Горе куће, чардаци и амбари
Кревеље се црно-жути солдати, скачу око труднице, препаднуте, поцикују, са исуканим бајонетима. Убадају је у раздрљене груди. Војаку успи ракију, дај меса, понуди дувана, све си му дао
Крвави поход оружника Фрање Јозефа I
АКО они, тежаци, умилостиве небеса те лине киша, и солдатима ће бити лакше у тој нимало лакој ратничкој радњи... Напротив, тешко је бити војак, па и опасно, поготову у походу ратном, у туђој земљи! Смрт ти је, такорећи, сваког трена за вратом! Чим су пребродили Дрину и Саву зајаха их аветиња смртна. Она је, покаткад и видна, и на плећима српских војника. И не само ратника, већ, богме, и најстаријих па и најмлађих Јадрана и Мачвана.
Тешко је домаћинима, али није лако ни гостима. Истина, незваним па и наоружаним. Но, мисле, можда се и такав немио походник може умилостивити. Добротом дочекати и, акобогда, испратити.
Зато ће и остати ту, код Записа.
На окупу.
Ако им се ратници приближе, дочекаће их што најбоље умеју. Отворених руку, пуна срца. Понудиће их хлебом и сољу, ракијом и вином. Месом овнујским. Која то војска не воли месо и ракију? Нема такве. Војаку успи ракију, дај меса, понуди дувана, све си му дао! Преживи ли ратни поход памтиће тај солдат руку па и лице онога који му је пружио парче погаче и шаку резаног дувана.
И то су људи.
Пуцњава све ближа.
И ватре.
ГОРЕ куће крстоносаца. И чардаци, амбари, млечари и штале. Швапски војници склапају круг око Записа. Смањују кружницу пуцајући чак и на животиње, домаће, такорећи, на све што се миче.
Пред ћесарским војацима одједном искрсну старац, Слепи Спасоје. Не разумевајући долазнике, не видећи како су одевени и наоружани, али чувши сав тај жагор и прасак, Слепи ипак стаде у правцу одакле се малобројна колона приближава. Наићи ће они крај њега, неће ваљда дирати божјака коме је свет - мрак.
РАЗЛИВА СЕ КРВЦА ХРИСТОВА Униформисани се одмичу од мириса палежи. Пуцају сад на краве и телад, разјарене псе, кокошке и пилад, на петлове и ждребад и прасад, на овчице и јагањце. У бурад пуну прошлогодишње ракије, меке. И у буриће заливених и претестерисаних чепова. Да остану судови тако затворени/заливени све док не дође време унапред одређено од домаћина: рођење унука, крштење, венчање, испраћај регрута, повратак из војске, из рата... У тим је бурићима препеченица стара две-три, шест-седам, седамнаест-осамнаест година. Шикља чиста шљивовица одлежала у храстовим и дудовим судовима, болеснога да излечи. Она која из мртвих диже. Пролива се суштаство златног плода, узрио на гранама, преврео, печен и препечен, у бурету сазрео, очишћен, да га пијеш па да све осетиш. Стрељају окупанти и мању винску бурад са црвеником вином од прокупца и ружице. Нађе се и тамјанике. Разлива се крвца Христова.
Чак се Спасоје помало обрадова долазећима. Сад ће он са њима прозборити коју. Докле ће ова суша? Да ли је тако и у њиховим крајинама? Има ли тамо дажда? Је ли ово опет, босанскохерцеговачка буна? Шта их је то наљутило, па толико пуцају, као помамни? Нису ли их потерали ајдуци?
Затражиће им лулу дувана. Људи се, док издуване по једну, смире.
Потекне и прича.
Наће се и ракије, бар шљивовице има.
Згледају се војаци, неки се и подсмехују што Слепи иска дувана, прича о кишама које не падају, шљивки.
Други не верују да безвидан је.
Проверавају, машући ножима, испред очију замрачених - слеп ли је, одистински? У тој провери неки солдат из помињане, поробљене земље Босне, Слепога ножем закачи по врату. Наоружани кретоше даље. Остаде старац на капији, копрцајући се, жив-клан-недоклан, док му је крв капала, истицала, све док се тело не смири. Паде земно телесо, а старац, лак, закорачи по расцветалим небесним ливадама.
Земља себарска намах упи крв.
СОЛДАТИ дичне, моћне и славне Царевине, ступају даље.
