Ђорђе Михаиловић /чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику/ Увек у Срба има неки Мишић
Кажем да сам чувар гробља од 1960. године, али сам ја, откад сам стасао, био помоћник мог оца, тако да ја овде радим већ око седамдесет година, сваки божији дан. А овај посао може да се ради само срцем. Док год има Срба, има и рата, има борбе. Када је српском народу било тешко, на крају прошлог века, неко рече – немамо сад Мишића и Петра Бојовића. Увек у Срба има неки Мишић, то запамтите. Увек кад затреба. Док год је Срба
Традицију једног народа могуће је чувати на много различитих начина. Занимање Ђорђа Михаиловића је свакако најнеобичније у очувању Српства и српске традиције. Он је чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику крај Солуна.
Са тог места Српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским јунацима француски маршал Франше д‘ Епере је у извештају својој влади о пробоју фронта записао: „Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“ Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“
Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве биле огромне.
Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1 100 000 и 1 300 000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60 одсто мушке популације. Ниједна друга земља, учесница Великог рата, није тако скупо платила своју слободу.
Српске кости су посејане по леденим гудурама Албаније, Драчу, утиснуте у камен грчких острва Крф и Видо, прекривене плаветнилом Јонског мора у Плавој гробници.
Све српске војнике погинуле у борбама за пробој Солунског фронта у Првом светском рату – чува Српско војничко гробље на Зејтинлику. Чува их Ђорђе Михаиловић, изданак треће генерације Михаиловића са истим позивом. Свој позив схвата као завет, али и као предање о којем приповеда свима који дођу на Зејтинлик.
Постројене у колону, ређају се камене птице белих крстова. На преданој стражи над њима бди Ђорђе Михаиловић. Свака је хумка уређена, трава зачешљана, понегде венац цвећа пристигао из Србије, пар јабука и по која шљива ранка, и прича окађена тамјаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу, за који је током историје погибија најчешће била питање живота, а смрт ‒ одраз вере у живот. Управо ту истину већ генерацијама са страшног и величанственог места будућности предаје на даље чување Ђорђе Михаиловић, добитник Награде „Браћа Карић“ за очување традиције и историјског наслеђа српског народа.
Своју исповест деда Ђорђе почиње следећим речима:
„Зовем се Ђорђе Михаиловић, треће колено. Рођен сам 1. маја 1927. године, мада тамо пише да сам рођен 1928. Не знам зашто.
Потичем из Црне Горе, испод Ловћена из села Грбља, одатле ми је деда Саво Михаиловић. Он је био борац током Првог светског рата а онда први чувар Српског војничког гробља на Зејтинлику крај Солуна, све до 1930. године, када је умро. Моја мајка је Гркиња. Мој отац, Ђуро Михаиловић, био је чувар Српског војничког гробља до 1960. а ја сам тада ту часну дужност и породичну традицију преузео од оца. Више од пола века бринем о нашем гробљу. Чувам га, чистим и приповедам приче о српским јунацима који су овде сахрањени свима који дођу да посете гробље. Све сам старији, мало теже иде, али не идем у пензију док не дође неко да ме замени. Морам све да га научим. Многе су овде судбине, а неко дође, види само име и презиме, годину рођења и смрти ‒ и то је све. А није. Овде је сахрањена и сачувана историја српског народа. Дођу екскурзије из српских школа, питам децу да ли су чули за Кајмакчалан, кажу да нису. А тамо је био пробој Солунског фронта, тамо је страдала већина српских војника сахрањена на Зејтинлику. Када је донета одлука да се овде постави Војничко гробље, мој деда је скупљао српске кости расуте по Кајмакчалану.
Ипак, наши млади људи дођу овде организовано са школом, виде Српско војничко гробље, ви им понешто испричате, а онда и другачије запамте своју историју. Ко вам још долази у посету?
Долазе многи млади, из Србије, из скоро свих градова, из Републике Српске, долазе делегације, долазе појединци, долазе туристи који немају овде никог свог… Нема Срба који дођу у Солун, а да не дођу и на Зејтинлик. Нама сви долазе. Долазе и Грци које занима историја, долазе и грчке школе. Нема свега на интернету… Тужно ми је кад видим како мало на своја војничка гробља, која су сва овде у низу, долазе Французи, Енглези, Руси… Колико код нас дође посетилаца за један месец код њих толико нема за целу годину.
