Ђачки велеиздајнички процес

У вријеме обиљежавања стогодишњице Првог свјетског рата доносимо вам текст о страдању једне генерације младих људи,  још увијек неспремне на таласе које им живот шаље.

 

 

Аустро-угарска анексија Босне и Херцеговине 1908. године узбуркала је страсти међу српским становништвом у Монархији. Поједини срезови су били спремни да на анексију одговоре побуном. Српска омладина у Босни и Херцеговини збила је своје редове. Нешто раније, на потицај ђака сарајевског тајног удружења у Бањој Луци је основано српско тајно ђачко удружење „Слобода“.

Сам назив удружења представљао је програм и настојање њених чланова. Послије анексије значајан број ђака муслимана приступио је „Слободи“. Ђаци су се тајно састајали и држали ватрене говоре против тираније Аустро-угарске монархије. Посебно су били активни ђаци „Слободе“ који су се налазили у соколским удружењима. Први крајишки соколски сплет одржан је 1911. године код манастира Моштанице. На сплету се окупила омладина из цијеле Крајине. Крај гроба Петра Поповића Пеције ђаци су се заклели да ће водити борбу за уједињење и ослобођење потлачених народа.

Послије побједе српског оружја у Балканским ратовима, одушевљење за уједињење са Србијом и Црном Гором знатно је порасло. У априлу 1914. године у Бања Луку је стигао Лазар Ђукић, члан сарајевског тајног ђачког удружења, са циљем да припреми терен за оснивање новог тајног ђачког удружења које ће овог пута окупити све три вјероисповјести. Тродневни боравак Ђукића у Бањој Луци је уродио плодом те је за 30. април 1914. године договорена прва скупштина новог ђачког удружења које је добило име „Југославија“. Тог дана се обиљежавала годишњица страдања Франкопана и Зрињског те су ђаци српске националности први пут у великом броју присуствовали свечаности, док су ђаци хрватске националности обећали да ће у већем броју присустовати обиљежавању Видовдана. На чело новог удружења стала су три ђака, по један из сваке вјероисповјести: Решид Куртагић, Бодан Јаракула и Еуген Биргер.

Убрзо након атентата већина чланова „Југославије“ нашла се иза решетака. Међу ухапшенима нашли су се и професори. За ђаке је посебно било болно гледати директора др Косту Крсмановића којег су аустро-угарске власти у ланцима кроз Бања Луку провеле до тамнице. Крајем фебруара 1915. године у бањолучком Окружном суду је започео процес против 35 оптужених. Ђацима и професорима је суђено за велеиздају и подривање Аустро-угарског уставног поретка. На оптуженичкој клупи је сједило 29 ђака, од тога 18 српско-православних, 6 муслимана, 4 римокатолика и један гркокатолик и 6 професора. Лазар Ђукић је доведен из Сарајева гдје је претходно осуђен на 10 година тешке тамнице, због организовања атентата. Судски сенат је због недовољно доказа осудио само Богдана Јаракулу и Ђукића, док су остали ослобођени. Незадовољни резултатом суђења власти су разријешиле судско вијеће и наложиле нови процес, овог пута у Травнику, са новим судским вјећем. Процес у Травнику одржан је у августу 1915. године. На њему су због велеиздаје Богдан Јаракула и Ахмет Куленовић осуђени на по годину дана тешке самице, директор Коста Крсмановић на 4 мјесеца тамнице, 8 ђака је осуђено на 6, а двојица на по 4 мјесеца тамнице. Дио ђака је био недоступан властима, јер је раније пребјегао у Србију и ступио у редове српске војске.

Посебно је тешка и болна судбина Лазара Ђукића који је завршио у тамници у Терезину са осталим припадницима Младе Босне. За вријеме трајања процеса у Бањој Луци, Ђукић је оптуженом Милану Јанковићу добацио једну цедуљицу намјењену за Мару Пиштељић, коју је како Милан каже „волио њежно и другарски“. На цедуљици је писало:

„Идем да започнем црни живот робијаша међу зидинама, живот тежак и без наде… Теби шаљем онакве поздраве какве Твоје срце једино може да прими. И пошљедњи пут на папир: Живјела Југославија“

Лазар није преживио Терезинску тамницу, убрзо је преминуо, а његово тијело је сецирано на анатомском институту универзитета у Прагу.

 

Пише: Марко Јанковић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