Гелтон: Апокалипса Великог рата наук и за данас

Француски историчар Фредерик Гелтон за „Новости“ о Првом светском рату и сарајевском атентату: Све што се догодило било је изненађујуће. Пуцањ Гаврила Принципа није узрок светског сукоба

 

ФРАНЦУСКИ историчар Фредерик Гелтон боравио је ових дана у Београду, као један од учесника научног скупа посвећеног 100-годишњици Првог светског рата, који је организовала Српска академија наука и уметности.

Гелтон је био предавач историје међународних односа на Институту политичких студија у Паризу, и војне историје на Високој школи Сен Сир. Радио је као историчар у Министарству одбране Француске, а у европској научној јавности познат је као један од најбољих познавалаца историје.

Наша културна јавност имала је прилику да чује његово предавање у Југословенској кинотеци, пред пројекцију петосатног телевизијског серијала "Апокалипса, Први светски рат", који је недавно премијерно приказан на француском националном каналу.

- Серијал је настао на основу више од пет стотина сати филмског архивског документарног материјала, који, у великом делу, до сада није био објављен, и забележио је огромну гледаност у Француској - каже Фредерик Гелтон, за "Новости". - Значајан део материјала дала је и Југословенска кинотека, и овај серијал заиста води гледаоце кроз бојна поља, мисли државника и војника на фронту, али и цивила у позадини, захваљујући тако ретким, првим аматерским снимцима.

* И у Српској академији наука имали сте занимљиво предавање?

- Ту сам говорио о политичкој историји периода који је довео до почетка Првог светског рата и о француском пуковнику Фурнијеу, који је боравио у Београду од 1912. до фебруара 1916. године. Пуковник Фурније пратио је читаво повлачење српске војске све до Албаније и исписао око осам стотина страница о догађајима у Србији и о херојској српској војсци.

* Која историјска чињеница о Великом рату ни данас није довољно расветљена и представља контроверзу?

- Свака земља има неку своју контроверзу и полемику. У Француској је, рецимо, актуелна дебата о војницима који су се одлучивали на самоубиство, јер се догађаји током рата нису одвијали онако како су они сматрали да би требало. Овде и у делу Европе присутна је контроверза о улози Балкана у Великом рату, ко је био Гаврило Принцип, и шта је у то време била Млада Босна.

* Ко је за вас, као историчара, Гаврило Принцип?

- Веома је тешко да се на националну историју гледа кроз визуру једне "афере", као што је и ова која се односи на Гаврила Принципа, ако истраживач није тотално укључен у њу. Да сам се као историчар фокусирао на сарајевски догађај, кренуо бих пре свега од тога што бих научио немачки и српски језик, и почео да претражујем све архиве који постоје о том догађају. Не да бих сазнао да ли је Гаврило Принцип био добар или лош, или да ли је Фердинанд био страшан тиранин, већ да бих разумео шта се догодило.

Историја не служи ничему, и још је врло опасна уколико је савременици користе да би дали добре или лоше оцене прошлости. Историја може да нас учи само онда када омогућава да се заиста разуме неки догађај. Ако узмемо пример Гаврила Принципа, онда треба разумети зашто један, пре свега млади човек који живи у Босни и Херцеговини, која тада припада Аустроугарском царству, чији су родитељи пореклом Срби, постаје припадник једног покрета који се зове Млада Босна, а кад брани своје идеје, представља се као Југословен. Оно што је, дакле, неопходно јесте разумети тадашњи амбијент на Балкану, и због чега се Принцип са својом групом, која је притом показала много аматерства, одлучује на атентат.

Оно што је невероватно код историје, и фасцинантно, то је случајност - како се догодило да се аутомобил са престолонаследником Фердинандом и његовом супругом зауставио баш на месту где се налазио Гаврило Принцип, млади, неискусни момак који је био и слабовид, и како је успео да их убије само једним метком. Али, Гаврило Принцип и Сарајевски атентат нису узрок Великог рата, није тај догађај увео свет у страшну апокалипсу.

* Да ли се данас сасвим јасно могу сагледати сви прави узроци Великог рата?

- Почетком двадесетог века, у политичким правилима епохе, рат почиње онда када једна држава објави рат другој држави, дакле, када Аустроугарско царство објављује рат Краљевини Србији. Између та два тренутка, било да се ради о локалном односу, као што је тај између Србије и Аустроугарске, или односу земаља на нивоу Европе, користе се дипломатски преговори.

Треба констатовати чињеницу да је читав систем дипломатских преговора, на нивоу европских држава, који је требало да управљају кризом, у то време био блокиран. Кад се то догоди, онда све државе брзо улазе у рат. Оно што је, по мом мишљењу, важно да се изучи то су услови у којима су сви актери тог времена, у ствари, били неспособни да управљају тако великом међународном кризом која је кренула да се развија. Јер, све док рат није објављен, могућност за преговоре постоји.

* Које историјске факторе тог времена ви издвајате?

