ПРЕБИЛОВАЧКЕ ЖРТВЕ ОПОМИЊУ НА БЕСМИСАО РАТОВА
Мјештани Пребиловаца уморени су у неизазваном, али плански изведеном походу њихових комшија из сусједних села... Српски народ у Доњој Херцеговини био је неприпремљен на зло које је доживио од сусједа друге вјере... Жртве из Пребиловца и осталих херцеговачких насеља добиле су мученички ореол, али још нису постале феномен општег сјећања и покајања...
Жељко Вујадиновић
Приредила: Дубравка БЛАГОЈЕВИЋ
Пребиловци су један од симбола страдања српског народа у Независној држави
Хрватској (НДХ), уморени су у неизазваном, али плански изведеном походу њихових
комшија из сусједних села, што је једна од најстрашнијих карактеристика овог
злочина, изјавио је Срни историчар Жељко Вујадиновић.
Тај масакр, каже Вујадиновић, обиљежиле су вјерска нетолеранција и идеал
вјерски чисте (римокатоличке) државе.
Он подсјећа да су Пребиловце насељавали православни Срби, а сусједна села из којих
су дошли егзекутори - углавном католички Хрвати.
Репресалије над српским становништвом у долини Неретве и у Доњој Херцеговини
уопште почеле су још у априлу 1941. године. Тамошња насеља најчешће су била
вјерски мјешовита.
Симо Чалија, заробљени припадник Војске Краљевине Југославије, који је послије
ликвидације, 14. априла, објешен, прва је српска жртва на том подручју у Другом
свјетском рату.
Насиље је зауставила италијанска окупациона власт, али италијанска војска се,
према одредбама Римских уговора (18. мај 1941. година), крајем маја повукла са
тог подручја.
"У Херцеговини је успостављена власт НДХ", подсјећа овај историчар и
наводи да се на њеном врху нашао адвокат Павао Цанки. Повјереник за столачки
срез био је дон Илија Томас, а за среску испоставу у Чапљини Перо Јукић,
трговац. Први усташки логорник постао је Фрањо Вего, студент права.
У општинама су формирани усташки табори, а у селима усташки ројеви.
Само у Пребиловцима, селу насељеном православним Србима, које је на почетку
рата имало око хиљаду становника, усташе нису формирале своју организацију.
"Српски народ у Доњој Херцеговини, као и у цијелој НДХ, био је
обезглављен, правно потпуно незаштићен: забрањено му је име, језик, писмо,
вјера, узурпирани имовина и право на достојанствену смрт, као да није био
свјестан намјере власти да НДХ буде вјерски и `расно` чиста држава. А сасвим је
био неприпремљен на зло које је доживио од сусједа друге вјере", напомиње
професор Вујадиновић.
Послије првих појединачних ликвидација, Срби у Доњој Херцеговини масовно су
страдали у "Видовданском покољу" 1941, који су усташке власти
представиле као освету за Видовдан у Сарајеву 1914. године.
На бројним стратиштима (код Опузена, у Видовом Пољу, код "Бријеста" у
Чапљини, Могорјелу, јамама Ржани до, Бивоље брдо, Барев до, Гавраница,
Витаљина, Градина изнад Хутова..., на Неретви, Брегави, Требижату, Буни, и на
другим мјестима), крајем јуна 1941. побијени су углавном одрасли мушкарци из
Габеле, Драчева, Дубравице, Церовице, Крушева, Бурмаза, Ошанића, Дабрице, Козице,
Грабовине, Шћепан Крста, Прења, Пијесака, Љубљенице, Речице, Тасовчића,
Клепаца, Габеле, Чапљине, Стоца, Љубушког...
Пребиловци су били заобиђени, јер су се мјештани склонили у шуме и пећине
Хутовог блата. Усташе тада нису биле спремне ни за напад на Поплат - највеће
српско село у околини Стоца. О мјесту и времену ликвидације углавном је
одлучивао логорник из Чапљине Фрањо Вего.
Ликвидације су се, у мањем обиму, одвијале и даље, током љета 1941. године.
Кулминирале су у "Илинданском" покољу исте године. Опустошена су
највећа српска насеља: Пребиловци, Клепци, Опличићи, Тасовчићи, а и она раније
похарана. Јаме у Шурманцима и на Бивољем брду главна су стратишта.
У зору 4. августа густи усташки "ројеви" из насеља са подручја Стоца,
Љубушког, Чапљине, Дубрава, Крушева и Бурмаза, плански су наступили према селу
Пребиловци.
"Поход нису наредиле власти на вишим нивоима. Једноставно, мјештани из
сусједних села кренули су да униште чисто српско село, што је једна од
најстрашнијих карактеристика овог злочина", напомиње Вујадиновић.
Од око 3.000 нападача половина је била наоружана. Ту љетну ноћ мјештани
Пребиловаца провели су изван села, али жене и дјеца су се у свануће вратили у
своје куће.
Усташе су у кањону Брегаве наишле на неколико Пребиловчана, који су изашли из
оближње пећине у којој су се скривали. На њих су пуцали прије него су затворили
обруч око села, што је дио одраслих мушкараца из села искористио да умакне у
Хутово блато.
Неспособни за дуже пјешачење убрзо су побијени, док су жене и дјеца, у први мах
похватани, затворени у сеоској школи. Одатле су спроведени у силос у
Тасовчићима, сабирни логор чапљинских Срба, из којег су спровођени на смакнућа
у јамама. Из школе су побјегле Мира Булут и Јела Екмечић, а из силоса Јока
Екмечић.
Јокин син, Миленко Јахура, предсједник Друштва "Пребиловци" веома је
заслужан за објелодањивање истине о овом масовном и мученичком страдању.
Касније, 4. и рано ујутро 5. августа, усташе су у школу спровеле преостале жене
и дјецу, уз обећање да ће их преселити у Србију. Поступак је праћен тешким
насиљем (мучење, силовање, убиства – посебно мушкараца).
Послије подне, 5. августа, обје групе заточеника – из школе и из силоса, укупно
око 600 - довезене су на жељезничку станицу у Чапљини. Дословно су потрпани у
шест сточних вагона, одакле су предвече одвезени у седам километара удаљене
Шурманце. Закључани у вагонима, на колосјеку су остали до јутра, 6. августа.
Спроводила их је велика група усташа, предвођена Андријом Буљаном, таборником
из Дретеља. У Шурманцима се окупила већа група мјештана из тог и околних
насеља, међу којима се по злу истицао Иван Јовановић Црни.
Наоружани су углавном били дрвеним коцима. Укупно их је било око три стотине.
Пошто су извели људе из вагона, потјерали су их у мањим групама према јами
Голубинка, на мјесту Вранац. Успут су их опљачкали.
Жене и дјецу су гурали или бацали у јаму. Неки су сами скочили. Јама је до
спиралне стрмине била дубока 27 метара, а затим се ширила у већу галерију, чија
је дубина износила 66 метара од отвора. Већина страдалих преживјела је пад, као
и ударе камења које су усташе накнадно бацале у јаму. Раније су у јами на
сличан начин уморене веће групе Срба из Сарајева, Коњица и Зенице.
Иван Јовановић је 7. августа бацио двије бомбе. Јауци су се, опет, данима чули.
Патње Пребиловчана трајале су и даље. До 28. августа хватани су и ликвидирани
преостали мјештани, а само у Долу више од 50.
Поред мушкараца, ту су биле и жене и дјеца из породица Надаждин и Медан, а
побијени су на најсвирепији начин. Милени Медан из утробе су извукли живу бебу,
убили је, вратили у мајчину утробу. Дјевојке и жене су силоване, а затим
убијане, као учитељица Стана Арнаут или Славица Булут.
Поред Брегаве заклано је неколико десетина Пребиловчана. Неки су живи одерани
или закопани. У Ораховом долу стријељане су жене и дјеца, углавном из породица
Булут и Драгићевић.
Стари бискуп мостарски Алојзије Мишић извијестио је 7. новембра 1941.
надбискупа Степинца о страхотама злочина над Србима у том дијелу Херцеговине.
На његово писмо није одговорено.
У овом злочину истребљене су комплетне породице. Из њих 57 није било
преживјелих. Мученички је страдало око 160 чланова породице Булут, 98
Драгичевића, 78 Екмечића... Међу 172 преживјелих било је 15 жена, дјевојака,
дјевојчица и 16 дјечака млађих од 15 година.
