МИЛАН БУЛУТ - ЧАКАР

Ово је кратка прича о мом прађеду Милану Булуту Чакару чије име носим.
Прађед Милан се родио далеке 1888. године у Булутовој махали у породици Николе Булута и Насте Михић (Козице) који је имао Милана, Лазара, Коју, Даринку, Милицу и Олгу. Чукунбаба Наста (75) је жива бачена у Шурманачку јаму у августовском покољу са још 139 Булута.

Прађед се оженио непосредно пред почетак Балканских ратова и ослобођења од Отоманске империије. Оженио је Стану Верају из Клепаца и са њом добио кћери Радојку (моја баба), Даринку и близанце Риста и Мирослава. Почетком Првог свјетског рата је мобилисан у аустроугарску војску 1914. године. Предао се српској војсци 1915. године и са њом прешао Албанију да би завршио на грчком Крфу. Након завршетка рата (1919) је био жандарм на Дивину јер се чекало смиривање ситуације у Црној Гори (Божићна побуна у околини Никшића). Као солунски добровољац, добио је колонизацију и земљу у Руском Селу код Кикинде и са супругом Станом, кћерком Радојком и близанцима Ристом и Мирославом се одсељава тамо 1922. године. Кћер Даринка се родила у Руском Селу. Прабаба Стана је 1926. године страдала зато што је изуједао и покидао њемачки овчар када је отишла по млијеко у једну мађарску кућу. Одмах 1927. године прађед се жени Личанком Милицом Глумичић са којом је добио сина Младена и кћери Видосаву и Десанку. Баба Радојка је причала да је поумирало неколико мале дјеце али да се не сјећа имена. Током Другог свјетског рата прађед је полако почео да копни јер су у Пребиловцима побијени његови најмилији. Брата му Новице жена Милева Шотра (Козице) са кћерима Миленом и Ксенијом и унуком Љиљаном је бачена жива у јаму на Бивољу Брду, брата му Лазара Чоле жена Милева Шакота (Козице) са кћерима Олгом, Босом, Косом, Радојком и Даницом је жива бачена у Шурманачку јаму, сестра му Милица Сухић са дјецом и невјестама је такође бачена жива у Шурманачку јаму. Послије Другог свјетског рата умиру му кћери Видосава (1951) и Десанка (1947) и прађед то није могао издржати. Умро је 1951. године у болу и тузи за својима у Херцеговини и кћерима. Срце је једноставно препукло.

Иза прађеда Милана су остали многобројни потомци међу којима сам и ја. Да ли на жалост или срамоту, ови млађи не знају ништа о својих херцеговачким коријенима нити су баш претјерано заинтересовани да знају. Када су се надвили црни облаци зла над Пребиловцима почетком 90-тих, баба Булутуша ме је као дијете завјетовала ријечима: "Сине, отиђи једнога дана у Пребиловце да видиш гдје сам рођена.". Тај завјет сам испунио 2008. године. Баба Радојка је дочекала дубоку старост и умрла је 1995. године на Враче. Док газим пребиловачко тло, често се сјетим њеног завјета и питам се да ли ме тада посматра са неба.

Милан Грујић

Извор: facebook.com/groups/prebilovci