Пребиловачка деца међу српским светитељима

По завршетку Другог светског рата основна школа у селу Пребиловци у доњој Херцеговини готово да је остала без ђака. Убрзо је и затворена. Као што су после августа 1941. године остале заувек затворене и многе породичне куће у овом селу.

Пребиловци су постали један од симбола страдања херцеговачких Срба на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), изгубивши више од 80 одсто своје предратне популације.

Од 1.000 становника, тог лета 1941. године убијено је њих 820. Само током једног дана, 6. августа, више од 550 жена и деце из Пребиловаца скончало је у јами Голубинки, у оближњем селу Шурманцима. Јаме у које су бацани Пребиловчани, али и становници других околних српских насеља, забетониране су 1961. године. Бетонски поклопци скинути су тридесет година касније, у освит нових ратних сукоба на овим просторима. Кости извађене из јама, посмртни остаци око 4.000 људи, пренете су 1991. године у храм у Пребиловцима који је почео да се гради. Само годину дана пошто су положене у костурницу, хрватске оружане снаге разнеле су их, заједно са недовршеном црквом. Место храма и костурнице постало је депонија смећа.

Међутим, упркос покољу од пре 74 године, бацању живих људи у јаме, убијању деце, па бетонирању и гранатирању који су уследили у новије доба, они са којима данас разговарамо о Пребиловцима, а који су на различите начине везани за живот данашњег села, не причају само о смрти, него и о – васкрсењу. Победи живота над смрћу, васкрсењу Христовом, посвећен је и нови храм у Пребиловцима. Депонија смећа уклоњена је 2002. године. Епископ на чијој се канонској територији налази ово село, владика захумско-херцеговачки Григорије, каже за „Политику“ да га радује што ће овог 8. августа освећење пребиловачке цркве обавити патријарх српски Иринеј. Као што је био срећан што се недавно заседање највишег црквеног тела, Светог архијерејског сабора, завршило певањем песама у славу пребиловачких новомученика, који су на овом заседању дефинитивно придружени лику светих мученика.

– Најважније је да се у Пребиловцима обнавља живот и расту деца. Када узмемо у обзир страдања тамошњег народа кроз двадесети век, и његово стално обнављање, тек онда разумемо колика је, упркос свему, његова воља за животом, чијем квалитету сада треба допринети. Стога смо дужни да учинимо све како би добро побеђивало зло, а живот смрт – каже владика Григорије.

Деца данас у Пребиловцима чине четвртину становништва, од око 60 становника, 16 су основци и средњошколци, а има и студената који се школују у 35 километра удаљеном Мостару, описује нам демографску слику села овдашњи парох, јереј Марко Гојачић.

– Хвала Богу, вера мештана и њихова снага за повратак и обнову кућа и цркве надјачала је све остале препреке које доноси данашњица па су ношени том вером успели да обнове живот у Пребиловцима – каже отац Марко Гојачић.

Од њега сазнајемо да тих препрека није мало. Много је у селу необновљених кућа, уз тридесетак обновљених, лоша је инфраструктура, очекује се да ће тек ове године кроз село бити спроведена вода, а ђаци похађају школе које раде по хрватском и бошњачком програму и немају могућности да у школи изучавају свој језик и историју.

– Страдање тих људи у Другом светском рату и злочини који су над њима вршени заувек су обележили ово село, јер се број његових житеља никада после није васпоставио. Пребиловачка прича је увек актуелна, али је догађај који иде након страдања – васкрсење. Тако ћете, свративши у село, чути о страдању, али и осетити да је васкрсење победа над смрћу – каже отац Марко Гојачић.

На путу до Пребиловаца нема табле која би вам била путоказ, прича Миленко Јахура, Београђанин родом из овог села. Неки много јачи, унутрашњи путокази, доводе потомке Пребиловчана сваке године на годишњицу страдања у ово село. Јахура, који је председник Српског националног друштва „Пребиловци“, каже да ће овог августа, будући да ће дуго очекивани Храм васкрсења Христовог бити освештан, више десетина аутобуса у Пребиловце довести верни народ. Као и многи Пребиловчани, и Јахура као део породичних успомена носи сећање на стравично страдање у лето 1941. године. Његова мајка, Јока, рођена Екмечић, успела је да побегне из сабирног центра у селу Тасовчићима и избегне смрт, али шесторо њених укућана, њена браћа, сестре, мајка која је била пред порођајем, нису били те среће.

– У селу је обновљено неколико кућа за које планирамо да буду нека врста меморијалних центара који ће чувати успомену на пребиловачке жртве. Свет треба да чује истину о страдању Срба у Пребиловцима, она се више не може сакрити – каже Јахура.

За сада, међутим, свету је од Пребиловаца далеко познатије оближње 13 километара удаљено Међугорје. Ту се, на четрдесетогодишњицу страдања Срба из овог краја, указала Госпа, Богородица.

– Они који су је видели описивали су је као жену са дететом. А долазила је баш из правца јаме Голубинке, једног од највећих српских стратишта на овом подручју. Оно што збуњује сваког верујућег човека, без обзира на то којој цркви припада, јесте то што се највећа од жена, Богородица, појавила у непосредној близини места где су страдале стотине невиних жена и деце, а да ништа о том страшном злочину „видјелицама“ којима се указала није поручила – каже Јахура.

Света столица је оформила посебну комисију за испитивање међугорског феномена, али њихови закључци нису још саопштени. Папа Фрањо, као ни његови претходници, још није разрешио дилему да ли је Међугорје место чуда или није, али су у његовим речима да „Госпа није шефица поште да шаље поруке сваки дан“ многи препознали међугорски феномен, будући да се неким тамошњим „видиоцима“ Госпа указивала свакодневно током низа година.

– Не знам да ли се Ватикан ограђује од Међугорја, али знам да је култ Госпе из Међугорја и данас веома јак. Међугорје је данас веома богато место. Нема куће која не издаје собе за ходочаснике, саграђено је и пуно малих пансиона, ту су водоскоци, тениски терени. Граде се и нови објекти за смештај многобројних посетилаца и у тој градњи већ се стигло на свега 700–800 метара од јаме Голубинке – прича Јахура.

На званичном сајту посвећеном указањима и чудима Госпе из Међугорја, у одељку који се бави историјатом ових крајева, обрађен је и период Другог светског рата. Једини догађај који се наводи из овог периода јесте „Голгота хрватског народа“ у Блајбургу, где је „око 300.000 цивила и војника изгубило живот“.