Др НЕЛЕ КАРАЈЛИЋ: Да ли би неки храбри Француз био терориста да је убио Хитлера 1940. године док се шепурио Трокадером у освојеном Паризу?
Ненад Јанковић алиас др Неле Карајлић, легендарни фронтмен “Забрањеног
пушења” и један од идејних твораца култне “Топ-листе надреалиста”, каже
да данашње Сарајево више није онај град који носи у сећањима и који је
описао у својој недавно објављеној аутобиографској књизи “Фајронт у
Сарајеву”.
Истичући да наслов књиге, чија ће промоција следећег месеца бити одржана
и у градовима Републике Српске, не сугерише да се “доктор Неле
дефинитивно опростио од свог родног града”, Карајлић у интервјуу за
Пресс тврди да је предратно Сарајево било слободно, док ово данашње,
према његовим речима, то није и све више личи на колонију.
- Ја се од свог града нисам опростио нити смо се икад растали. Али,
немојте помислити да је то тај исти град који данас лежи окружен
планинама у долини Миљацке. То је један други град, који је остао
ушушкан у мом сећању, који је обележио први део мог живота и који је иза
себе оставио многе митове и легенде о којима пишем у својој књизи.
Данас на том месту лежи неки други град, са другим људима и адетима и са
њим немам никакве везе. Нисмо се у путу срели – каже Карајлић.
Колико су, по твом мишљењу, тачне констатације оних који тврде да тзв.
сарајевског духа и раје, данас, више има у Торонту или Сиднеју, односно
градовима у којима данас живе бројне Сарајлије, него у самом граду на
Миљацки?
- Можда данашње Сарајево има и више духа него што је било у моје време,
али ја то не чујем. Разлика између та два града је у томе што је оно
Сарајево било слободно, а ово зависи од страних фактора. Што је још
горе, чини ми се да се то људима који доле живе допада.
С ове временске дистанце, да ли мислиш да је трагични сукоб на простору бивше Југославије могао да буде избегнут?
- Наравно да је могао да буде избегнут, али подмукли историјски закони
који у Босни важе од памтивека, те међународни фактор који се увек труди
да максимално завади различите вере које доле живе нису оставили ни
најмању шансу разуму и међусобној толеранцији. Ми смо пробали да
спречимо рат, учествовали смо и у политичкој и у уметничкој кампањи и
изгубили. Пошто смо изгубили, морали смо и отићи.
Да ли су ратни лидери народа на овим просторима “подједнако” одговорни
за оно што нам се догодило? Какво је данас твоје мишљење о Милошевићу,
Изетбеговићу, Туђману?
- Сви горе набројани углавном су следили историјске законе простора на
којем живе. Ниједан од њих није ни покушао да направи искорак, потез
који би другој страни дао неки сигнал да смо ипак ми једни другима ближи
него што су нам то Саудијци, Руси, Ватиканци. Свако од горе набројаних
играо је већ одавно проваљену игру чије је главно правило било – не
верујем ти, не верујеш ми. Таква стратегија обично доведе до рата. Али,
за рат се побринула и међународна заједница која је својим потезима, у
духу Марфијевог закона “еверyтхинг тхат цан го wронг wилл го wронг”,
само убрзала процес босанског крвопролића. Нису ни трепнули да га
зауставе. Штавише, минирали су најмање два пута велике шансе за мир.
Постоје ли данас политичари у БиХ попут Алије, Туђмана и Милошевића?
- За политичаре не знам, али је све остало исто. Питања која су
постављана 1992. године нису добила ниједан одговор. Сада ми је јасно и
зашто. Никоме није до одговора.
Шта мислиш о инсистирању бројних бошњачких политичара на стварању тзв.
босанског патриотизма и некакве “босанске наднације” која ће Србима и
Хрватима у БиХ бити важнија од српства и хрватства?
- То исто хтели су да ураде много јачи фрајери од њих, па им није пошло
за руком. Много јачи фрајери бавили су се и етничким чишћењем, па су
протраћили време узалуд. Мислим да је једноставније и практичније да се
кану ћорава посла и нађу компромис.
Колико је, по твом мишљењу, БиХ “одржива” држава?
- Она се може одржати само уколико сва три истојезична, а разноверна
народа, сами, без туторства са стране, направе њене оквире и законе.
Уколико само једна од тих страна рачуна на подршку такозване међународне
заједнице, та држава или неће бити могућа, или ће бити колонија као што
је била стотинама година и као што је делимично сада. Чак и да сутра
уђе у Европску унију, она мора да испуни овај први елементарни услов да
би била могућа и да би се у њој живело нормално. Како сада ствари стоје,
до тог дана још је далеко.
Како то мислиш?
- Док је једна страна толико јасно отворила карте да свима показује
колико јој је мало стало до БиХ, друга страна још се нада да ће неки
зајебани баја из “међународне заједнице”, односно Вашингтона, овима
првима разбити нос. Ја прву страну разумем. Она игра ону исту игру коју
је друга страна играла у време распада Југославије. Невоља ових других
је у томе што су главни играчи прве стране пре рата били против рата, па
их је практично немогуће послати у Хаг, што је био омиљени спорт
“међународне заједнице” у последњих петнаест година. Другу страну уопште
не разумем. Чак и да дође неки зајебани баја и овима првима разбије
нос, нико не гарантује да тај исти баја неће од Босне направити
колонију. Понекад се питам да ли можда они више воле да су колонија.
Колико је надреална историја која се данас форсира у Сарајеву и која
поручује да су Гаврило Принцип и “младобосанци” били терористи?
- Каква будалаштина! Али, добро. Употребимо логику. Да ли би неки храбри
Француз био терориста да је убио Хитлера 1940. године док се шепурио
Трокадером у освојеном Паризу? Да ли је Јан Кубис, човек који је у
окупираној Чешкој у јуну 1942. убио Рихарда Хајдриха, једног од
архитеката Холокауста, такође био терориста? За Хитлера јесте. Хитлер је
и “Младу Босну” означио терористима. Ја се не слажем са Хитлером. Да ли
се ови други слажу са њим, морате њих да питате. Чини ми се да су им
ставови блиски.
Вероватно си чуо и став директора Института за хисторију у Сарајеву,
Хусније Камберовића, који је Гаврила Принципа упоредио са Мевлидом
Јашаревићем, вехабијом који је пре три године пуцао на Амбасаду САД у
Сарајеву?
- Као што рекох, доста сам глупости чуо у животу да ми је још једна
превише. Ипак, понекад помислим да је страшно да сви ти људи који окрећу
историју наопако не разумеју да је Гаврило пуцао не само за моју, већ и
за њихову слободу. Али, можда је њима лакше без слободе. Мање се мисли.
Одмор од музике
Да ли си музику на “неодређено” време гурнуо са стране… Какви су планови за будућност?
- Музика је за сада одложена са стране. Нека се мало одмори, и она од
мене и ја од ње. Не осећам више онај жар који ме је носио са концерта на
концерт. Веће сам узбуђење осетио док сам писао књигу и сећао се, него
за последње две године свирке. Мислим да и музика треба да се одмори од
мене. Доста сам је затровао. Моја следећа пасија је “Надреална историја”
и прича о “Младој Босни”, о том јединственом тренутку у историји наших
народа када смо били корак испред осталог света. Била је то
репрезентација младости достојна сваког дивљења. Имали смо најмање пет
Ђоковића у различитим активностима. Биће уживање открити све тајне тог
јединственог момента у нашој историји.
Извор: Интермагазин
Везане вијести: