ПРЕДГОВОР
Ступа Јованова
Oд када је просвећена Европа прогласила разум за свемоћно оруђе и оружје којим се може променити човек, те од раба Божјег, праха који се праху враћа, он почео да верује да ће постати господар васељене, зубља светлости, која је раније била у рукама Створитељевим, предата је у руке Лучоноше. А сам Лучоноша, створење као и ми, тек нешто моћнији од нас, обећао нам је царство земаљско ако му се поклонимо. И Европа, а потом и читав свет, све брже и брже, све крупнијим и крупнијим корацима, одвајала се од Бога. Лучоноша, кога атеисти назваше и ум, људски рацио, рекао нам је, да смо сви ми паметни, и што смо били мање мудри, то смо све више веровали у сопствену памет. Све оно што је човечанство некада веровало, објашњено му је помоћу разума, да је само илузија, самообмана, безразложан табу. Он, кога називамо и Зли, или Лукави, корак по корак, век по век, док смо се забављали својом новом, свемоћном играчком, вером у моћ разума, почео је да нам говори неке нове приче. Откривао нам је неке нове истине. А једна од њих је, да нисмо ништа друго до ли животиње. И да сва наша животна несрећа потиче из чињенице, што су наши преци покушали да одбаце свест о свом пореклу, о свом животињству. А следствено томе, да ћемо се вратити изворној човековој срећи, ако, наново, постанемо животиње.
Од племенитог Русоовог дивљака до Ничеовог Надчовека, скидалa се по једна од забрана које нам је Створитељ дао, а које су биле печати на вратима Пакла. Ми пишемо Пакао, али неки би то могли да назову подсвешћу, док би прави, данас малобројни наследници просветитеља ХVIII века, оних који још нису били доживели Француску револуцију, назвали „звери у нама”. И што је било мање страха Господњег, све су више игре човечанства над амбисом деструкције, постајале фаталније. Када је Француска револуција, побивши 200.000 аристократа, да о другим Краљевим присталицама, као и свештеницима и не говоримо, почела да убија и своје духовне родитеље, када су Лафајетови другови, ученици Монтескијеа, Роланове и Дантонове присталице почеле да прилазе симболу револуције, гиљотини, то је требало да буде знак, да Зло најављује свој долазак у слави и моћи.
Тада се десио, ваљда, и последњи рат који се водио у традицији негдашњих витешких борби, a који бисмо могли да назовемо и прва припрема за светске ратове у ХХ веку. Кажемо, подсећао, јер је само у појединим детаљима био такав. То је покушај Наполеонов да завлада Европом, а то је значило – светом. То је био и први, а можда и последњи рат између Хришћанске, легитимистичке Европе и све јачег револуционарства, које се крило иза прокламованих, а никад не остварених идеја Француске револуције. (Уосталом, идеје имају једну вечну особину, оне се никада не „реализују“). Од тога доба улазимо у двовековни период војних и идејних револуција које, на ратном пољу и на пољу духа, разарају, пре свега Хришћанску културу, али имају циљ да се читава људска цивилизација уништи. Или, како се тврди у есотеријским текстовима, преобликује у утопијско земаљско царство.
Деветнаести век су неки назвали веком прогреса. И он то, на плану техничког напретка и јесте. Такође га зову и веком ширења људских слобода. Он је требало да буде припрема за ХХ век, који је требало, најзад, да оствари утопијске снове просветитеља, и да на престолу, где је столовао Бог, попне Човекобога, Надчовека, Племенитог дивљака, који као да је био изишао из неког филантропског приручника. Нажалост, уместо наставка прогреса, тј. ширења грађанских слобода, читав ХХ век је био пут назадовања на плану морала, али и на плану личних слобода. Да о разном уништавању материјалног и људског потенцијала и не говоримо. Никада у току људске историје није појединац толико био, суштински, неслободан, као данас.Такође, никада у току људске историје, чак ни у периоду распада Римског царства, који се увек помињао као период моралне декаденције, није морална деструкција толико интензивна и толико агресивна као данас. Европска цивилизација (ту подразумевамо и америчку и аустралијску) налази се у стању дубоког моралног распада. Оно што је вековима чувало њену суштину, а то је Хришћанство, данас је, бар што се тиче јерархије свих верских деноминација, а ту уврштавамо и Православну Цркву, није способно да пружи никакав реални отпор убрзаном распаду моралних и друштвених норми.
Распад морала је у ствари и услов за распад европске културе јер се он очитује на три плана који покривају све оно што ми повезујемо са људским друштвом: личним, породичним и друштвеним. Почело се од распада морала код појединца, пре свега његовим одвајањем од теоцентричног света и релативизацијом сваког сазнања и укидања постојања Истине, и њеног повезивања са развојем људског сазнања. Нема више Бога, нема Истине, нема добра и зла. Све то води до суштинске дехуманизације друштва. До његовог претварања у простор у коме човек тежи да обезбеди себи што бољи вегетативни статус. Епикурејство, које је упропастило многа друштва у досадашњој историји човечанства, стављено је у центар бивствовања.
Из заснивања друштва на епикурејству развио се прагматизам, у коме се корисно ставило у центар етике. Корисно се поистоветило са добрим. Добро, које се раније заснивало на прошлом и директно било повезано са будућим, концентрисало се на садашњост. То је такође још једна последица рационализма, који је сцијентизам ставио у центар провере истинитости или неистинитости, а самим тим и за предуслов људског постојања. Тако се десио парадокс, да је теорија еволуције, која се породила из пантеистичке деификације сциентизма, а то значи из рационализма, а са крајњим резултатом да се доведе у питање креационизам, родила Хитлерову расистичку теорију о најбољој људској раси, Германима, која је настала из еволуције беле расе а ова пак из еволуције човечанства. Теорија еволуције за коју се залаже и данас „целокупно напредно човечанство” на политичком плану је еволуирало у нацистички расизам.
Попуштање моралних норми дало је још један резултат. А то је, да су се верски, национални и државни сукоби претворили у историјски незабележена уништавања људи. Уништавање становништва, као масовна метода, јавила се, као последица поремећености равнотеже сила у Европи крајем Првог светског рата, када је бољшевичка револуција резултирала, према непотврђеним али вероватним бројем жртава од 20 милиона Руса и неких мањих народа у СССР-у, који су потпуно искорењени. Али, тек је Други светски рат, у коме су се сукобила три изданка Француске револуције – демократија, нацистички расизам и бољшевички комунизам, развио бестијалност до неслућених размера. Сва три наведена система, поред многих разлика, имала су једну заједничку особину. Били су антихришћански опредељени. Истина, и ту је постојало рангирање. Демократија је хтела, кроз секуларизам да изврши атеизацију друштва са крајњим циљем да се изврши атеизација и појединца. Нацизам је скоро отворено проповедао антихришћанство подржавајући развој једне нове, условно речено политеистичке а у суштини дијаболичне религије. Бољшевизам је отворено проповедао атеизам, стављајући у центар свог учење дијалектички материјализам. При томе ваља нагласити, да је ипак, њен најжешћи напад био уперен против Хришћанства.
Све се то дешавало, а дешаваће се и у будућности што је дошло, атеистичким деловањем, до распада свих моралних норми. Само тако се могу објаснити концентрациони логори које је најпре почео да реализује Лењин, даље их развијао Стаљин, а масовно употребљавао Хитлер. То нису били класични затвори, средњовековне тамнице или ропство. То је била реализација институција које су створене ради масовног уништења политичких, верских и националних непријатеља.
Сви данас знају о концентрационим логорима у Хитлеровој Немачкој и Стаљиновом СССР-у. Читав свет, кад више кад мање, шездесет година прича о злу које се само дешавало. Али постоји један други народ, постоји један други социопата, који је, такође, имао логоре за своје противнике, у коме су се налазила три народа, и који су служили не за њихову пацификацију, већ за физичко уништење. То су Хрвати, или како се то еуфемистички каже усташе, и њихов вођа Анте Павелић. Јер, данас се треба ослободити дволичног пренемагања на које нас је научио титоизам, и рећи отворено – долазак Анте Павелића на власт дочекан је еуфоријом међу Хрватима, која је трајала у току целог рата. То што му је подршка, током времена опадала, а после искрцавања Савезника у Италији рапидно почело становништво да се окреће ранијим својим политичким вођама из Сељачке странке, као умереним националистима чији су се представници налазили у Југословенској влади у Лондону, не значи да је Павелић изгубио већину присталица. Нити да је дошло до смањења терора (претпостављамо да је, већ крајем 1943. масовна ликвидација Јевреја и Цигана већ, сем малих изузетака, била завршена).
Читав један народ, Срби, био је проглашен за штетне животиње за чије уништавање не постоји ловостај. Уништавање Срба је постао главни циљ читаве једне државне творевине јер, ако погледамо чиме су се Павелић и његова влада бавили од априла 1941. до маја 1945. године једино на шта може историчару, културологу, социологу или економисти, да падне у очи јесте напор да се униште Срби. Уништење Срба, а то значи преко два милиона људи који су живели на територији коју је, кад мање кад више, контролисао Павелић и његове усташе. Што се усташка власт више организовала, то је терор над Србима био већи. А врхунац организованог терора било је организовање логора у Јасеновцу. Једна монструозна институција, која је, за разлику од обезличених механизама нацистичких логора, који су начином уништавања оптимално укидали однос између жртава и џелата, претварајући џелате у нешто мало више од робота, логор у Јасеновцу, по свим својим особинама, подсећа на психотичне фантазме маркиза де Сада. Оно што се тамо дешавало, сваки читалац ове књиге ће видети, подсећало је на деловање лудака опседнутих Злом силом.
Данас у епохи рационалзма, позивање на присуство Зла, или како га ми Православни зовемо Сотоне, није популарно, али, свако онај који прочита ову књигу, а потом и још неке које се бави проблемом уништавања Срба у НДХ, не може те страхоте објаснити ничим другим већ једном социопатологијом, колективном психозом и сотонском опседнутошћу. Самим сотонским надахнућем.
* * * * *
У овој књизи о Јасеновцу, као и о злочинима у Шиду и околини, чини нам се да недостаје један део. Један врло важан чинилац, који и када директно није учествовао у злочинима, својим неделањем, ћутањем, благонаклоношћу и вербалним утицајем je значајно утицао на претварање Павелићеве назови државе у пакао за Православне Србе. Ради се о улози хрватских интелектуалаца и римокатоличког свештенства. Што се тиче свештенства, пре свега у њиховом покрштавању. У ствари, може се слободно рећи да је целокупно римокатоличко свештенство обављало покрштавање Срба. (Покрштавање Јевреја им је било забрањено. А о покрштавању Цигана немамо податке). У томе су предњачили поред парохијског свештенства припадници реда Фрање Асишког. Цинизам и према Хришћанству и према оснивачу њиховог реда, било је то што је Фрања из Асизе био човек мирољубив, пријатељ свих Божјих створова. Човек који је своје следбенике позвао на сиромаштво и добро делање. Хрватски фрањевци су, као да их је Сотона спопао, сву мржњу коју су гајили према Србима, почели да ригају од априла 1941. године до маја 1945. То што се дешавало у току четири године међу римокатоличким свештенством, да је било Хришћанског морала, у најмању руку је требало да се заврши тако што би их, све оне који су учествовали у злочинима, Папа Пије ХII екскомуницирао из Цркве и анатемисао. Но од тога, колико знамо, ништа се није десило. Напротив. Сви су они проглашени борцима против комунизма и бранитељима вере.
У неком смислу, а то су бранитељи деловања Степинца и осталих свештеника развијали, свештеници су, покрштавањем Срба у ствари те људе спашавали од сигурне смрти. Као што су спашавали и српску децу, чије су родитеље побили, слали у хрватске куће како би их васпитавали у римокатоличком и хрватском духу. Они су, већ од друге половине XIX века, између римокатоличанства и хрватства стављали знак једнакости, те се подразумевало да ће сваки Православни Србин, аутоматски, поставши римокатолик, постати и Хрват. Колико знамо, ни код једног римокатоличког народа није дошло до таквог једначења између вере и нације, нити да је прелазак у римокатоличанство подразумевало губљење националног идентитета. Тај преседан се десио само када су у питању Срби. Уосталом, тај преседан се већ био десио крајем XIX века, када су сви римокатолици у Хрватској, Далмацији, Дубровнику, Славонији, Барањи, Срему, Банату, Бачкој, па чак и у Румунији, а који су говорили српским језиком, проглашени Хрватима. Тим потезом је избрисан национални идентитет код неколико стотина хиљада Срба римокатоличке веросповести. Али, то и није почетак римокатоличења Срба и губљења њиховог националног идентитета. У ствари, од почетка владавине династије Немањића, интензивније или успореније, спроводило се римокатоличење Срба и њихова денационализација. И док је за време Немањића па до краја српске независности то покушавано на државном нивоу, па се мало примирило за време ширења Отоманске империје, већ од XVII века, оно се интензивира. Уништење Марчанске епископије, стварање унијата у Загорју, само су један од безбројних споменика уништења верског и националног идентитета код Срба.
Оно што је било за време Другог светског рата, ако се изузме претња смрћу, ни по чему се не разликује од оног што се Србима дешавало на тим територијама и раније. Док је у Аустрији друштвено и материјално напредовање Срба било повезано са покрштавањем, у НДХ је, од 1941. почео, буквално, да зависи и њихов живот.
То да су усташе желеле да униште Србе, и чуди и не чуди. То да ће њихов план еуфорично подржавати велика већина Хрвата, може да нас запрепашћује и нас, који смо васпитавани на миту о југословенству и „братству наших народа и народности”. Али понашање римокатоличког свештвенства надмашује сваку врсту поређења. Тако нас не изненађује, ако су песници, као што су већ од памтивека, славили нове господаре, као што је учинио и Владимир Назор написавши песму којом је пљунуо на читав свој дотадашњи живот, лични и поетски, у коме се налазе и овакви стихови:
„Оканите се једном,
Птица, цвјетне гроње!
Будимо што јесмо:
Вуци и медоње.
----------------------
Оперите језик
На древном нам врелу
Око којег вуци
Сједе, ко на сјелу.
Преломите онда,,
Цјев туђинској фрули.
Научте се рики
И како се тули.
Тулите од бола
Тулите од гњева
Нек се од вас проспе
И зрње и пљева!
Одбијте дражи празни
Што тиђ га врт гоји
Будимо барбари,
Ал будимо своји!”
Ови стихови нас неће изненадити, знајући Назора и знајући да ће, чим је осетио да се усташама лоше пише, у пратњи свог интимног пријатеља Ивана Горана Ковачића, отићи у партизане. Истина, тамо је тај спиритуални песник, који је за Павелића призивао вукове и медоње, написао и „Мајку православну” и „Титово напријед”, пијући млеко од своје кравице, коју су му набавили и чували партизани. Не треба да нас изненади ни што је надбискуп Шарић, познат и раније као франковац и присталица усташа, написао, имитирајући античке писце, оду, коју је назвао „Кад сунце сја”, коју је посветио Анти Павелићу. У њој, док се у Јасеновцу убијало ножем, маљем и метком, испевао и следеће стихове:
„Дан твој сваки жртва је и рад поштен,
Ко сунце Ти нам чист и сјајан,
И твој уплив обара све пигмејце:
Ти си нам Зрињски!
----------------------------------------
Пуно кажеш, истину, правду дижеш,
А слобода драга ти као мати,
За њу ти си устао попут дива,
На све хајдуке.
------------------------------------------
Д-р Анте Павелић име храбро,
Има у њему Хрватскога с неба благо,
Нек Те Он, Краљ Небески вазда прати
Вођо наш златни.”
Све ове песме, као и дела многих других хрватских стваралаца, могу али не морају да значе, да су аутори одобравали и радили на ликвидацији, духовној и физичкој, Православних Срба. Али данас постоје многобројни директни докази који несумњиво показују ангажовање римокатоличког клера на оба ова плана. О томе се, а све у циљу „братства и јединства” за време комунизма писало идеологизираним, пљувачким језиком, који је више скривао него што је откривао величину усташких злочина. Али, у последњих шездест година, на Западу је објављена огромна литература о томе. Тако, још 1953. г., објављен је Извештај италијанског генерала Роате, о коме др Лазо Костић, између осталог пише: „21 маја 1941 пријавише се команданту дивизије Сасари” у Книну три особе, међу којима отац Шимић, францисканац. Оне изјавише да су од Загребачке владе одређене да преузму цивилну власт у тој покрајини. Италијански генерал их запита који би био правац њихове политике. Отац Шимић беше тај који је дао одговор: „Убити све Србе у најкраће могуће време. То је наш програм.” Командант дивизије „Сасари” није веовао својим ушима. Тражио је да то понови. А овај: „Убити све Србе у у најкраће могуће време. То је наш програм”. „Ја се чудим – одговори високи италијански официр – да се не схваћа ужас тога предлога, и да баш један свештеник, усто још францисканац, долази да то изјави…” Није било средстава да се они одврате, тим пре што је наредба из Рима гласила „не мешати се у локалну политику”.
Други један писац, Дешнер, по Костићу, помиње душебрижничко деловање још једног фрањевца. Фра Силвије Франковић је често био у друштву највећих пререзивача грла. Кад су га једном ови у Бугојну питали кад ће их исповедити, одговорио је: „Још је прерано за вас. Кад све побијете, онда дођите код мене.” Кад је предстојник Бугојна хтео да се исповеда код Франковића за то што је убио 14 Срба, францисканац је одговорио: „Кад их буде 40, онда се исповедајте, и ја ћу вам све опростити.” Дешнер такође пише: „Више фратара је заузело положаје у концентрационим логорима. Францисканац Звонко Брекало беше официр у логору смрти Јасеновац, озлоглашен што је у масама скидао главе. Округло око 120 хиљада Срба је тада изгубило животе. У јесен 1942. је чак водио овај логор фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић, назван фра-сотона, при чему му је помагао читав ред свештеника – Бркљанић, Матковић, Матијевић, Брекало, Челина, Липовац међу осталима. За 4 месеца је под тим францисканским свештеником ликвидирано 40 хиљада лица. Само један стипендист францискански Брзица, је једне ноћи, 29. августа 1942. једним нарочитим ножем одсекао главу 1360-торици људи. Едмон Парис, који набраја „ужасну литанију” францисканских злочина, уверава да би ови могли да се „бесконачно продужују”. Овом списку свештеника-убица, стварно би могао да се придружи подужи списак имена. И то не списак који су правили комунисти, и у који су они, по обичају, уносили све своје противнике и прикривали своје злочине, већ списак који је, верујемо, и поред начина размишљања фра Силвија Франковића, направљен код нашег Створитеља. Но ма колико их ми набрајали, њихов број је, као што се види из ове књиге, тек хиљадити део од броја њихових жртава. Оних које су они побили не зато што су им то били непријатељи, нити због тога што су се неком од њих или неком од њихових замерили. Нису их бирали ни по старости, ни по полу, ни по богатству. Једне су убијали јер је тако рекао њихов савезник (који их је са гадљивошћу презирао) Хитлер. То су били Јевреји и Цигани. Друге, Србе, убијали су јер су их мрзели.
Никаква социјална патологија неће моћи, бар за сада, такву ерупцију колективне мржње једног народа против другог моћи да објасни. Једино ако је разлог у томе, што су џелати, често тек у трећој генерацији, били припадници жртвованог народа?! (Психоанализа, у коју ми баш много не верујемо, али чија нека открића не можемо да не прихватимо, говори о ирационалној мржњи оног који се суочава са нечим што доводи у питање његов идентитет. Да није, можда, постојање једног народа – Срба, доводило у питање национални идентитет многих Хрвата?)
Усташе нису само уништавале људе, они су уништавали и све оно што је могло Србима да пружи осећање националног идентитета. А ту су, пре свега, били сакрални објекти. Колико су верски моменти играли важну улогу приликом ликвидације Срба у НДХ, можемо баш видети из њиховог односа према Православним богомољама и манастирима.
Најпре, сва црквена имовина, покретна и непокретна, била је разграбљена или уништена. Покретну имовину су разносиле усташе, околно хрватско становништво и сама државна власт. Оно што није разграбљено, пре свега иконе али и друге ствари коришћене приликом верских обреда, било је уништено. Што се тиче непокретне имовине – обрадиве земље и шума, она је или додељена хрватским сељацима, пре свега из усташких породица (али то није био обавезан услов), потом је један део преузела власт, а трећи део је преузела Римокатоличка црква. Цркве, капеле, парохијски домови и манастирски конаци су били третирани на различите начине, у зависности од крволоштва домаћих усташа и верске искључивости подручног римокатоличког свештенства.
Добар број цркава, нарочито оних где је „српско питање” било потпуно решено, тј. где су сви Срби побијени, а на том терену насељени Хрвати, биле су преобликоване у римокатоличке храмове. У забаченијим крајевима, све Православне богомоље су спаљене или порушене. Једном броју богомоља је промењена намена, те су претворене у стаје, магацине и сл. Неке су, због тога што су биле зидане од тврдог материјала, служиле усташама као утврђења за борбу против четника и партизана. Но све то, бар што се тиче српске историје, ништа није изненађујуће. То се све Православнима, још од појаве Турака на Балканском полуострву са југоистока, а касније доласком Аустрије са северозапада, већ дешавало. С једном, не тако безначајном разликом. Турци су, поред рушења, већину богомоља, нарочито оне лепше и монументалније, претварали у џамије, имајући, несвесно, страхопоштовање према сакралном простору Православних. Римокатоличка Аустрија је, нарочито када је ушла у Панонску равницу и почетком XVIII века привремено заузела Београдски пашалук, по правилу се трудила да ове објекте десакрализује, приводећи их намени које су биле морално или материјално у везу са нечим прљавим.
Али, нико није смислио оно што су усташе примениле, нарочито у току 1941. године. Они су у црквама клали Православне Србе, несвесно изводећи дијаболични ритуал приношења крвне жртве. Ко не зна за клање које су усташе извршиле у цркви у Глини? Али ретко ко зна, да су комунисти, на место те Православне богомоље, после 1945. подигли Омладински дом где су се одржавале игранке. И док су се, по изјавама сведока, неке Хрватице причешћивале српском крвљу која је текла из Глинске цркве, дотле су се њихови потомци веселили на месту мученичког скончања невиног народа. Парадоксално је, да усташе, који су, сви од реда, сматрали себе ватреним римокатолицима, тј. Хришћанима, нису схватали шта су тим клањем чинили најпре својим жртвама, а потом самима себи. Поклани Православни Срби постали су мученици за веру, достигли су оно чему треба сваки Хришћанин да тежи, и што су само Хришћански Мученици првих векова постизали, дали су свој живот ради вере у Христоса. Умрли су јер се свога Бога нису хтели да одрекну. Принети као крвна жртва, у Хришћанским храмовима где се 1900. година приносила бескрвна жртва, они нису те храмове обесветили већ, напротив, посветили их на начин који искључује могућност њиховог обесвећења до краја времена.
С друге стране, оскрвнуће храма, у коме се молило Богу пред крстом коме су се и саме усташе молиле, они су на себе навукли смртни грех чије трајање се мери вековима. Нема индулгенције, нема опроштаја за оне који су, пред лицем Господњим, клали људе, који ништа нису скривили. Хришћани, вековима, говоре о Нерону као о злочинцу који је уништавао Хришћане. Али, он је био идолопоклоник. Он за Христоса Распетога није ни знао. А у Глини, и на многим другим местима, људи који су веровали у Бога, који су мислили да следе Христоса, опседнути мржњом, претворени у оруђе чистог зла, клали су и веселили се пред ликом Бога Живога. Шта то значи, могу да схвате сви они који у Бога верују. Али и атеистима је, верујемо јасно. Социјална патологија, о каквој научници до данас још не расправљају, обухватила је један народ.
Овај део мог Предговора завршићу поздравним говором фра Николе Иванковића, жупника из Јабланице у Херцеговини, којим је дочекао усташе: „удрите и кољите све што је српско, па и дијете у мајчином крилу.” Тако он рече и тако се збило. Убијало се све српско, а што није могло да се убије на лицу места, стицало се ка безбројним динарским јамама, од Лике до херцеговачког крша. А затим, када су згрожени Италијани то спречили, колоне су кренуле ка Јасеновцу. Граду који је, са својих седамсто хиљада мртвих Срба, највећи српски град. Јасеновац је постао град у који је био највећи број усељеника, али му се број становника није увећавао. Из дана у дан, у току четири године, никад мање од хиљаду затвореника, убијано је на најбестијалнији начин. Овде говоримо о групним убиствима. О појединачним убиствима која су чињена, можемо ли тако рећи за такав чин, од чистог мерака болесних душа, не треба ни говорити. Књига о Јасеновцу је књига, која све злочине у Другом светском рату чини минорним. Оно што ће читалац наћи у овој књизи, биће само увод, део те будуће књиге о историјском злу које је нането Српском народу.
* * * * *
Живот у усташким логорима, пре свега у логору у Јасеновцу не може да се упореди ни са чим што је, до тога доба дијаболизована човекова мисао била смислила. У логорима других извитоперених идеологија и умова модерне епохе, постојао је систем у ликвидацији. Постојао је идеолошки разлог за ликвидирање тих људи. Сваки хитлеровац је могао да буде убеђен да су Јевреји по природи зли и да раде на деструкцији изабраног народа, тј. Немаца. Њихова ликвидација је тиме могла да се оправдава. Она је у болесној машти представљала Јевреје као Зло, као болест која треба да се излечи њиховом ликвидацијом. Бољшевици или севернокорејски комунисти су уништавали своје противнике јер су они били препрека да се дође до утопијске будућности, до светског комунизма. Али, ради чега су усташе убијале Србе? То су, махом, биле њихове комшије. То су били људи са којима су, дотле, радили, сарађивали, помагали се. Шта се десило да одједном, страховита, ирационална мржња, која чак није тражила ни да се рационално оправда измишљањем неког злочина, сручи на један народ.
Долазак у логоре, ако већ на путу ка њима нису били ликвидирани, значио је за Србе само предах до скоре мученичке смрти. Чак би се данас, кад знамо све оно што се дешавало у Јасеновцу, они који су убијени или умрли од болести и исцрпљености у току пута, или били одмах после доласка ликвидирани, могу сматрати срећницима. Њихове патње су се завршавале на самој капији пакла. Прави ужас је тек настајао.
Може се поставити питање, због чега су се усташе, ако су већ добиле задатак да побију све те људе, над њима иживљавале? На први поглед њихово понашање изгледа нелогично, ако уопште у масовном убијању једног народа треба да има неке логике. Но, ако мало боље размотримо њихово понашање према затвореницима наћи ћемо бар два објашњења. Једно може да изгледа, из аспекта џелата логично, утилитарно, а друго је већ у области појединачне и колективне психозе и деструкције. Ликвидација затвореника пред другим затвореницима имало је за циљ да у њима умртви сваку вољу за отпором. Њоме су они утувљивали заточенцима у главу мисао да је њихова ликвидација нешто неумитно и да је господар њиховог живота, сваког трена, ма који усташа. На тај начин се смрт показивала као неминовност. Сам чин убијања: стрељање, клање, убијање маљем и вешање, такође показују читаву скалу односа убица према жртвама. Највећа лична дистанца према убијеном се постизала стрељањем. Вешт убица је, метком у потиљак, могао одмах да убије своју жртву. Ту је искључен додир са убијеним, јер се често убиство дешавало с леђа. (То је, иначе, „специјалитет” НКВД-а, али и есесоваца.) Потом је на скали бестијалности вешање. Пошто вешање подразумева време, њега су усташе у Јасеновцу, релативно мало користиле. Убиства мотком, млатом, чекићем, већ приближава жртву и џелата. Али, тек клање развија код џелата психозу која се развија ка мрцварењу жртве, њеном черечењу (одсецање удова, полног уда код мушкараца, одсецање груди код жена, унакажавање вагине, ушију, носа, језика, вађење очију и срца). Овакво понашање, поред психозе, показује и цивилизацијску ретардацију, јер је унакажавање жртве, у ранијим епохама, имало за циљ да заплаши непријатеља и психички паралише.
Ми имамо два сведочења једног усташког и једног партизанског џелата о њиховом односу према убијенима. Усташа, убица светог старца из Хлепаца, који је свог челата, који није могао никако да убије, смиривао храбрећи га да обави свој „посао”. Такво понашање, та смиреност жртве пред смрћу, била је таквог степена супериорности да џелат није могао никако да га заборави, те је тај догађај морао да исприча. Други убица је комунистички ликвидатор из времена тзв. Ужичке републике, који је, махом чекићем, убијао своје жртве. У разговору са новинарима „Погледа” пре десетак година, тај човек није показивао никакву свест да је извршио неки злочин. Колико се сећамо, он није имао никаквих интелектуалних (моралних) дилема нити психолошких тегоба у току педесет година од извршених злочина. На основу изјаве овог партизанског кољача из Ужица, можемо закључити, да такве особе, без икаквих моралних скрупула, са суженом свешћу, своје злочине сматрају само обављањем задатака које су им њихови претпостављени дали.
Поред константног стања страха, које је на крају, доводило до потпуне огуглалости, у логору су се примењивале и друге бестијалне методе. Тако се у човеку развијало осећање сопствене безвредности. Затвореник није имао у себи никаквог самопоштовања. Стално вређање, које је могло да се претвори у убиство, од уплашености, водило је затвореника до тупости. А систематско изгладњивање окретало је читаву њихову делатност ка обезбеђењу ма какве врсте хране. У овој књизи имамо један фасцинантан опис дељења хране у Јасеновцу:
„И у боксовима и на земљи лежало је уздуж по више заточеника један до другог, а ако би који на земљи умро, онда су га они живи мртваци покрај њега, употребом последњег дамара снага гурнули себи на леђа и љубоморно чували све дотле док се тело не би распадало, дакле по неколико дана, или, док они који су га скривали не би помрли, а ево зашто.
Кувари су јутарњу чорбу проносили кроз бараку између боксова и делили храну. Невероватно страшни призори били су ношење казана са храном и деоба у порције. Једни, боље храњени и млађи затвореници, ишли су пред казаном и око казана са батинама и млатили лево и десно око себе масу која је као побеснела звер јуришала и отимала се за бедни чорбуљак, и дисциплина се овако међу заточеницима, батином одржавали. Крици, псовке, проклетства и ломљава, пратила је овај чудан и за ум непојмљиви доручак. И када би се на моменте пресекла галама и завладао тајац, невероватни полуживотињски крици и гласови полуживих бића оних наших другова што су лежали на земљи, вапили су и тражили. Ти другови више нису имали људског гласа и од претеране слабости нису више били у стању да саставе и изговоре једну једину реч. Нешто страшно, језиво, као пискави глас сове у ноћи крештао је, урликао и дугачке издужене руке пружале су се са земље, у самртничком грчу, у стиснутим прстима своје порције и тражиле чорбу. Чим би примиле, такве самртничке руке, једну порцију, додавале би и другу, тобоже за свог немоћног друга иза леђа, а у ствари је то била порција онога већ давно умрлог друга чији је леш овај самртник љубоморно чувао, не би ли уграбио, још који дан, његову порцију проклете чорбе.”
Читаоци ће у књизи наћи и описе људождерства међу затвореницима, као и многе друге натуралистичке сцене од којих, и нама, који смо свакодневно бомбардовани сликама и информацијама о захукталом моралном извитоперавању човечанства, делују ужасно.
Али, све те сцене се ипак не могу упоредити са описима убијања, клања затвореника. Опис клања приликом доласка у Јасеновац, Војислава Прњатовића је типичан за „добродошлицу”, коју су усташе приређивале новодошавшима. Најпре су их постројили у три групе: затвореници из Загреба, Јевреји из Сарајева и Срби из Сарајева:
„Ту пред нама усташе су пиле ракију и пошто су доста тога попиле, издвојио се из групе Милош (Љубо), извукао из корица усташки бодеж и упутио се према групи деветнаесторице заточеника из Загреба. Ми у том часу, онако изморени од удараца и ошамућени од свега онога што смо преживљавали – нисмо били свесни свога положаја и нисмо могли ни слутити шта ће наступити. Кад се Милош приближио људима, који су били преко пута од нас, удаљени око 20 метара, стао је да виче, псује и на наш ужас почео редом да коље људе. Зарино би бодеж у врат жртве са стране и нагло потегао тако, да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шибнула на лице, руке и груди човека звери. А жртве су стајале једна покрај друге као замрле, престрављене и укочене потпуно резигнире и апатичне, те без гласа дочекивале ударац ножа и окрвављене рушиле се на земљу.”
Дешавало се нешто што човек, човек из тог времена, није могао да замисли. Зло је достигло такве размере да су људи, како би себи прекратили муке, сами одлазили у смрт. Тако се Милојко Свилокос, четири пута гурао у групу која је вођена на клање и четири пута га је усташа, видећи га снажног и крупног, а то значи способног за рад, враћао назад. Тек пете вечери је нашао за себе „спас” Одвели су га групом у Градину и тамо убили маљем.
Перверзија са којом су смишљане ликвидације што већег броја затвореника, верујемо да би запрепастила и самог де Сада. Опис убијања Цигана у Циглани, човека испуњава ужасом. У пећ је сатеравана велика група Цигана, затим је пећ затворена и почели би да ложе ватру. Такође и покретна плоча у поду, која се покретала под ногама затвореника који би кроз рупу пропадао у распламсалу ватру, могла је да падне на ум само неком психотичном уму. (Данас, све ове усташке иновације, увелико примењују режисери хорор филмова. Али, после читања ових описа више нам хорор није потребан).
Оно што је специфично за однос усташа према затвореницима, по много чему надмашује и нацистичке злочине у њиховим логорима, и стаљинистичке логоре, и тек могу да се пореде са односом комуниста и куоминтанговаца у Кини према противницима или понашању у севернокорејским логорима према заробљеним припадницима снага Уједињених нација. Али, слободно можемо написати да су наша „хрватска браћа”, усташе, по много чему надмашили све њих.
Оно што одваја однос усташа према Србима од свих досадашњих терора примењиваних у модерној епохи јесте, што је њима био само један циљ, убити што већи број људи. Убити људску масу. Сви остали злочинци у светској историји су имали неке „законитости” у свом понашању. Совјети су убијали идеолошке противнике и могуће идеолошке противнике. Немци су убијали „расно инфериорне”. Чак и Пол Пот, изворни производ прогресивне мисли, убијао је само оне који су били писмени, како не би завели својим знањем младе генерације - које хрле у срећну будућност. Већина представника колективног лудила модерног света повезивала је корисности. Сви су гледали да своје заробљенике (робове) искористе у материјалном смислу. Стаљинови робови су градили Сибир и радили у близини Поларног круга. Хитлер је материјално и интелектуално користио Јевреје, нарочито њихову техничку интелигенцију. Усташе су, имитирајући Фирера (који их је презирао и како је забележено, сматрао за разбојнике и морални шљам) такође користили Јевреје (инжињере, лекаре, мајсторе) за рад. Али Србе, сем неколико изузетака, су редом ликвидирали. Баш првенствено интелектуалце.
Усташе су имале само један циљ: побити што већи број Срба, ако већ не могу да убију све. То се види из случајева када су они, иако су неки људи прелазили у римокатолицизам како би спасили животе себи и својима, све њих ликвидирали. Такође, то се види и из њиховог односа према деци. Не зна се колико је српске деце поумирало у току тих година. Само се на основу оне деце која је после рата одузета од римокатоличких породица, као и оне деце које су биле дате милосрдним сестрама по самостанима, може закључити до којих размера се ишло на уништавању српског живља.
Педесет година после ових ужасних збивања, захумски владика Атанасије, говорећи о српским мученицима убијаним кроз векове од стране Турака, рећи ће: „А такав исти и још гори и тежи мартиријум доживела су и српска деца са Козаре и Динаре, Велебита, Папука, Петрове горе, спаљивана у Јасеновцу и Старој Градишки, у Јастребарском и недавно у Крајини. Јер, једна друга и нечовечнија врста Турака, у злогласној Хрватској држави, запалила је Србе и Српчад у цркви Глинској, Јасеновачкој, Драксенићкој, Кусоњској, Коларићкој, Садиловачкој, Доброселској, Трибањској, Источкој у Метохији, у Девичком манастиру на Косову.” Том приликом је владика поменуо и саму срж наше вере у Христоса Распетога и Васкрслога – у спремности нашој на жртву. У спремности нашој на слеђење Христоса на Његовом путу жртвовања. Поменуће нам и речи Господње, којима нас је опоменуо да онај који децу дира, који их мучи, убија, од Господа одваја, да ће бити најстрожије кажњен.
Подсећањем на ове дечје жртве, завршићу овај наш увод за ову књигу о Крстоносном Српском народу који од дана крштења Духом светим, у свакој генерацији потврђивао крштењем у сопственој крви проливеној од разних џелата, да не престаје да верује у Правду. И верује да је Господ штап наш, заштитник наш и наш осветник до седамдесет и седмог колена.
На Светог Сергеја Радоњешког, 2003. године.
Ђорђе Ј. Јанић