Власти НДХ намјеравале су да послије погрома у Пребиловце населе католичко
хрватско становништво, па и да село другачије назову.
Пошто су га опљачкали "до посљедњег ексера", колонисти су напустили
насеље.
Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача за БиХ
извјестила је 23. октобра 1946. да је у "масовном покољу Срба, који је
извршен од усташа у августу 1941, изгубило живот око 800 становника из села
Пребиловаца, око 209 лица из села Клепаца, Тасовчића, Лознице и Гњилишта...".
Масовне покоље српског цивилног становништва зауставило је поновно успостављање
италијанске контроле у Херцеговини.
"Преживјели становници Пребиловаца послије рата обновили су село. Поново
су оснивали породице и добијали потомство", каже Вујадиновић.
Социјалистичке власти су у име "братства и јединства", а и разних
других циљева, спречавале достојну сахрану уморених Пребиловчана и Срба из
других херцеговачких мјеста.
Већина јама је 1961. године бетонирана. Поред њих СУБНОР је подигао гранитне
споменика, из чијих се натписа није могло закључити ко су и одакле су биле
жртве.
Неодређено су дефинисани и егзекутори, од којих је мало њих доспјело на суд.
Тек је 1957. године пред Окружним судом у Мостару суђено четрнаесторици
"јамара". Првооптужени је био Иван Јовановић Црни. Шесторица су
осуђена на смрт, а остали на временске казне.
Крајем 1990. и почетком 1991, у времену "транзиционих промјена",
отворене су јаме: Голубинка у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња,
Хаџибегов бунар, Јасоч, Поплат, Рудине, Голубинка (у Прењу), Звекалица, Видоња.
Кости из небетониране јаме Гавраница неколико година раније сахрањене су у
Горњем Храсну. Неотворене су остале јаме Барев до, Бодирогина и више јама у
западној Херцеговини.
О отварању јама и преносу остатака око 4.000 српских жртава свједочи и
документарни филм Здравка Шотре "Ево наше деце", премијерно приказан
априла 1991. године.
Кости су пренесене у Дом културе у Пребиловцима, гдје су биле похрањене више од
осам мјесеци. За то вријеме изграђени су темељи спомен-цркве посвећене Сабору
српских светитеља и пребиловачких мученика.
На педесету годишњицу страдања, 4. августа 1991. године, уз саслужење
патријарха српског Павла, више архијереја и свештенства, кости страдалих
положене су у освештану крипту.
Међутим, наводи Вујадиновић, управо је почињао нови рат, сличан оном од прије
пола вијека. Јединице Војске Републике Хрватске, ХВО, ХОС, Зелених беретки,
покренуле су 7. јуна 1992. велику офанзиву у долини Неретве.
Убрзо су ушле и у напуштене Пребиловце. Затекли су Драгињу Медић, једну од
четири дјевојчице које су преживјеле покољ 1941. Драгиња је била мученичка
жртва поновног страдања Пребиловаца.
Потпуно су срушене црква и крипта. Кости су уништаване пластичним експлозивом и
на друге начине. Касније је пронађено седам сандука са костима, од 156 колико
их је сахрањено 1991. године. Девастирано је и пребиловачко гробље.
Послије посљедњег рата у село се вратио дио становника. Обнова спомен-храма,
посвећеног Васкресењу Христовом, започета је 2013. године.
Вујадиновић наглашава да су жртве из Пребиловца и осталих херцеговачких насеља
добиле мученички ореол, али још нису постале феномен општег сјећања - не само
српског, покајања, суочавања са собом и са другим, као што је то случај са, на
примјер, жртвама Лидица у Чешкој.
"Пребиловачке жртве опомињу на бруталност и бесмисао грађанских ратова
проистеклих из вјерске нетрпељивости", поручио је Вујадиновић.
Извор: 
ЈЕДАН ОД НАЈБЕСТИЈАЛНИЈИХ УСТАШКИХ ЗЛОЧИНА
ВЕЧЕРАС ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ "ПРЕБИЛОВЦИ"
Бранко Станковић: Крио сам од РТС-а да снимам емисију о Пребиловцима!