Ето Боже преко воде...
(или- Божић дође, а ми о'ђе...)
Тешко је данас дочарати осјећај радости, весеља, узвишеног полета и љепоте прослављања Божића1 у Пребиловцима прије и послије Другог свјетског рата. Mного тога се промјенило, усљед рата и других догађања који су нас отргли од села. Промјене, можда за ову причу и битније наступиле су раније, када се мало ко надао посљедњем рату и егзодусу. Оне су биле у начину живота који је постајао лакши и удобнији, али са другим обавезама, које су допринјеле губитку многих дотадашњих вриједности.
Што је било више плата, пензија, диплома, телевизора, машина, возила, зараде на пијаци- било је и мање времена за себе и друге, за рођаке и комшије, село и његову околину. Празнике смо и даље празновали и то много богатије, али њихов значај се смањивао, а простосрдачна радост је нестајала. Многи су напуштали село, без кога нема праве славе, ни обичаја.
Рођење Христово- Божић
Некада, „док је све било на своме мјесту“, тајанствена радост доласка Божића нас је обузимала тек што би прошао Никољдан и његови утисци. Пријатно ишчекивање расло је сваким даном за који се знало да постаје дужи- мада се то није много примјећивало. У народу се вјеровало да по Никољдану -Дан продуљи колико пјевац скочи са прага. Тада се некако окончавао и посао са дуваном за ту годину. Други сељачки послови, осим оних око стоке, престајали су привремено. Дан је био кратак, а у дугим ноћима прелазила су чељад из једних кућа у друге у комшилуку. Заједно би се листао дуван, а ако њега није било, окупљене жене би уз ватру преле вуну, а људи сједили и причали. Често уз ново вино и мезу.
Причало се o свему - протеклом рату, људима и дешавањима у селу, стоци и радовима, тајанственим појавама, о лову и риболову... Честа тема је била Косовски бој и епске народне пјесме које су се слушале уз звук гусала или би их неко читао из читанке или „пјеснарице“. Слушаоци су узидисали брисали сузе за мајком Југовића, или за младом Гојковицом, коју су узидали у темеље Скадра на Бојани. У другим приликама преовлађивала је веселија атмосфера, уз вино и пјесму из грла. И ту би била слична тематика- О Милошу и Лазару, крвавом Вучјем долу, Сердар Јоли, Пребиловцима селу малом... Опет уз узбуђење и коју сузу.
Приближавање Божића, доносило је и неке нове послове и пјесме. Ваљало је прво одступати јечам за ћешкек, јело које je било обавезно на божићној трпези. Ступа је била тешка посуда- удубљење у чврстом дрвеном трупцу. У њу је јечам сипан у одређеној количини и затим је ступан, одмјереним ударцима посебне гвоздене полуге. Циљ је био да се зрну ољушти омотач- т. ј. да се одступа.
Божићно пјевање из грла- веселање почињало би неколико дана прије празника. Започело би ускликом једног пјевача, који је најaвљивао долазак Божића- Ето Боже преко воде! Затим би он и други сложно почели рефрен; Весело, весело, весело, вееселоооо! На крају рефрена јачина гласа се појачавала до врхунца, уз дуго отезање последњег самогласника. Исти или други пјевач би затим ускликнуо други стих- На алату сав у злату! Опет рефрен: Весело, весело, весело, вееселоооо! Као дјеца, тада смо замишљали Божић као силног коњаника, у сјаној у златном огртачу, како прелази Брегаву да би током ноћи дошао у Пребиловце.
До Божића, прије Бадњег дана, би се из брда донијели усјечени бадњаци. То је обично био млађи цер, очишћен од грана и лишћа, дужине око 2 - 2,5 метра.
Два дана пред пред Божић је Туциндан. Тада би се обично клала живина и издвојио најбољи ован за печеницу. Она се у Пребиловцима зoвe веселица, у складу са општим обиљежјем празника. Са овим се, за више мјесеци, прекидало са клањем брава- обично до Спасовдана. Долазио је зимски период када је стока мршала, а овце су почињале да се јагње. Како су се брави за сушење (пастрву) клали око Никољдана, у Пребиловцима се говорило: Никољ прикољ, Божић отри ножић!
Дан уочи Божића је Бадњи дан који је дио великог празника. Сви који би се тога дана сретали послије поздрава; Помоз Бог или Добар дан или Добро вече, говорили би и Срећан ти Бадњи дан (или Бадње вече)! Рано на Бадње јутро настављао би се ћешкек на ватру. У највећи лонац у кући стављао би се читав пјевац, а преко тога одступани јечам и долијевала вода. Ћешкек би се кувао цјели дан на лаганој ватри- тако да би се месо одвојило од кости и сјединило са житом. Мјешао се тек увече, на крају кувања. Затим се пекла чесница, округли обредни хљепчић. Спремала се сарма и друга јела.
За то вријеме домаћин, обично са неким од комшија, спремао је овна за печење. Рогови би му се одсјецали. Пажљиво је набијан на ражањ, везиван жицом по средини кичме и у врату. Задње ноге би се савијале назад и између њих, као и по средини трбуха провлачене одсјечене предње ноге. Послије подне ражњеви са печеницама стављани су поред жара од ватре која је сатима прије заложена. Пекло се напољу, или у просторији са огњиштем. Обично заједно су пекли наближe комшије и пријатељи. Како је вече одмицало, по кућама и око ражњева расположење уз пјесму и пуцњаву је расло. Пуцањава и детонације почињали би од јутра, а кулминацију је доживљавала на Бадње вече и цјели дан на Божић. У појединим тренуцима село се просто тресло. Експлозија на једном крају, добијала је одговор на другом, уз општу радост.