А опет, кад видите имена на француским крстовима, схватите да пола од тих погинулих војника под заставом Француске и нису изворни Французи, већ Сенегалци, Мароканци, Алжирци, Тунижани… Ту је и Стара Индокина, Вијетнам, Лаос, Камбоџа… Французи су их углавном заборавили. Ми Срби најбоље памтимо, и то је добро. Овде неки Срби долазе и по три, седам, десет пута… Била ми је пре неки дан једна породица, каже отац да је овде био као матурант пре двадесет година па је сада довео своју децу. Било ми је јако драго.
Колико је Срба сахрањено на Зејтинлику?
Око осам хиљада, мада немамо документа за толико. Има 217 непознатих, никада идентификованих, 78 на другој парцели, постоје две скоро целе парцеле где свуда пише НН – непознати…
Површина нашег гробља је око 12 хектара, код Француза је 35, зашто? Они немају костурницу, сви су сахрањени на гробљу. Једино није добро што код њих официри имају мермерне крстове, неки имају бетонске, а војници дрвене, то није добро. Војска је војска. На Српском војничком гробљу су у Спомен-костурници скоро сви војници који су погинули на фронту, око шест хиљада душа. На парцелама су они који су преминули у војној болници од болести или рана задобијених на фронту, њих око две хиљаде. Када је грађен овај комплекс војничких гробаља из Првог светског рата, Солун је имао 150 000 становника и гробље је било на периферији, а сада град има 1 150 000 становника и гробље је скоро у самом центру.
Наредбу о оснивању гробља потписао је лично краљ Александар године 1926. Сав материјал стигао је из Србије. Камен за Маузолеј и крстове клесан је у мајдану „Момин камен“ код Џепа, у Грделичкој клисури, гранит за облагање Маузолеја стигао је из Кадине Луке код Љига, а цемент из Беочина. Чемпреси су донети са Свете Горе, из расадника манастира Хиландара.
Како изгледа ваш радни дан?
Отварам капију већ у седам ујутру. Још увек је мрак, обиђем гробље, очистим све што треба, онда заливам цвеће и траву. Видите како је све зелено овде. То све тражи воду… Овде влада дисциплина, не може ни комарац да уђе унутра ако нема посла, ако има – може. Онда дође пуно људи, неке делегације су најављене, многи људи дођу ненајављени. Ја их све сачекам, свима причам целу историју, да се зна, да се запамти…
А како сте ви научили све што приповедате о Српском војничком гробљу?
Ишао сам у грчке школе. Тамо се врло мало учи српска историја. Учио сам највише од оца, а читао сам и српске књиге. Временом сам научио сваки крст на овом месту, свако име, одакле је, како је погинуо или бар где је погинуо… Овде има 175 Јовановића, десет мање има Петровића, онда иду Марковићи, Николићи, Поповићи, Радовићи…
Многи од њих су рањени на фронту а онда умрли у болници која се овде налазила, многи су погинули у борбама, били су сахрањени на фронту, па су после рата, када је установљено гробље, пребачени овде. Највише их је погинуло на Кајмакчалану.
Онда је мој деда, када је завршен рат и овде направљен споменик, преносио са целе грчке територије остатке српских војника. Осим са Крфа, тамо постоји Маузолеј.
Српско војничко гробље у Солуну је само по себи историја, оно је и музеј, не само гробље. Ту историју се трудим да свакога дана испричам. Понекад причам и француску историју, ту из времена Првог светског рата. Данас Французи другачије гледају на Србе, а овде су, једно поред другог, Српско и Француско војничко гробље, оба са по осам хиљада гробова, а Срба је тада било четири милиона, а Француза 44. Француска, и не само она већ и Енглеска, треба сто пута да кажу Србима хвала за све што су учинили у Првом светском рату. Тада смо ратовали заједно, на истој страни, али је Српска пешадија извршила пробој Солунског фронта. О томе врло мало пише у историјама које данас уче њихова деца. А овде на Зејтинлику леже четворица пуковника, десет потпуковника, петнаест мајора, више од педесет капетана прве класе, више од сто поручника… Велики број српских официра је погинуо у пробоју. Њима треба рећи хвала, сваки дан по сто пута хвала за Србију. И то важи за све српске савезнике из времена Првог светског рата. А они у том истом веку, само на крају, све забораве и баце ракете и бомбе на Србе.
На Српском гробљу су све парцеле и крстови исти, само је делом поштована војничка хијерархија.
Само је поредак исти као у војсци. Прво су на почетку реда официри вишег чина, па официри нижих чинова, па војници. На Зејтинлику на Енглеском гробљу сахрањена је леди Харли, њен муж је био лорд, а њен брат Хајнц био је генерал Енглеске армије на Западном фронту. Погинула је у Битољу, током немачког бомбардовања, где је била болничарка у војној болници. На њеном споменику је натпис на енглеском, али и на српском, који су својим рукама исклесали њени саборци, српски официри.
Има на овом свету много будала, ми не памтимо ко нам је дао помоћ, а они заборављају. Ето.
На Зејтинлику су сахрањивани и Срби у време Другог светског рата.
Јесте, то је посебна парцела. Ту су интернирци и заробљеници, углавном из Босне и Црне Горе, који су били у немачком логору у Солуну. Њих 139 је стрељано. Међу њима и отац Мише Јанкетића.
Стално вас виђамо у маскирној униформи. Имате ли неку посебну униформу?
Кад радим, имам униформу што сам добио од војске. Дао ми генерал Милосав Симовић, био је много пута овде. Ми смо пријатељи. Донео је и лепе књиге које су изложене у Спомен-костурници. Када је празник или кад сачекујем делегације, имам свечано одело, лепу униформу. Имам одела да радим још двеста година овде. Увек кажем да сам чувар гробља од 1960. године, али сам ја, откад сам стасао, био помоћник свог оца, тако да овде радим већ око седамдесет година, сваки божији дан. А овај посао може да се ради само срцем. Сина немам, нема ко да ме замени, имам само ћерку, а овај посао није за жене.
Зашто мислите да овај посао није за жене?
Не може жена то да ради. Ми овде спавамо на гробљу, ноћу има свакаквих људи који нису доброг квалитета, хоће да уђу. Не може то жена. Да ми је ћерка добила мушко дете, опет би било лакше. А она добила ћерке, две. Ето.
Здравље да имате, опет да дођете, и ако бог да, да вас ја сачекам. А ви да памтите и да чекате.
Шта да чекамо?
Да чекате, јер није време сад. Док год има Срба, има и рата, има борбе. Када је српском народу било тешко, на крају прошлог века, неко рече ‒ немамо сад Мишића и Петра Бојовића. Увек у Срба има неки Мишић, то запамтите. Увек кад затреба. Док год је Срба.
Пробој по деда Ђорђу
Пробој Солунског фронта је извела Српска пешадија на Кајмакчалану. Како се то десило? Сви савезници су се борили заједно, али никако да пробију фронт, ни метар напред. Аустријанци, Немци и Бугари су снажно чували границе, са скоро 1.950 топова. Војвода Живојин Мишић је био начелник
Врховне команде Српске војске, Д‘ Пере је командовао свим савезничким трупама. Онда је Мишић рекао да не треба ићи пољем где је војска лака мета, већ брдом, и то највишим узвишењем. Кајмакчалан има 2.530 метара надморске висине. Ту су Срби отворили врата за пробој Солунског фронта. После су сви савезници туда прошли, а Српска пешадија је јуришала даље – да ослободи Србију. Е, али све то није било толико лако, зато Српска војска у колонама лежи на Зејтинлику. А само два месеца после пробоја, 11. новембра 1918. године у 11.00 сати је завршен рат. Сваке године, 15. септембра, на Дан пробоја Солунског фронта, на Српском војничком гробљу је празник. Све је пуно цвећа, долазе венци од влада Србије, Републике Српске… Ранијих година док су Солунци били живи и долазили да обиђу своје саборце, гробље је било пуно шајкача и опанака. То је била слика. А онда су умирали, један по један, до последњега. Нема више ниједног живог Солунца. Последњи је пре неколико година умро доктор Наум Ђорђевић у 105. години. Сада за празник овде долазе њихови унуци и параунуци.
Пише: Драгана Марковић
Извор: ПЕЧАТ
Везане вијести: