Без милости према становништву

Међу аустријским солдатима круже карикатуре: краљ Петар I Карађорђевић уместо коња јаше овна и краљ са прутом у руци чува овце. Краљ – овчар.Најстроже су кажњавани редови који су показивали милост

Четрдест друга Вражја дивизија састављена од Хрвата

ФОН ЛАСОТИЋ вади из торбака официрског фотографију некаквога сељака у шумадијској ношњи. Кружи фото-снимак - смеју се војници ћесарски. Висок, мршав земљоделац на слици. Јаке обрве. Брци. Нос дугачак, сав у кости. Лице издужено, оштро. Очи широм отворене - оштрина у погледу. На глави шајкача. Кошуља бела, без крагне, пуштена преко панталона до колена широких, одатле ужих ногавица, уз саму цеваницу. Преко кошуље припасан појас о којему су две кожне кесице и нож. Плећа огрнута шајканим капутом. Руке му дугачке, низ тело неприродно пружене.

Сигурно је сниманога обузимала нелагода док су га снимали.

Вративши фотографију извуче сад официр карикатуру српског краља. Текстописци и илустратори као да су се утркивали да нахране аустроугарску штампу, посебно 1902/03, 1908/09 а најмасовније и најжешће 1914, да што више исмеју, понизе и оцрне народ против кога је објављен рат. На једној карикатури краљ Петар I Карађорђевић уместо коња јаше овна, на другој пак краљ са прутом у руци чува овце. Краљ - овчар! Трећа приказује војника исцепаних чакшира, четврта опет краља у сеоској ношњи и са потписом - Schwarz Peter, Црни Петар...

ЛАСОТИЋ набраја још неке одлике примитиваца, противника.

То је народ краљоубица!

Неписмени су. Дивљи! Опасни.

"Војска Аустроугарске, наше славне Царевине, водит ће рат у непријатељској земљи. Становништво те земље је испуњено фанатичном мржњом према Аустријанцима и Мађарима. Због тога и ви, војници, Круне, према том становништву, немајте никакву милост. Ни сућут. Хуманост и благост према њима нису ни најмање умесни, него штавише - штетни.

Наређујем да се за време ратних операција оштро поступа према сваком ухићеном.

Са свима које спазимо поступити са највећом строгошћу и, не сметните с ума ниједног часа, са највећом резервом, неповерењем.

Неуниформисани али наоружани људи те непријатељске земље, било да се нађу, затекну у групама или појединачно, имају се безусловно на лицу места, ту где се и затекну, побити.

Најстроже ће се казнити сваки царско-краљевски редов који у оваквим случајевима покаже милост.

ЗЕЛЕНКАСТИ УГРИ ХОЋЕ МАЧВУ НА ДРИНИ у зеленкасто одевени Угри. Говори им капетан И. Ј. Велича Пешту и Унгарију. Прича да се морају сада, и коначно, освојити ти крајеви мачвански. Али, не. Не заузети, већ повратити. Врнути под гнездо Пеште. Јер, те су области гнусни Раци од Маџара преотели. Прво је уз Каталину дато краљу Драгутину у мираз, а после, временом, они сав мираз начисто присвојили и још га проширили. Све су то наше, мађарске земље. Још од XI века, посед силнога нашега краља Иштвана. Капетан Иштван, који је управо помињао краља Иштвана, био је не редак Србин са високим чином у војсци ћесара.

При заузимању места, сваког села или варошице, одмах заробити и таоце - попове, учитеље, угледне поседнике, трговце. Терати их испред трупа. При поласку из тога места таоце водити са собом све до последњих кућа, док се не изађе из насеља, те ступи у следеће. Тад узети нове живе мете док се не измаршује из те области. Ако само иједан метак у тим местима буде испаљен на наше снаге које надиру, све таоце безусловно смакнути. Стрељати или вешати, шта је кад изводљивије и оно што у датој ситуацији задаје више страха, те тако гуши сваку помисао на отпор...

... Наредити да више од три човека на улици у групама не буде; да наступањем мрака ниједан становник не сме дом напустити...

... У сваком становнику који се нађе изван насељеног места, а нарочито у шуми, не гледати ништа друго до члана банде"

Ове људе одмах убијати..."