- Врло важан фактор је то што су европске државе тих година, 1912. и 1913, биле друштва која нису сматрала да ће доћи до рата, али су истовремено била суочена са војним, материјалним и територијалним ривалитетом који су у то време били веома важни. Европске економије такође се нису спремале за рат, из простог разлога што ниједна економија тих земаља не би идржала такав догађај.

По мом мишљењу, много важнија од атентата у Сарајеву била је чињеница што су државници тих земаља сматрали да ће, и ако избије рат, он бити кратак, јер нико нема довољно пара за дуги рат. А, пошто ће бити кратак, треба деловати и ићи брзо. И чим је тензија дошла до врха, све војске великих европских сила затражиле су од својих влада да убрзају мобилизацију мислећи да ће, ако одмах не ступе у рат, бити поражени. Оно што, међутим, нико није схватио, то је да ће све државе успети да воде један дуг, страшан, и врло крвав рат. Први светски рат је рат неочекиваног - све што се догодило, било је изненађујуће.

* Данас неки немачки историчари наводе да су Немачка и Аустроугарска много раније кренуле са припремама за рат?

- Не бих давао једноставне оцене. Јер, једна од карактеристика читавог тог периода за Французе почиње још 1871. године, када је прокламацијом у Версају пруски краљ Вилхелм Први проглашен првим царем новоствореног немачког царства. Страх од германизма, пошто су Французи 1870. изгубили Пруски рат, био је велики, и желели су да створе нову, јаку војску која ће моћи да се бори против Немачке.

С друге стране, Немци су били свесни да су Французима отели део територије и сматрали су да ће они једног дана узвратити ратом, па је и Немачка градила снажну војску. Руси су почетком прошлог века били у периоду убрзаног индустријског развоја, мада њихова војна моћ није била онаква каквом су је у Европи замишљали. Хтели су да оснаже утицај на Балкану који је почео да се губи, па су са Французима нашли заједнички интерес и склопили савез 1893. године. Немачка се плашила тог савеза, а Велика Британија се плашила Русије, па је 1902. године склопила савез са Јапаном. Аустроугарска је била свесна да њена империја полако одумире - Срби су је, иако мали, ипак изазивали и плашили, а њихова победа у балканским ратовима представљала је увреду за њихов престиж ...

Ту је још један врло важан фактор који је утицао на почетак Великог рата, а то је распад Отоманског царства. То је, дакле, врло сложен период у којем су сви спремни на рат, сви имају снажне војске јер се некога плаше, сви траже неку могућност да негде "изравнају рачуне" и ослободе се својих проблема, а истовремено, нико не верује да ће до рата доћи. Они који су одлучивали о Европи 1913. и 1914. године нису чули упозорења историје, а историја нас увек упозорава. Сматрам да се историчари који данас траже једноставно објашњење за узроке Првог светског рата дубоко варају, јер је то време толико сложено.

* Шта бисте ви рекли на синтагму да се "историја стално понавља, или као трагедија, или као фарса"?

- Рећи ћу нешто што је у суштини мог размишљања - историја је оно што ми одлучимо да од ње направимо. Ако користимо историју да бисмо успели боље да се разумемо, онда имамо могућност да градимо заједничку будућност. Али, ако нам историја служи да налазимо аргументе да бисмо се супротставили неком другом, врло лако може опет да дође до истих догађаја.

За причу о Првом светском рату, а то би се могло рећи и за Други светски рат, за Француску је најважнији тренутак, а можда је то и одговор на ово питање, дан када је генерал Де Гол као председник државе 1962. године позвао немачког канцелара Аденауера да дође у Париз. Де Гол је инсистирао да се прво састану у катедрали Ренс, где су се крунисали сви француски краљеви, а коју су Немци запалили током Првог светског рата. Уместо да га прими као једног политичара, званичног представника Немачке, он га је позвао и у своју кућу, као пријатеља, и рекао му - "сада ћемо живети даље". Неко ко је као Де Гол одличан познавалац историје, може да схвати колику важност за народе ових земаља, за мале, обичне људе који су увек највеће жртве свих историјских точкова, има овакав гест.

Да су Французи говорили Немцима: "Ви сте убили милион и четири стотине хиљада људи током Првог светског рата, ви сте нас окупирали, убијали, пљачкали и бомбардовали током Другог светског рата" - никада не бисмо изашли из зачараног круга ратова и мржњи. Прошлост не треба заборавити, али се она памти да би се разумела, и да се не би поново преживљавало оно трагично што је било у њој.

* Не видимо данас, нажалост, много тих мудрих гестова у Европи - злоупотребљавају се бројне полемике о Првом светском рату, фалсификују се историјске чињенице и стављају у службу актуелних политика?

- Живимо у слободном свету и, нажалост, не можемо да забранимо манипулативно тумачење историје. На такве полемике треба одговорити веродостојним подацима и чињеницама, не дозвољавајући им да имају одјека. Али, с друге стране, живот је веома убрзан, немамо много времена за губљење да бисмо се бавили исконструисаним полемикама, јер имамо много значајнијих ствари које би требало да урадимо. Оставимо оне који желе да полемишу, и не улазимо у ту игру. То је мој лични осећај.

 

Пише: Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ

Извор: Вечерње Новости