оних о чијем крвавом пиру сведочи ова костурница.
Разговарајући тада, на крају нашег путовања, сви смо истицали како нам је срце пуно због места које смо посетили и осећаја да смо бар мало намирли дуг према прецима сетивши се да их поменемо и обиђемо поприште њихове борбе и смрти. Леп дан и дивни, предусретљиви људи које смо срели, учинили су да нашем путовању не нађемо ниједну ману. Ипак, иако неизговорено, разочарање је свима лежало на срцу.
Тога дана, наш аутобус, у коме је било педесетак пријатеља: породица са децом, студената, радозналих историчара, био је једини аутобус који је дошао на Текериш, село на планини Цер где је од 17. до 19. августа вођена одсудна борба у Церској бици. Србија је тада са 16 000 душа платила цену слободе и однела херојску победу. Народ је понет одушевљењем спевао песму:
Дођи Швабо да видиш где је Текериш,
а што ћу га гледати када морам бегати.
Тачно 100 година касније, 17. августа 2014. године, да виде где је Текериш је дошло око 2000 потомака оних који су ову песму спевали. У својој режији, од својих пара. Међу њима није било ниједног финкционера државе за чији опстанак су се борили хероји Цера.
Да одају почаст прецима на Текериш су, поред људи из нашег аутобуса, дошли још и припадници неколико планинарских друштава и 1350 учесника „Церског марша“, претежно млади, који су тога дана из Шапца препешачили 38 километара. И то је све.
Окупљени народ на Текеришу, у недељу 17. августа 2014.
Данима пре него што смо дошли на Цер распитивали смо се када ће бити организовано знанично обележавање 100 година од Церске битке. Покушавали смо да добијемо информацију у надлежном министарству, Општини Лозница, преко медија. Никаве информације није било. Огорчени, али нажалост не и изненађени, одлучили смо да сами дођемо и поклонимо се сенима предака. Тек 13. августа појавила се информација да ће у уторак, 19. августа, значино бити обележена годишњица битке, „уз учешће високих државних, војних и црквених, званичника Републике Србије“. Орагизатори су Друштво српских домаћина, Општина Лозница и епархија Шабачка. Од државе Србије – ни динара.
Коме је у интересу да обележавање овако важне годишњице прође у тишини, као да га се студе, тешко је схватити. Одлука да се званично обележавање одржи у уторак, радни дан када већина људи није у прилици да дође, такође је веома необична. Да ли је у питању у Србији већ одавно присутни дух самопорицања, жеља за „променом свести“, или страх надлежних да се појаве на месту борбе оних чије жртве нису достојни, просудите сами.
100 година касније на Текеришу
Нама остаје осећај задовољства јер смо бар мали део свога дуга према прецима измирили. Посетили смо Текериш и Прњавор, два симбола Церске битке, разговарали смо о историји, причали о поукама које доноси и испуњеног срца и душе завршили своје путовање испод липе крај костурнице у Прњавору.
Дубоко у срцу заиста је било разочарења. Али, после свега што смо видели, била је ту и нада, да ће уместо једног аутобуса следећи пут можда бити два, да ће сви они који су пуног срца марширали ка Текеришу можда на Мачков камен повести по још једног пријатеља, да ће до неке позитивне промене доћи. Не са врха, томе се одавно нико не нада, већ из јединог истинског срца Србије, из нас самих.
Пише: Петар Ристановић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ
Везане вијести: