Миленко Јахура: Ако Господ не чува града, узалуд стража не спава!
Миленко Јахура, председник Српског националног друштва Пребиловци, за Слободну Херцеговину отворио је душу и испричао генезу пребиловачких мука, од којих многе трају и данас
Миленко Јахура
Разговарао: Трифко Ћоровић
Фото: Слободна Херцеговина
Извор: Слободна Херцеговина – први херцеговачки електронски магазин
Мало је простора на овим страницама како би се навеле све акције удружења Српског националног друштва Пребиловци (у даљем тексту СНД Пребиловци), које су одавно превазишле оквире Пребиловаца и долине Неретве. СНД Пребиловци и Миленко Јахура баве се многим активностима од велике важности и националног значаја.
Тешко је наћи компетентнијег саговорника за разговор на тему страдања српског народа у НДХ, нарочито на простору Доње Херцеговине. Миленко није проучавао страдање Срба само на основу података из књига, већ се на терену упознао са српским стратиштима и сведоцима страдања.
Да ли данас људи у Србији и Републици Српкој имају изграђену свест о страхоти која је задесила народ у долини Неретве?
– Основни циљ СНД Пребиловци је утврђивање и објављивање чињеница о страдању нашег народа, посебно са подручја долине Неретве и Доње Херцеговине, у хрватској држави од 1941. до 1945. године, и у рату од 1991. до 1995; као и очување успомене на српске жртве геноцида. У складу са тим, посебан циљ било је питање судбине земних остатака мученика из херцеговачких јама, који су били положени у крипту некадашње спомен-цркве у Пребиловцима. Мислим да смо урадили јако много на том плану. Ту смо међу онима који су највише учинили, али то је опет недовољно да се за кратко време преокрене однос српског народа према својим невиним жртвама. Тај однос је испод сваког нивоа, као и све друго везано за национално достојанство и идентитет. Ове жртве су код народа просто одбачене. Не знам да ли ишта горе може да се уради?! Људи у Српској, Србији и Црној Гори углавном немају изграђену свест не само о страхотама учињеним Србима у долини Неретве него уопште о хрватском геноциду над Србима у 20. веку.
Колико смо сами допринели да српске жртве падну у заборав?
– Култура сећања код нас практично и не постоји, а традиција заборава и одбацивања својих вредности је укорењена. Ту изопачену свест је тешко мењати, и питање је вреди ли на то трошити енергију. Боље је окупљати и удруживати снаге оног дела Срба који памти и поштује своје жртве, и удруженим снагама од српских држава тражити да се поменути однос исправи. Мислим да се те захтеве треба концентрисати на признавање чињенице да је Хрватска извршила геноцид над Србима; кроз усвајање одговарајућег скупштинског акта – Декларације о геноциду над Србима на простору Хрватске, БиХ и Срема, посебног закона и других прописа којима би се обезбедило поштовање жртава геноцида. Требало би пописати и обележити (тамо где сами то можемо) сва стратишта и угашена насеља, прикупити имена страдалих (ту се не дâ поправити све пропуштено), сакупити доказе о геноциду на једно место, утврдити посебан свесрпски дан сећања на жртве и тек потом саградити у старом делу Београда меморијални центар сећања на српске жртве хрватског геноцида.
Иначе, могу посведочити да велики број стратишта није никада ни обележен, да су многа претворена у депоније отпада, да се у јаме пушта канализација или бацају кесе са смећем, да су над некима чак направљене куће… Сама места великог страдања, као што су Јасеновац, Јадовно и Пребиловци, потпала су под неке паркове природе и слично, а друга, као Шурманци и Међугорје, у туристичке дестинације католичких ходочасника. Овим не критикујем Хрвате и муслимане. Они штите своје државне и националне интересе и кроз прикривање истине о геноциду и уништавање доказа о њему. Питање је зашто Србија и Српска не протестују јавно због скрнављења меморијалних места? Како то никоме не падне на памет. Што ће нам конзул Србије у Мостару (како ли се зове и да ли га је неко видео тамо?), ако не зна за Пребиловце, ако не зна и не обавештава владу да су депоније смећа око највећих места страдања српског народа у Херцеговини – јаме Бивоље брдо и некадашњег силоса на Модричу изнад Тасовчића. А то је све уз саме прометне регионалне путеве!
Миленко Јахура са представницима херцеговачких удружења на састанку са Патријархом Иринејом уочи Херцеговачке академије
Надомак јаме у којој су страдала пребиловачка деца са својим мајкама налази се једно од највећих католичких светилишта – Међугорје…
– Близина јаме и места наводног указања Госпе, мање је индикативна од чињенице да сви они који су у ту јаму гурали српски народ били становници села у саставу католичке жупе Међугорје. Они, већим делом, никада нису били у усташама, већ су злочине чинили као цивили, односно сељаци. На позив старешина села, преко позивара, одазивали су се увек када би до железничке станице Шурманци стигао неки транспорт Срба, похапшених ради ликвидације. Нису носили пушке, већ су своје жртве гурали у јаму голим рукама или дрвеним моткама – поузицама, док су малу децу просто бацали у ждрело јаме дубоке 66 метара. Познато је, из изјаве мештанина Шурманаца, да су злочинци – јамари, три дана по злочину над пребиловачком децом, отишли на мису у цркву у Међугорју. Претпостављам да су се тада и причестили. Њихов однос према вери, посебно греху, сасвим је другачији од нашег, што се најбоље види на примеру злочина над Пребиловчанима. Уместо покајања због масовног и свирепог убиства мајки са децом, после 50 година, одлучили су да их поново убију, уништавањем њихових костију извађених из јаме.
Захваљујући Међугорју, Западна Херцеговина је доживела и економски процват?
– Туристички капацитети Међугорја, које годишње посети шест милиона ходочасника, шире се и према самој Шурманачкој јами. Простор Шурманаца је обухваћен пројектом развоја туризма, који је усвојила општина Чапљина. У самим Горњим Шурманцима нема ништа што би туристички могло бити занимљиво осим јаме, за коју не знају, па је и не посећују, за сада. Споменик изнад јаме је миниран у фебруару 1992. У самом Међугорју и околини има још неколико јама у којима су Срби масовно убијани током 1941. године.
Занимљиво је и то што је главна „видилица” Госпе, Вицка Иванковић, из Бијаковића, одакле је и Мате Иванковић. Он је трећеоптужени и осуђени на смрт због злочина у Шурманцима, на суђењу Мостару 1957. У ком је степену сродства са Вицком, то не знам. По Вицкиној изјави, она је пред вече 24. јуна 1981, угледала жену како иде са малим дететом у наручју, на страни брда Црница, супротној јами, тако да изгледа да је Госпа долазила од правца јаме. Још је занимљиво да се то наводно виђење десило тачно 40 година од првог масовног злочина на Србима, „код Бријеста” у оближњој Чапљини. Њиме је, 24. јуна 1941, у првим вечењим сатима, почео видовдански покољ Срба у Доњој Херцеговини. Убијено је и затрпано у рупе око 80 невиних људи, доведених камионом, аутобусом и аутомобилом из силоса у Тасовчићима. Са места злочина побегао је и препливао Неретву Десимир Михић из Стоца, који је овај догађај детаљно описао у свом сведочењу. Вицка „преноси” да је ту жупу(!) Госпа посебно изабрала!? Зашто баш њу, посебно, можемо рећи и специјално!? Да ли због српских жртава које су ту доведене и свирепо убијене, или због мештана жупе који су те жртве поубијали у јамама!? Претешка питања, од којих нормалном човеку стаје мозак.
На херцеговачкој академији одржаној 8. јуна у задужбини Илије М. Коларца није било слободног места
Занимљиво да се наводно виђење Госпе у Међугорју десило тачно 40 година од првог масовног злочина на Србима, „код Бријеста” у оближњој Чапљини. Њиме је, 24. јуна 1941, у првим вечењим сатима почео Видовдански покољ Срба у Доњој Херцеговини.
Упркос наводним доброкомшијским односима, ни данас локалне власти у Чапљини нису вољне да поставе путоказ за Пребиловце?
– Сами комшијски односи су у много чему добри, као и обично у доба мира. То наравно не мења став окружења према Пребиловцима. Окружење у суштини не може да поднесе да село постоји и још да има и путоказ! Сматрају да би то превршило сваку меру! Тако најстрадалније село у Европи у Другом светском рату постоји, а као и да не постоји. Селу је НДХ 1941. године, после покоља становника, променила назив у Ново Село и таква табла је била постављена. У већем периоду од 1945. до 1992. године, у држави Југославији, Пребиловци исто нису имали путоказа. Сада имају проблем они који траже Пребиловце па не могу да их нађу, иако је центар села само три километра од главне путне комуникације у Босни и Херцеговини. Други, који траже пут за Неум или Хутово блато, залутају у Пребиловце па виде десетине спаљених и необновљених кућа. Иначе, дневно кроз Пребиловце (заселак Кулине) прође стотине возила на путу за хотел Караоток и Парк природе „Хутово блато”. Већина и не зна да пролази кроз Пребиловце.
Сведоци смо да друга страна не преза од фалсификовања историје. Какво је Ваше искуство на примеру доње Неретве?
– Пажњу треба обратити на однос хрватско-католичког фактора према српском народу и то кроз однос према жртвама из Другог светског рата, односно према НДХ. Сада се води рат против мртвих Срба, односно српских жртава, и историјске истине о њиховом постојању и страдању, и против српског културно-историјског наслеђа, које се безочно присваја. Рат се води јавно, тако да се види скоро све, како на терену, тако и на интернету. Ипак, Срби о свему томе скоро и да немају појма, јер су у појмовном хаосу и политичком слепилу. У самој Херцеговини, десетине хрватско-католичких сајтова, бројне штампане публикације, а посебно тзв. Хумски зборници годинама гурају исте лажи.
Пребиловци брига целе Херцеговине: Милеко Јахура са представнцима херцеговачких удружења у скупштини Србије
Можете ли навести неке примере?
– У католичким публикацијама пише да Срба и није било у БиХ, да је Херцеговина преко Неретве само део „Црвене Хрватске”, да су „православни Власи” дошли са Турцима у БиХ и да је од њих православна црква направила Србе и отела католицима цркве, а да су католици силом прешли у православље и ислам; да је све што Срби сматрају својим у ствари хрватско и католичко, па и манастири Завала и Житомислић, цркве по Дубравама и Поповом пољу… Затим „хрватска” је и лоза Милорадовића и њена некропола код Стоца. И не само Милорадовићи, већ и Косаче, и сам Шћепан Косача Херцег од Светог Саве! И не само он, већ и Немањин брат, хумски кнез Мирослав, познат по чувеном Јеванђељу. А ако је он Хрват, шта је друго него Хрват и брат му Стеван Немања са својом лозом: Стеваном Првовенчаним, Светим Савом, Милутином и царом Душаном?! Онда, ако су они Хрвати, Срба нити има, нити су икада постојали, а ако нису постојали, над њима није ни могао да се изврши геноцид. И по бискупу Ратку Перићу геноцид је извршен баш над Хрватима, и то 1945. од стране комуниста?! Ту причу причају и његови свештеници. Углавном, за њих рат почиње 1942, а интензивно 1944, када НДХ почиње да се креће ка слому, док је 1945. година „катастрофа Хрватске” и доба „геноцида на Хрватима”.
Да би се српски кулурно-историјски споменици приказали као хрватски, тј. отели од народа над којим је извршен геноцид, чак се и ћирилица, иначе нешто најомрзнутије што Срби имају још увек, проглашава „старим хрватским писмом”, те јој се и споменик подиже.
Врши се ревизија историје, боље рећи брутално фалсификовање. Сви споменици над јамама и другим стратиштима где су Срби поубијани 1941, су експлозивом, или на други начин, уништени или оштећени. Кости жртвава у гробницама су уништене (Пребиловци, Горње Храсно, Житомислић итд.). Поред јама и других места страдања, ако су близу путева, гомилају се депоније отпада, што сам већ навео (Бивоље брдо, Кукауша, бивши силос у Тасовчићима итд.).
Како се Хрвати односе према перјаницама НДХ?
– Погинуле усташе и други који су учествовали у злочинима над Србима проглашавају се мученицима, а њихове погибије се проглашавају геноцидом. Организовано, од стране цркве и власти, дириговано се истражују и есхумирају гробови тешких ратних злочинаца, за које је доказано да су мучили, силовали и убијали своје жртве. За то су по свим општинама постављене комисије „повјеренства”, које воде бригу о проналажењу, пописивању, споменичком обележавању места усташких погибија, те снимању, есхумацији и свечаној сахрани испред цркава усташа, крижара, припадника власти НДХ… Од њих се прави култ мученика, бораца за Хрватску, који улази у систем и доктрину вере.
Да се истина о Пребиловцима далеко чује: Миленко Јахура на Спасовдан, славу српске престонице отворио изложбу о Пребиловцима која је одржана у Галерији Народне банке Србије
Упркос разликама, зар и једна и друга вера нису хришћанске, самим тим требало би да негују сличне вредности?
– Не желим да се мешам у то шта ће и кога католичка црква славити. Међутим, ово све говори да нам, у ствари, вера није иста! А многи код нас већ говоре да нам је и црква иста?! Исто тако, ово говори шта су за њих Срби и српске жртве, међу којима су и бројни свештеници? Просто нас не виде, нас нема у њиховом погледу на свет и циљевима које на основу њега праве!
За мање упућене читаоце, да кажем да је Херцеговина, источна и западна, по турском попису из 1474-77 „српска земља од давнина”. А по, у Херцеговини објављеним, католички изворима, исти ти католици први пут прелазе на леву страну Неретве у првој половини 18. века. Дотле су тамо, по тврдњама бискупа, били само Турци (домаћи муслимани) и шизматици (православни Срби).
Успешна посета минстарству спорта: Уз посредство Модрага Линте, Миленко Јахура и Светозар Црногорац посетили су државног секретара ненада Перуничића који је је прошлог месеца посетио Пребиловце и обећао помоћ у градњи спортског терена
Епархија захумско-херцеговачка и приморска је најавила да ће садити маслињаке и да је следећи степен обнова кућа. Да ли имате идеју на који начин млађе и расељене људе вратити у Пребиловце?
– Тамо има много начина да се уз мала улагања покрену многи исплативи послови: сточарство, прозиводња најквалитетнијег вина, лековитог биља, нара, смокве, најквалитетнијег меда, сувог меса, сира, затим туризам и угостељство… Пребиловци имају: одличан положај, медитеранску климу, воду, брдо и шуму са пространим и плодним доловима, затим земљу у равници поред река, парк природе Хутово блато, железничке и путне комуникације у близини…. Верујем да ће и маслине успевати. Културно-историјски значај Пребиловаца је огроман, и сваком другом народу ово место било би национални споменик првог реда. Село има много тога да покаже посетиоцима.
Повратници у Пребиловце данас много раде и солидно зарађују на поврћу, посебно из пластеника. Међутим, мислим да су им на дохват руке лакши и уноснији послови. Треба мало пословног осећаја и храбрости, и подршке, наравно. Највећи проблем за повратак и опстанак Срба тамо видим у недостатку српских школа. Постоји оправдање за отварање такве школе у Мостару.
Сваки слободан тренутак Миленко Јахура проводи у Пребиловцима
Што ће нам конзул Србије у Мостару, ако не зна за Пребиловце, ако не зна и не обавештава владу да су депоније смећа око највећих мјеста страдања српског народа у Херцеговини – јаме Бивоље брдо и некадашњег силоса на Модричу изнад Тасовчића
Размишљате ли Ви о повратку у Пребиловце?
– Ја никога не позивам на повратак одавде из Београда, у који сам дошао пре 48 година. Спреман сам и желим да се вратим у Пребиловце. Али не да као викендаш уживам у природи већ да, уз подршку, створим себи и другима услове за рад и зараду, која би обезбеђивала стандард живота, сада бољи него код већине у Београду. Мислим да сам реалан. Наши људи, где год живе, нису без проблема. Тренутно ризици су им већи у местима у којима су пустили корене после избеглиштва, а многи лошије живе и мање имају од повратника који раде своју земљу. Наравно, нисам ни наиван. Већ сам рекао да се окружење не мири са постојањем Пребиловаца. Али то је константа, која је постојала и 1914. године, и у Краљевини Југославији и у СФРЈ. Не треба се заносити, нити марити за тим да нас тамо неко воли и жели. Ми смо тамо на својој земљи, која је наша баштина вековима. Не треба да јој окрећемо леђа због окружења које жели да је напустимо. Наши преци је нису остављали у много тежим ситуацијама. Треба поштовати сваког добронамерног човека тамо, и све законе, али и тражити да се ти закони поштују и када су у питању Срби, њихова имовина и богато културно-историјско наслеђе. Наравно, интерес нам је да се са суседима успоставе нормални односи у свему, али на здравим и трајним основама.
Да ли сте упркос наведеним проблемима ипак оптимиста? Владика Григорије је изразио жељу да се сахрани у Пребиловцима. Колико та чињеница може променити будућност Доње Херцеговине?
– Захваљујући огромном залагању владике Григорија, храм у Пребиловцима је скоро завршен, за мање од годину дана. Такође, имамо и велику подршку владике Атанасија, која траје деценијама. Ту је и залагање наших дивних свештеника, оца Данила и оца Марка. Затим, подршка великог броја приложника, а највећа је од стране Републике Српске. Знамо да наше владике воле Пребиловце и да, наравно, разумеју њихов огроман, пре свега духовни значај због великог страдања, које сада са Храмом прелази у радост и славу васкрса Господа и спаса нашег Исуса Христа. Он је сам „смрћу уништио смрт” и даровао нам живот вечни. Тако сада и Пребиловци, после толико смрти, патње, огња и пепела, васкрсавају у наше време.
Кроз објављену жељу да у Пребиловцима једнога дана почива његово тело, владика Григорије је изнео своју веру, која и нас охрабрује да се вратимо својим Пребиловцима. Требамо бити достојни и веровати да ћемо Пребиловце, уз Божију помоћ и нашу љубав сачувати, јер „ако Господ не чува града, узалуд стража не спава”! (псал. 127.1).
Миленко Јахура активно учествује у авим акцијама „Јадовна 1941″ Фото: Јадовно 1941
Усташе започеле, а КПЈ довршила злочин над Србима
– Комунистичка партија и власт друге Југославије није само забетонирала неке јаме и заташкaла многе злочине над Србима. Иста партија и иста власт је у своје редове примила многе усташке злочинце, о којима је имала податке да су учествовали у масовним злочинима. Иван Јовановић-Црни из Шурманаца, окрутни злочинац који је руководио гурањем у јаму жена и деце из Пребиловаца и убијањима Срба из Сарајева, из више транспорта, у истој јами и у реци Неретви, затим у граду Сарајеву и у логору Јасеновац чинио исте злочине. Он је рат завршио као партизан и после рата 11 година мирно живео у Србији. Други велики злочинац Стојан Рагуж, који је лично убио стотине Срба и предводио ликвидације на јами Бивоље брдо и у Опузену, је 1952. у затвору УДБ-е понудио истој да открије имена четрдесеторо усташа који су са њим учествовали у тим злочинима. Међутим, инспектор УДБ-е је ћутке прешао преко те понуде. Касније је Рагуж ипак навео имена неких усташа – јамара. Сви су мирно живели у својим кућама или су били у служби у ЈНА и полицији. Били су већ чланови КПЈ и у руководству сељачких радних задруга. Дакле, Комунистичка партија је наставила тамо где су стале усташе у плану уништења српског народа. ОЗН-a је 1944/45 ликивидарала стотине младих Срба из источне Херцеговине, само зато што су избегавали да оду у партизане, без икакве друге кривице. Тако су страдала и четворица мојих Јахура, у селу Обзир код Љубиња. Још веће злочине комунисти су над Србима у Херцеговини починили у првој половини 1942. године, кроз револуционарни терор: ратне злочине над недужним људима којима није било до те револуције. Од свог оснивања Комунистичка партија Југославије је програмски означила Србе као хегемонисте и угњетаче других народа. Сарађивала је са усташама на плану уништења Југославије. На крају су је, заједно, после разних епизода сарадње и сукоба, разбили и сахранили деведестих година прошлог века.
Пребиловцима, који су рату изгубили 85% становништва, комунистичке власти су почетком шездесетих година одузеле наплоднију земљу, коју је власт ХДЗ после 1995. године доделила Хрватима. Школу у селу су затворили 1971. године. То је изазвало одлазак младих брачних парова из села које је постало старачко и као такво дочекало рат 1992. У том рату га је спалио бивши Титов генерал Јанко Бобетко.
Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Везане вијести:
(ВИДЕО) Херцеговачка академија: Највећи скуп Херцеговаца у Србији у овоме веку
СРПСКЕ ЈАМЕ И СТРАТИШТА ПРЕТВОРЕНИ У ДЕПОНИЈЕ
БРАВО ХЕРЦЕГОВЦИ Херцеговачка академија у српској престоници на понос родне груде
Спасовдан у Београду: Изложбом „Пребиловци” представљена истина о херцеговачком страдању