А СТОТИНАК метара даље у свом, у XXV пуку, један од поднаредника именом Јосип, говори:

"... Прије свега не допуштам да се људи непријатељске земље без униформе и наоружања заробљавају... Њих се треба безувјетно погубити."

Јосип Б. осмотри оштрим, зелено-модрим, хладним погледом постројене војнике. Присети се шта још треба рећи, како би се што више омилио претпостављенима. Ако буде имао среће, стићи ће глас о његовој одлучности и строгости и до Фон Ласотића, и до других, још виших официра. Уз више среће допреће нека реч и до Поћорека...

Ех, када би!

Ћути Јосип Б., размишља, казати или не казати све оно што се о непријатељима могло чути последњег десетљећа, од Царинске уније.

Свакако прећутати то што је, као млади обавештајац, међу обичним светом слушао. То је већ речено тамо где треба. И коме треба, каква су и правила службе којој припада овај Бечлија, или момак незнатног порекла из Загорја, или, син Х. К. пољскога Жида, пивовара и слушкиње му, Пољакиње, можебит и Срб из Беле Крајине, са реке Купе. Или сва тројица, па и четворица у једном. Мало њих зна његово право порекло. На којем ли је језику одрастао? Споразумева се на три језика, али ниједан од тих није му матерњи, нити очињи, како Пољаци, називају свој језик.

И није!

Збиља, мало се зна о њему.

А то је, мисли Јосиф З-ски, добро за свакога полазника и штићеника те распрострањене школе обавештајаца Круне.

Стога и виче.

Нека се све то што Вијена жели непрестано слуша. Да се чује још једном, ко зна који пут и овде, на обалама Дрине, пре него што у ту мрску земљу уђу. Како би то некако могао и до Беча довикнути? Он је, уосталом, већ у Бечу омиљен. У њега имају поверења. Знакови посебне важности су ту - добио је задаћу да тражи и нађе некаквога Стојана Бањца. Тога опаснога човека мора ухитити и у Босну превести.

У ХАНУ, кафани а потом у пољској кући, салашу нареченог Бањца преспавали су неколико ноћи атентатори пре него што су тајно Дрину прешли и упутили се ка Сарајеву, где учинише гнусно дело. Ти су младобосанци спремни умрети за ту своју Босну. Језусе, који фанатици. Дивљаци. Али, ни они са друге стране воде пред њима нису ништа мањи задојени мржњом према свему аустријском. Ето, тај Стојан Бањац прими Гаврила и групу завереника на конак, седи са њима, обноћ гађање вежбају, пију, песме о слободи Босне поносне певају...

Чим пређу Дрину и уђу у ту Љешницу, Јосип Б. зна шта му је чинити наћи тог опасника Стојана, националисту. Заробити га, превести у Босну и предати Круни. Јер том ће комитађу бити суђено. Ласно ће га осудити, чим га Јосип Б. ухити. Двоглава ће га Круна оковати и бацити у један од казамата. Бар казамата има.

Строго поверена му задаћа улива извесне наде. Осокољен завика. "Ваља заувјек очистити то српско смеће..."

ПЛЕМЕНИТИ фон Ласотић, даљи земљак са Јосипом, капетан, први загази Дрину. Не, неће он на понтон, далеко је мостобран. Ту су и чамци, неће ни у њих. Стигао је, раскречио ноге, гледа у побрђа Цера, тамо на србијанској страни. Викне. Чисто покликне:

" За Цара и Домовину!"

Из стотине грла по топољацима разлеже се:

" За Цара и Домовину!"

Први Ласотићев нижи официр, истородник, се раздра:

"Кад год жели светли Цар, у смрт иде граничар!".

Поклици надвладаше жубор хладне Зеленике, Дрине воде.

Прхнуше ретке питомије птице. И оне, дивљије, које се скупљају око војничких бивака трагајући за остацима хране.

Међу њима јата врана и гачака. А предводи их још бројније јато гаврана.

Круже црне птице у плаветним јутарњим небесима, прелећући воду, племениту међу.

Биће меса.

Пише: Јанко Вујиновић

Сутра: Рат је несрећа над несрећама