Пребиловци: И испод сиве дуге боје живе
ПРЕБИЛОВЦИ – У касну зиму, под оловом ниских облака и кроз панораме с још педесет нијасни сиве, Пребиловачким путем из Љубиња, возим се ка селу чије пут име носи – у коме никад прије нисам био. А они тамо, сви које ћу срести или их можда нећу затећи на окућницама, негдје су били, морали су бити… Диљем земаљског шара, далеко од кућних прагова, а човјеку је, вјечна је то истина, вазда далеко и хладно кад у страху и стрепњи за собом оставља кућни праг и гробове ближњих. Јер и кости мртвих као мора притискају мозак живих! Па било вам прибјежиште иза два – три крашка брда даље или на крају свијета у бљештавилу луксуза под неоном. Знам просто да је тако, а признавали су ми то раније и сами Пребиловчани, мјештани села с антички трагичном судбином, чији су фрагменти биографије расути по новинским записима, документарним филмовима, књигана, по интернет порталима- који су сви заједно нејаки да опишу печалну дубину страдања у временима кад узавре зло и мрачни нагони обузму до јуче мирног сусједа.
Гдје год да су, макар мисао, макар успомена, макар слика из крхотине личних сјећања или братственичких прича на то их опомене, често долазећи муњевито и неочекивано, попут метеорита из глуве тишине, у ситуацијама кад им се нико не нада, нити их чак и крајичком свјесног ума призива! Биљег пребиловачке судбине у том смислу трајан је – и неизбјежан. Од њега се не може утећи, сакрити, негдје у топлину прибити, па да ишчезне – иако су, веле, сами Пребиловци име по томе добили што су се прибили по завјетринама и странама крашких брда, па их неки и сад зову Прибиловци…О томе размишљам кроз Столац, низ Дубраве, низ још топлије и питомије стране, иако је онај Пребиловачки пут давно остао за мном, у пепељастој измагли истока, не налазећи друге мјере ни начина да ратна страдалништва Пребиловаца и Пребиловчана прије свега сам себи предочим.
На одвојку с главног пута, на уласку у село, с лијеве стране, дочекује ме сиви, камени мост преко ријеке Брегаве. Трошан, добрано расклиман, одавно не служи саобраћају, али му је руинирани скелет послужио као станиште једној смокви, што се удјенула у процјеп између два тесана камена с источне стране, симболишући неуништиву снагу живота, упркос немјесту и свакојакој оскудици! Живота…да, баш о томе шта има – боље рећи шта је преостало од некадашњег живота – у селу Драгићевића, Булута, Надаждина, Трипковића, Шарића, Екмечића, Шушића… о томе смо дошли да запишемо коју реченицу, па уза страну и преко влака, журимо селу, припијеном за стрме крашке стране, оној прошарици, гдје се међу опустјелим омеђинама у шипковини и драчи, назиру нови цријепови и куће с фасадама. Уз пут срећемо Анђу Булут, с неизоставним питање послије поздрава, гдје сте ви били?
- Ха, била рањена…лијечила се у Рисну, у Црној Гори…Како данас и овдје, питаш…Па, како се мора…Мало куће обновила, у завичају опет, на свом…Па добро. Рецимо, добро…Код кога тамо журите? Што не свратите на кафу, ракију?
У наставку, опет слични дијалози, у неколико реченица, с именом каквог другог ратног прибјежишта, али и неизоставан позив у кућу, за сто, на част. Знају ови људи, у том дијелу села их је двадесеатк “за стално”, шта је бити странац у беспућу, у рату и у миру, искусили на сопственој кожи, гостопримство им дође као нешто најприродније. Но, ево је и једног повременог, исто тако љубазног, срдачног, доброг свеколиког расположења. Васо Драгићевић не да да му заобиђете кућу.
- Свраћај! Сједи, па ћемо причати и свирати. По жељи и нешто попити – каже отресито и јетко, уводећи нас у заиста лијепу нову кућу, испред које му човјек орезује маслине, а док сједамо напомиње да су му 72 године:
- Четири пута правим кућу у Пребиловцима у свом животу! Четири пута, запамти! Зашто? Први пут направио ћаћа кућу, па се кућа срушила, па онда други пут срушили је непријатељи – зна се ко је срушио – па трећи пут нисам направио како треба, није била адекватна, сврсисходна. И четврти пут, ево је. Права! Сад сам је направио да имам гдје да дођем, и ја и моји пријатељи, имам апартмане и тако даље и тако даље, да не објашњавам. Све видиш… Ја, иначе, не живим овдје, повремено дођем попут ових осталих викендаша. Не знам одакле све викендаши не долазе: из Београда, Зворника, Сарајева. Бањалуке, Бијељине… Па долазе из Далмација – Сплита, Дубровника…Ја сам из Плоча, није далеко, двадесетак минута вожње одавде. Доље имам породицу. И фирму. Фирма се зове “Петра марина”, у преводу “морска хрид”, бави се међународном шпедицијом… Ради са свим лукама бијелог свијета, са великим фирмама у БиХ…
Шта Васу Драгићевића веже за ову пребиловачку луку дјетињства, којој се враћа скоро сваког викенда? Шта прво помисли кад се ту ујутро пробуди и погледа кроз прозор?
- Кад се пробудим и погледам, падне ми на памет оно стадо оваца и коза како иду уз Грабак планину, гдје сам чувао по 150 коза и 100 оваца!!! Гдје сам за годину завршавао по два разреда – један у Чапљини, један у Вишићима – по триес километара дневно се прође, падало пухало, у крмећим опанцима, у рашним гаћама. Шта ме веже за завичај, у ком су се људи бавили узгојем стоке и дувана? Веже ме све… Пишем ја једну књигу, па ће бити ријечи и о том. Брат Ацо ми тражи да му је дам. Не дам му је још, али даћу, кад завршим…Чуј, имао сам ја у оним годинама једног овна, Бјелов се звао. И кад ја ручам, дође он код мене да му ја дам мало…дам му ја мало да једе из моје руке. А био са мном Момчило Чаваљуга из Гњилишта, његовог су оца убиле усташе 1941. Мајка му се преудала овдје у Пребиловце. И он је са мном чувао овце, а мене је мој ћаћа, Паша, Спасоје, оставио иза школе да будем овдје у селу. Имао четири сина, па ја ћу, као, бити насљедник…Е, онда је тај Момчило мене окренуо да идем у школу. Јер, нема среће без школе! Без знања. Човјек вриједи онолико колико зна и умије. И тако сам ја кренуо у школу. Јер, каже мени Момчило: па овај је ован, звонар Бјелов, зна више од тебе, пошто ти не знаш ништа…Моји вршњаци бјеху већ уписали средњу школу, кад сам ја уписао пети разред…Све то ја престигох. И ниједан ме није достигао и неће ме достићи икад…Завршио сам економску у Чапљини, па Вишу педагошку школу у Мостару, онда сам уписао филозофију у Новом Саду…Филозофију нисам завршио зато што је плата на Филозофском факултеу професору била готово троструко мања од моје коју сам имао, јер сам се био запослио у међународној шпедицији. Уз то ја сам и професионални свирач, хармоникаш; свирам све, од Шопена до садашњих дана. Промијенио сам двјеста пјевачица, бубњара, гитариста…нема хотела у коме нисам свирао, имам своје пјесме и такве ствари…Хај реци ти неки хотел у коме мислиш да нисам био…Добро. Вјерујеш. А хоћеш ли сад да ти засвирам једну своју? На примјер, ону о Шкрки…Шкрка ти је језеро на почетку Хутовог блата, видјећеш га кад преко бријега пређеш у друго пребиловачко насеље Кулине. Тамо смо некад одавде, на магарцу, на кењцу, гонили робу на прање.
Узима хармонику, свира и пјева, с више рефрена:
“Врбо стара крај Шкрке, крај врела,
ту је прва љубав започела.
Врбо стара шири своје гране,
чувај тајну из младости ране…”
Васо Драгићевић
Као и да се небо од ове пјесме одобровољи, па нити сунчаних зрака, пробијајући се између облака, обасјаше маслине пред Васином кућом и градитеље храма, тамо на западном хоризонту – на Кравари, гдје су радови у јеку.
Знаш, испраћајући ме, додаде мој домаћин, овдје производим и пакујем маслиново уље. Нико то у селу до сад није радио. Зове се Тара, по мојој унуци Тари…и на етикети, испод три маслине облице, пише: произведено од пребиловачких маслина. Остали у засеоку, држе краве, козе, овце; сир продају на пијаци у пет километара удаљеној Чапљини.
Сребре се пластеници на плодној црвеници, с друге стране – у Кулинама – испод којих се доље, на Шкрки, кроз шаш, јуре и праћакају лиске, док чамци лијено дријемају у миру и спокоју тог затона Хутовог блата. Одавде, увјерава ме један мјештанин с дугим веслачким искуством, можеш до Јадрана веслајући, само ако имаш снаге за то. Из Хутова у Неретву, па с њом кроз Метковић и даље…На истоку, ено је, можеш видјети добар комад Радовиње, испод ње је Љубиње с Пребиловачким путем! А и у Семберији, у Бијељини, велиш, има Пребиловачка улица. Климнем потврдно главом, а лице му се озари.
У Кулинама, након што разгледах Нешину фарму с педесетак коза, опет ме часте, сад соком од дивљег шипка, општеомиљеним напитком у цијелом крају, а како и не би био кад је цијели крај обрастао шипковином. У заселак ујутро стиже чапљински школски аутобус, вози дјецу на наставу. А кад је о пребиловачкој дјеци ријеч, ваља рећи највише их је у Миладина Екмечића – Бојан, Бојана, Бранка, Биљана, Божана; двоје старијих већ је на факултету, остало троје возари до Чапљине. Митар Трипковић има троје, Бранко Екмечић и Рајко Булут по двоје дјеце. Не заборављају ни Манојла Шарића, није из овог засеока, него из другог, ” из оног одмах кад се с главне цесте скрене у село” – Манојло иде на занат, такође у Чапљину. Ово је, ова шачица младости, најведрији фрагмент садашње пребиловачке збиље! Њихово је то земаљско сунце, понос и нада. Под овим небом, с ниским и влажним облацима, што се ваљају од мора ка бијелим, оснијеженим плохама невесињског Вележа, гдје ће још дуго царовати зима. Зима која се из пребиловачких питомина и завјетрина већ повукла, па негдје на сувој грани крај сурих омеђина звиждуће кос, док се хиљадама жутих звјездица осипа дријен по присоју, навјешћујући рано прољеће које и са овом влагом неумитно стиже у пребиловачки крај. Стиже да полако потисне или покрије све оно што је сиво, да проговори новим бојама, да разлиста и озелени ону смокву што се удјенула у камени мост и докаже да је живот вјечан. И неуништив.
Аутор: Жарко ЈАЊИЋ
Извор: Пребиловци - село на Интернету
Везане вијести:
НАПАДНУТ ПРЕДСЈЕДНИК СНД "ПРЕБИЛОВЦИ ... - Jadovno 1941.
Сећање је пут поштовања којим треба да идемо ... - Jadovno 1941.
Пребиловци -два пута убијени и заборављени - Jadovno 1941.
Јахура: Пребиловци су ујединили Херцеговце са обе стране ...