Егзодус и стид

Плава гробница стоји немо пред морем туриста који гледају само спољашњу слику ствари

Деана Димитријевић

Уколико сте српски туриста на Крфу, готово сигурно ћете обићи Српски музеј и острво Видо. Али оно што је од највеће важности у свему томе јесте какав однос и поштовање гајите према сопственој историји. Имала сам прилику да у групи од тридесетак Срба обиђем свето место наше историје. Нисам очекивала да ће то искуство укључити и стид због појединих сународника.

У Српској кући изложени су предмети српских војника, лекара и фотографије, документа и хронолошки историјски опис свих догађаја. Велики број наших туриста је само фотографисао све ове садржаје, не читајући и не задржавајући се унутар музеја. Ни фотографија српског војника са свега двадесет и седам килограма, кога код куће чека петоро деце, већини није привукла пажњу, а нажалост, ни подстакла саосећање. Можда ће читати објашњење изложених поставки касније, а можда ће само показивати фотографије пријатељима.

Одлазак на Видо је био организован бродићем и цена повратне карте износила је два евра по особи. Доста путника је било незадовољно тиме што треба да плати тај превоз, капетана и гориво које бродић троши, јер су сматрали да самим припадањем српској нацији имају право да бесплатно обиђу споменик српске историје. Неколико путника се чак и посвађало при уласку у брод, а расправа је била о томе „ко је кога гурнуо и ко ће коме шта учинити због тога”. Срећом, није настала туча, мада је недостајала само још једна реченица да до тога дође.

У бродићу је био један брачни пар који је расправу започео још у Српској кући, потом је пренео на брод, а онда наставио и на Виду. Поред спомен-плоча и Mаузолеја српских војника, жени је било важније да поброји разлоге због којих је све мужевљева сестра ужасно нервира. А онда су уследиле фотографије са непримереним пућењем или у заводљивим позама испред споменика.  И на крају, нажалост, неки људи нису желели да сачекају подужи ред испред тоалета, већ су зашли у шуму која се настављала испод маузолеја.

Егзодус српских војника завршио се на Виду, где су сахрањени, далеко од својих породица и будућности за коју су се борили.Више од две стотине војника дневно умирало је од болести, глади и рана.Поједини посетиоци, данас, нажалост, заборављају да својим елементарним понашањем уваже ужасно страдање својих сународника, „прометеја наде, апостола јада”, како их је овенчао Милутин Бојић.

Српска и грчка влада одржавају и негују овај део заједничке историје. Али неколицина туриста на Виду потомци су историје коју посећују и ниједним сегментом свог понашања то не показују. Не уважавају оно што их окружује, историју и културу сопственог народа. У каквом друштву ћемо живети ако такве вредности престану да се подразумевају? Ми смо важни другима онолико колико смо важни себи. Ако ми не негујемо своје наслеђе, нико то неће чинити уместо нас. Као у песми Борислава Радовића „Долина краљева” видећемо долину у којој више нема краљева – они су изложени у музејима на Западу, измештени из своје постојбине. Долина не одражава више суштину свог имена. Данашње туристичке туре представљају површно поимање историје. А успомене и животи из плаве гробнице стоје немо пред морем туриста који гледају само спољашњу слику ствари, не продирући нимало у унутрашњу страну виђеног. Туризам потискује суштину зарад мноштва. Припадници нација посматрају друге културе кроз призму својих вредности. Које су наше?