Обавезан дио Божићних обичаја у Херцеговини, па према томе и у Пребиловцима, је кићење бршљаном на Бадње вече. Гранчицама ове биљке, са зрелим црним бобицама украшавала се славска икона, чесница, чаша са житом у коју је стављана свијећа, бокал и кригла из које се наздрављало вином, капије и надвратци свих просторија за људе и за стоку. Дјеца која су тог дана била најрадоснија, грабила су се да оду у До или негдје друго. Пели се на дрвеће обрасло бршљаном да би њиме обрадовала мајке и стрине. Бршљан, као ријетка зимзелена биљка је симбол предстојећег прољећа и новог живота, који је са зимом замирао. Била је и пјесма- Ој брштане горо света/ Кити дворе цјелог свијета(некад се пјевало краља Петра).
Кад вече одмакне бадњаци су се уносили у просторију са огњиштем. То би чинила мушка дјеца или најмлађи мушкарци у кући. Уносили би их на рамену, један за другим, поздрављајући: Добро вече! Срећна Бадња вече и добро вам Божић дош'о! Домаћица би одговарала, засипајући их житом: И ти здраво и весео био! Бадњаци су налагани на ватру на огњишту, али не да потпуно изгоре.
За све оне који нису у Пребиловцима, неубрани
бадњаци изнад данашњег села
Ражањ са веселицом прислањан је уз зид куће, да се месо хлади. Дјецу је мамио мирис, али нису смјели да га окусе, јер је био пост. У то доба се
мјешао и ћешкек и скидао са ватре. Вечерало се послије кађења и молитве. Најстарији и дјеца су одлазили на спавање. Жене су настављале са радом, а млађи су ишли тамо гдје се весеље одржавало.
На Божић 25. децембра / 7. јануара, сва су чељад устајала рано, јер је Божићни ручак почињао са свитањем. На синији, а у каснијим временима на столу, упалила би се свијећа. Просторија би се окадила тамјаном, као и чељад окренута у исток. Послије молитве домаћин би наздравио окићеном криглом пуном вина, узвикујући; Христос се роди! Одговарали би му сви углас: Воистину се роди!Потом би се чељад мирбожила. Љубили су се три пута узвикујући истовремено;Мир Божији, Христос се роди! Поклањамо се Богу и Христову рожденству! Овим су се мирили и они који би били до тада у свађи.
Потом се сједало за за богату софру, са чесницом2, печеницом, ћешкеком, сармом, сувим месом, сиром, колачима, вином. У кућу је долазио полазник- мушко дијете из комшилука да честита Божић. Послије мирбожења је дариван, скромно за данашње прилике- јабуком или наранчом и којом бомбоном и новчићем. За дјецу је то доста значило па су журили да обиђу куће што прије, јер је само први био полазник.
Сви који су се тога дана сретали у селу поздрављали су се са Христос се роди, Воистину се роди!, а често се и мирбожили. Осим Бадње вечере и раног Божићног ручка, слављење Божића у Херцеговини није строго породично празновање као у Србији, гдје се практично не излази из своје куће. У Херцеговини, а тако и у Пребиловцима, комшије прелазе једни код других, честитају, мирбоже се, госте јелом и пићем и пјевају. Посебно је бучно и свечано било вече, када је из домова широм села одјекивало веселање. Увече би неки обавезно ишли у заселак Грлић, код Екмечића и Крунића, гдје је било највеселије и славило се дубоко у ноћ. Други би ишли у Кулине, гдје је живио дио Булута и Шушићи. Пјесма није престајала. Обично би ишли ови усклици, уз рефрен весело; Што Божића не пјевамо, Божић дође, а ми о'ђе, Божић нам је, драго нам је, Весели се српски сине, Ми смо Срби од старине...И пребиловачки ђаци који су пјешачили у Чапљину, у школу, веселали би све до улаза у град.
Божић би се славио три дана. Други дан је Сабор Пресвете Богородице или Божиндан, а трећи празник Светог првомученика и архиђакона Стефана- Шћепањдан. У вези тога је и пјесма- У Божића Триножића, одн- Ој Божићу Триножићу, весело...
Његош каже; Нема дана без очињег вида, нити праве славе без Божића. Заиста је тако. Божић је вјера, славље, радост, весеље, пјесма, богаство, снага, нада, полет... Рекло би се да се тада радује „и гора, и вода, и небо над њима“. Ми који смо некада прослављали Божић у Пребиловцима, посебно шездесетих година минулог вијека, сада се можемо тога присјетити, са којом сузом, као Алекса, пјесник Херцеговине у Претпразничкој вечери. Али, онима који то нису доживјели, рјечима не можемо дочарати љепоту и радост некадашњих Божића. Ни ми нисмо могли осјетити доживљај раније прославе празника, ни запамтити многе изгубљене Божићне обичаје о којима смо слушали од старијих. Све се промјенило па и гора и вода, а највише људи у чије немирне душе истинска радост тешко улази.
Ако и запјевамо Божић дође (или прође), а ми о'ђе- знамо ли ђе смо?
МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ - ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!!!
----------
Припремио: Миленко Јахура
Публиковано на Пребиловци-село на Интернету уочи Бадње вечери 2011. године
Извор: ПРЕБИЛОВЦИ
Везане вијести: