Прилог објављен 1991. године: Свети посао потомака
Достојна сахрана усташких жртава након пола века
1991. година, број 573, страна 5
„Ко у јаму није силазио
и у њојзи примио нафору,
обгрлио сени своје деце
целивао брата без удова
и познао мајку по осмеху,
тај се није из нишчих дигао
ни појмио нашу литургију“...
Милан Комненић (Јаловница)
Протекле јесени, пред педесету горишњицу од страдања у Независној
Држави Хрватској, српски народ је почео да са херцеговачких јама скида
бетонске оклопе, које је почетком шездесетих година поставила титовска
власт, у намери да прикрије хрватске злочине. Тако су се после пет
деценија стекли услови за хришћанску и цивилизовану сахрану жртава које
страдаше у неописивим мукама само зато што су били православни Срби.
Мештани
села Пребиловаца код Чапљине су од децембра 1989. године водили рат
нерава са државним и политичким властима, не би ли добили дозволу да се
отвори Шурманачка јама код Међугорја, и из ње изваде земни остаци
великог броја српских новомученика, међу њима и 500 пребиловачких жена,
девојака и деце. Од општине Чапљина су добили дозволу тек 12. октобра
1990. године, када су запретили да ће сви ступити у штрајк и да децу
неће давати у школе. Пре овога, претежно српске општине Требиње и
Љубиње, дозволиле су да се отворе јаме Ржани до (Јагодњача), Пандурица и
Капавица, у које је у јуну 1941. бачен велики број Срба из Попова Поља, Љубиња са околином и других места.
Јаме су отворили и из њих мошти страдалих изнели требињски спелеолози
на челу са Мирославом Куртовићем, човеком који се сав посветио овом
послу.
У јамама је испод гомиле камења које су усташе гурале за жртвама нађено преко 1000 костура са предметима жртава и доказима мучења и свирепости џелата: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др. У Капавици на дну јаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, који је први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: „Хајде, попе, поведи Србе у цркву“. На његовој лобањи сачували су се праменови косе. Све ове јаме, које у грозоти предводи Шурманачка, сраман су жиг на лицу човечанства. Откуд се баш на овом поднебљу створише такве сподобе које највише унизише људски род и доведоше у питање смисао човековог постојања? Посебно је ужасно што су ти створови наше комшије и што говоре истим језиком као и ми.
Миленко Јахура