- Помаже Бог, ђецо! - ослови их старица испред трошне кућице.
Гледа она тај помор, од чуда ни да се прекрсти. У први мах помисли да се што даље од дома скрије у некој од зградица, повртњаку или, можда, у овчарнику, али, остаде ту, пред кућерком. Јер понада се, ако стане на вратнице, неће прилазници никакво зло чинити. Неће им у дом убацити црвеног, пламтећег кокота. Стога им и назива Бога, држећи корпу. У од врбова прућа плетеној корпици су понуде пролазницима, јабуке илињаче. Узеће они јабуке. Приђоше војници, само се један, добар човек, послужи. Други се на узреле, крупне јабуке не осврнуше.
Неко од њих рече да баба, у ствари, и није баба, већ - комита.
Прерушена је баба.
Бабушка - комита!
Како по други пут паде та реч - паде и старушка.
И то што им је јабуке изнела, не поможе старамајци, реуматизмом укочених ногу, па тешко покретној чуваркући, осталој код убогог домазлука. Сасушеној, спеченој, нема у њој, сада, док лежи испред капије ни педесетак килограма. И неки грам мање, јер душа јој управо узлеће у небеса.
НЕ ОСВРНУВШИ се на старичино телесо, крећу наоружани, љутити људи,оружници Ка-унд-Ка монархије.
У стогу још неовршенога жита виде солдати - нешто се миче. Приђоше стогу и из њега, ухвативши је за русе косе, сплетене у јаке, моћне плетенице, извукоше Цветију.
А Цветија, снаха, у благословеном стању. Поодмаклом, трбух до зуба.
Кревеље се, скачу око труднице, препаднуте, поцикују, са исуканим бајонетима. Убадају је у раздрљене груди, у ребра, у врат. Жртва брзо, чврсто рукама обви стомак, брани плод утробе своје, не би ли га заштитила. Вриска двадесетогодишње жене замуче.
Сроза се Цветија.
Војници Фрање Јозефа I које води Јозеф З-ски, распорише јој утробу.
ДА АУСТРОУГАРСКА не жели да пороби Србију те да се тако споји са тадашњим и будућим савезницама, Турском и Бугарском, да Гаврило Принцип није устрелио престолонаследника, поробљивача Фердинанда, да су ти босански Сербови мирни и захвални за све благодети Аустроугарске, да, опет, та њихова земља-матица толико не брани ту своју слободу а нашла се, столећима се разлива баш на том освајачком путу Drang nach Osten односно на сливовима Саве и Дунава, па и моравско-вардарској котлини, да ћесарски војници нису неколико дана и ноћи доста гинули по том Церу, па бежећи пролазили кроз то сеоце, да им код првих кућа не устрелише солдата, да им Слепи не затражи дувана, да се сићушна Старица-комита не нађе на вратници са кошарицом јабука, да се Цветија боље сакрила а не у стог садевене пшенице, да... - роди/о/ла би се Он или Она! Чедо! И звао би се Цветин, по једном, или би био Радован, по другом деди. А можда би на крштењу добио оба та имена. Ако би на свет стигла она крстили би је - Цветом или - Радованком! Али, шта ћеш, та велика средњоевропска, па и европска, па и шира светска гибања се, видиш, побратиме млађани, не могу зауставити пред маленим стогом жита, скривеном трудницом и чедом у утроби.
Са бајонета Нерођен/и/а Радован/Цветин, Цвета/Радованка хитнут/а лети у стог.
Остаде ти, мили мој, свет без Цветина/Радована, без Цвете/Радованке!
ПОТПАЉУЈУ садевено жито, гори слама, у влаћу зрно житно. Уз запаљени стог цврче телеса Мајке и Младена/Младенке. Замириса нагорела погача, три-четири хиљаде погача.
Колико ли се војника могло нахранити топлим хлебом а не да глођу пексимит, ломећи и овако расклиматане зубе. А тек војацима безубим, каквих је у свакој војсци мноштво, и те како би пријала мека лепиња. Ко ће мислити о зубалу када гледаш да ли те неко гледа кроз ороз.
Пише: Јанко Вујиновић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Фељтон Преображење на Церу (1)
Фељтон Преображење на Церу (2)
Фељтон Преображење на Церу (3)
Фељтон Преображење на Церу (4)