БиХ после Сарајевског атентата: Увек смо први плаћали у крви
Погром над Србима у Босни и Херцеговини 1914. није збир стихијски изведених злочина, него је реч о државној политици тадашњег Беча, сагласили су се историчари окупљени на научном скупу у Гацку
Jедан од највећих погрома над Србима у 20. веку десио се у Источној Херцеговини на простору старе немањићке државе, и то непосредно након Сарајевског атентата 1914, у околностима које су историјски добро познате. Број Срба побијених од стране босанско-херцеговачких муслимана, наравно помогнутих од Хрвата, а нахушканих од аустроугарске војне и цивилне власти, ни до данас се не зна. Познато је само то да је чак 11. 000 муслиманских ножева убијало и масакрирало све што је српско. На сцену је ступила освета за устанак херцеговачких Срба против Османлија у 19. веку, познат у народу као Невесињска пушка. Најгоре друштвено дно из ондашњих касаба дохватило се те 1914. и ножа и пушке.
Историчари окупљени на 16. по реду научном скупу у Гацку, у оквиру „Ћоровићевих сусрета“ сагласни су да погром над Србима у Босни и Херцеговини 1914. није збир стихијски изведених злочина, него је реч о државној политици тадашњег Беча.
Проф. др Драга Мастиловић истакао је да су Први светски рат Босна и Херцеговина дочекале дубоко верски и национално подељене, добрим делом захваљујући аустроугарској политици међусобног подвајања и распиривања верске и националне мржње, која је провођена скоро четири деценије.
„Рат који је Аустро-Угарска повела 1914. није био само рат против Краљевине Србије већ и против српског народа у цјелини, а када су у питању Босна и Херцеговина, тај рат веома брзо је добио карактеристике бруталног етничког чишћења српског народа са лијеве обале ријеке Дрине. Већ у јулу и августу 1914, а и наредних мјесеци, аустроугарске власти су донијеле читав низ закона, прописа, уредби и наредби по којима се земља прилагођавала новом, ратном стању. У основи, сви ти акти су били уперени против Срба. Тако су затворене српске школе, забрањена ћирилица, укинута сва српска друштва, забрањена српска застава, укинута крсна слава, забрањено је чак и ношење српске шајкаче. Али, најпогубније су свакако биле наредбе о оснивању пријеких ратних судова по свим гарнизонима и већим војним јединицама, затим наредба о узимању талаца који су својим животима морали да гарантују унутрашњи мир и сигурност стратешких објеката“, каже Мастиловић.
Прва масовна хапшења Срба започела су непосредно након Принциповог атентата, па је у наредних 48 часова похапшено око 200 Срба из Сарајева и његове околине, а само до почетка ратних операција ухапшено је око 5 000 Срба у Босни и Херцеговини. Неколико дана после објаве рата Србији, Аустро-Угарска је донела ратне прописе којима су Срби стављени ван закона као „непоуздано становништво“. Инструкције како треба са херцеговачким Србима говоре да је наређено да их третирају као животиње и да се тако и опходе према њима. Беч, који је окупио одреде шуцкора добровољаца, углавном муслимана, одобрио је овој неписменој и дивљој руљи да реши „српско питање“. Почело је отварање концентрационих логора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописане.
ПРВИ ЛОГОРИ У ЕВРОПИ
Мастиловић напомиње да је на смрт вешањем или стрељањем осуђено на стотине људи. Вешања су била групна, на јавним местима, трговима, пред црквом, школом… Само у „Црној књизи“ Владимира Ћоровића наведено је 550 случајева смакнућа по наредби ратног суда, али и без суда…
„Аустроугарски логори за Србе су први концентрациони логори на тлу Европе, од оних у Араду, Коморану, Шопроњеку (Нежидер) Кечкемету, Туроњу и других широм Монархије до оних у Добоју, Жегару код Бихаћа… Те 1914. логори су постојали чак и за жене и дјецу. Према непотпуним подацима из 1918/19. године, у арадском логору било је 3 323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сарајева за које нису достављени подаци, а Владимир Ћоровић наводи податак о 5 500 сужњева, од којих је скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба, људи, жена и дјеце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а које су похватане послије Макензенове офанзиве на Србију и Црну Гору и нешто србијанских војника, отпремљено је у добојски логор 27. децембра 1915. године. До краја рата, само кроз овај логор прошло је преко 45 000 људи, жена и дјеце из Босне и Херцеговине и Србије. Према подацима које износи Владимир Ћоровић, само у току једног мјесеца, априла 1916. године, у добојском логору умрло је 643 дјеце, а према забиљешкама свештеника Славка Трнинића, у току 1916. и 1917. у овом логору сахрањено је преко 1 000 дјеце испод десет година старости“, истиче др Мастиловић.
Хапшења и интернирања људи у Босни и Херцеговини започета су одмах након што је аустроугарска влада упутила ултиматум Србији.
Дејан Сегић, докторанд Бечког универзитета Института за историју Источне Европе, у реферату „Босанско-херцеговачки пукови аустроугарске војске. Проблем национално-верске хетерогености и њихово држање на српском фронту“ осветлио је тежње војних кругова Аустроугарске монархије да се Босна и Херцеговина у потпуности војно интегришу, посебан акценат стављајући на процес потпуне диференцијације војних одреда Босне и Херцеговине на национално-верској основи, који почиње августа 1914.
„Након атентата, а нарочито са мобилизацијом, промењен је однос Врховне команде аустроугарске војске и виших официра према Србима војницима. На то је утицала и неретка појава затегнутости међу војницима на националној основи. У Петој чети Другог босанско-херцеговачког пука у Грацу су се након објаве рата чуле изјаве ‚да ће српска војска доручковати у Сарајеву, а ручати у Загребу‘, ‚да су српски официри бољи од аустријских‘. Крајем јула је аустроугарска Врховна команда наредила константно праћење српског људства (и војника и официра) сузбијање српске пропаганде, а у јеку ангажовања јединица ка Дрини је босанско-херцеговачким пуковима стигао поверљив налог да се православни војници изјасне желе ли поћи у рат против Србије или желе бити распоређени у друге јединице. Муслимани и католици као поверљив елеменат већином остају у јединицама, док се већина православаца упућује у радне одреде.“
АЛЕЈЕ ОД ВЕШАЛА
Исцрпан реферат о аустроугарским злочинима над Српском православном црквом и свештенством у Босни и Херцеговини током Првог светског рата дао је др Боривоје Милошевић са Филозофског факултета у Бањалуци. Бавећи се темом плана Аустроугарске монархије везаног за коначни обрачун са српским националним покретом у Босни и Херцеговини, који је скован више година уочи великог сукоба, Милошевић истиче да је Сарајевски атентат био добродошао повод.
„Аустроугарске власти су биле осјетљиве према било каквом давању подршке атентату па су предузимале оштре мјере према свакоме ко би исказао симпатије према овом догађају. Најбаналнија псовка на рачун аустроугарског владара или ријеч симпатије према Србији и њеном краљу, водила је у затвор. Тако се међу ухапшенима нашао и свештеник Видак Вишњевац, осумњичен да је у једној крчми код Гацка извикивао паролу ‚Живјела Србија‘. Нервозне власти су у свему видјеле траг велеиздаје и антидржавне пропаганде, па је у данима након атентата жандармерија одузимала од народа чак и неке православне иконе, које су проглашаване ‚великосрпским‘. Власти су утамничиле попа Јована Обрадовића јер је јуна 1914. тражио дозволу за пут на Косово, гдје су се требале одржати Видовданске свечаности. Парох Димитрије Текић био је оптужен да у Возући шири великосрпску пропаганду након што је установљено да у свом дому држи слику Петра Кочића. Због симпатија према Кочићевим идејама у Босанској Крајини и ангажовању у листу ‚Отаџбина‘, прогоњени су свештеници Тодор Срдић и Никола Прокопић. Поп Ђорђе Умичевић из Сводне је приведен јер је у свом дому држао више примјерака ‚Српских народних песама‘, Просвјетиног календара, као и дјела која су величала побједе српског оружја у Македонији. На списку непожељне литературе нашле су се и Змајеве пјесме које је полиција почетком јула 1914. заплијенила из куће богослова Милана Кљајића.“
Генерал Оскар Поћорек је октобра 1914. закључио, подсећа Милошевић, како је већи део свештенства и српских учитеља инфициран духом нелојалности према Монархији, да би почетком следеће године његов наследник, земаљски поглавар Стјепан Саркотић, оптужио православно свештенство да је затровало народну душу и да је главни кривац за догађаје у земљи.
Сам Леон Билински је забележио да су у Требињу направљене читаве „алеје од вјешала“, а у својим сећањима херцеговачки свештеник Марко С. Поповић да су „српски православни свештеници у Босни и Херцеговини готово сви били позатварани и они су највише пропатили, јер их нико није узео у заштиту, тако, једва по где који, остао на слободи“.
ТО НИЈЕ НИКАКАВ ЦАР
Уочавајући да у историографском ишчитавању Великог рата доминира перспектива политичке историје, мр Владан Вуклиш је упозорио на социјалну динамику која је у готово свим анализама занемарена, препоручујући као некориштене у историјским истраживањима − фондове правосудне провенијенције, укључујући ту и војну.
„Дана 26. јула 1914, дан након што је Србија одбила Јулски ултиматум, Земаљска влада објавила је посебан закон којим је војно правосуђе добило ингеренције над цивилним становништвом. Притом су гарнизонски судови преименовани у судове војних команди и већ крајем мјесеца јула почели су са процесуирањем цивила. Ово тијело кривичних предмета садржи непроцјењив извор за изучавање односа између државе и њених поданика на једном потпуно непосредном нивоу.“
Сведочанства о кривичним поступцима, напомиње Вуклиш, омогућавају да се кроз клиометријски приступ истражи структура државне репресије над цивилима − узимајући у обзир национално-верску припадност, друштвени статус осуђених, кривична дела која су почињена и казне које су изречене.
„Врсте кривичних дјела за која се осумњичени терете разноврсна су, мада одређена врста дјела преовлађује. Неки случајеви рјечит су примјер репресије по националној основи. Тако, на примјер, имамо случај привођења Мостарца Васе Мисите, који је почетком рата био настањен у Бањалуци. Приликом претреса жандари су заплијенили слику ‚Крунисање Душаново у Скопљу‘ и књижице наслова ‚Балкански рат‘ и ‚Женидба Душанова‘. Сама казнена пријава констатује да се из тога – цитирам – ‚увидити може да је причан пријатељ Србије био. У многим случајевима је евидентна као примарна, и социјална позадина деликта. Добар примјер је случај Ђуре Крлића, земљорадника из Заложја, оптуженог и осуђеног због изјаве – коју цитирам: ‚Ми морамо наше жито у Босански Нови отјерати, а наша дјеца код куће плачу од глада, то је некакова слаба управа од нашег цара, кад он тако народ гули, то није никакав цар, то је просјак.‘ Немали број кривичних гоњења покренут је управо због одбијања сељака (обично православних) да агама и даље исплаћују ‚трећину‘.“
ОБЕЗГЛАВЉЕНИ НАРОД
Да би у потпуности обезглавили и национално дезоријентисали српски народ у Босни и Херцеговини, Аустро-Угари су схватили да му, пре свега, морају уништити интелигенцију. Први на удару се нашао онај њен национално ангажовани део.
Ратко Р. Марковић Риђанин, виши библиограф, напомиње да су окупационе власти, имајући у виду колика је снага побуњенога човека, пре свега уметника и интелектуалца, предузимале строге мере против свакога вида организовања.
„Због слободарских идеја хапшени су омладинци, свештеници, уредници и сви који су показивали знаке неслагања са погубним стањем у земљи. У првом реду, окупациона власт је онемогућавала развој самосталнога школства, рад културних и уметничких друштава, спутавала је Српску православну цркву.“
У свом излагању „Петар Кочић и Први светски рат“ Риђанин истиче да је Кочић био оријентир српском народу, стога што је његов књижевни рад био израз племенитих осећања и схватања положаја обесправљених и поробљених. „Он вида ране у народу искреним речима уметника, он ставовима у политичким говорима указује шта је узрок таквом стању у БиХ и који је начин излечења од те пошасти која сатире народ и његову имовину. Кочић је свесно био опредељен за отворену борбу како кроз уметнички, политички, тако и сваки други вид отпора и организовања снага српског народа у слободну и самосвојну државу.“
У писму супрузи Милки из Црне куће бањалучке још 11. новембра 1907. Кочић каже да је „наш народ тако убијен и сатрвен јадом и невољом, па је неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди који се над њим непрестано чине. Тај неко у овом случају био је твој Кочо. Опрости му и заборави на своје патње, јер ће те благосиљати народ. Како живим да живим − умријећемо и иза нас ће остати свијетла успомена да смо се жртвовали за свој народ“.
Затворска казна коју је издржавао у Бањалуци и Тузли утицала је на Кочића и његово здравље, доводећи га на ивицу опстанка, али ништа није могло поколебати његову веру у долазак слободе.
Обезглављен политичким процесима у којима је највећи број његових политичара осуђен на дугогодишњу робију српски народ је са очекивањем гледао у Србију. Глас цара Николаја пробудио је наду…
Гост из Русије, Анатолиј Дмитријевич Степанов, историчар, глави уредник портала „Руска народна линија“ и председник друштвеног покрета „Руско сабрање“, наступио је рефератом „Да ли је одлука цара Николаја II да заштити Србију била судбоносна грешка?“ Стављајући ово питање у шири геополитички контекст са акцентом на историографско-геополитичком курсу политике Русије на Балкану уочи Првог светског рата, Степанов је истакао да је практично од саме пропасти Византијског царства Москва показивала тенденцију да заштити православне народе, а од Петра Великог − Русија скоро да није прекидала ратове са Турском ради заштите православних народа.
„Одлука цара Николаја из јула 1914. да заштити Србију, која је довела до сукоба са Аустро-Угарском и Немачком и до почетка Првог светског рата, представљала је логичан корак проистекао из политике Руске империје од XVIII до XIX века.“
Темељно образложивши улогу Москве као Трећег Рима и васељенске заштитнице православља, Степанов је убедљиво илустровао положај цара Николаја пред избијање Великог рата. Као талац претходне политике која је Русију везала савезничким обавезама са Француском и Великом Британијом, њеним вековним непријатељима, цар Николај II је у јулу 1914. године предузео очајничке покушаје да уразуми немачког цара Виљема II, но већ није било могуће ништа учинити.
„Русија није успела да одвоји заштиту Срба од својих обавеза пред новим савезницима, а либерална политичка елита која је радила на зближавању са Француском и Великом Британијом, приликом прве погодне прилике је издала цара.“
Пише: Наташа Јовановић
Извор: Печат
Везане вијести: