СВЈЕДОЧЕЊЕ СРПКИЊЕ ЗАРОБЉЕНЕ У МУЏАХЕДИНСКОМ ЛОГОРУ
Увели су нас у салу гдје сам видјела наше војнике голе до паса које су тукли у локвама крви. Нас три жене су издвојили, наредили да се скинемо, ставимо руке на потиљак и наслонимо на зид... Преко мегафона се чуло: "Сакибе Махмуљине, остварио си свој циљ... одсијецајте им главе, закопајте четнике..."
Муатез Билах - командант одреда Ел муџахедин
Пише: Александар ЛУКИЋ
Саговорница Срне једна је од три Српкиње које су, након што су их 11. септембра 1995. године заробили припадници Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", преживјеле егзодус у сеоском дому у Кестенима, логору Каменица, те кампу муџахедина у Побријежђу код Гостовића.
У селу Кестен, након повлачења из Возуће, заробљене су саговорница Срне, која је жељела остати анонимна, и још двије Српкње.
Након што су 10. септембра у офанзиви Трећег и Другог корпуса Армије БиХ муслиманске снаге успјеле да пробију линије одбране, саговорница Срне се, заједно са братом, у колони повлачила из Возуће. Према њеном свједочењу, колона у послијеподневним часовима 10. септембра 1995. године наилази на прву засједу муслиманских снага у мјесту Кабловац, након чега се расипа.
Мања група, у којој се нашла са братом, излази на пропланак, гдје наилазе на дио српских војника, којима се прикључују. Након што су преспавали у оближњем потоку, група је у јутарњим часовима 11. септембра, крећући се шумом, поново пресјечена.
"Пуцало се на све стране, а људи из групе вичу - убише Симу Симића и неког Јову са надимком Пирца. Поново излазимо на неки пропланак, када нас је Предраг Поповић зауставио да извиди ситуацију. Убрзо се чуо рафал и њега више нисмо видјели.
Муслимански војници су нас дозивали да се предамо јер смо опкољени. Неки су говорили арапским, а неки нашим језиком. Било нас је много - Миленко Станић, Милован Савић, Милија Јовановић, Слободанка Јовић, Милорад, Душко и Милош Пејић, Милош Јовић, Ранко Ђурић, Чедо Савић, Саво Тодоровић и његов син Живинко, као и други које нисам познавала.
Војска баца оружје и излази на пут. Муслимани одмах убијају Живинка Тодоровића, остале ударају пушкама у потиљак. Наређују да скидамо накит, мушкарцима да бацају оружје, те да формирају колону.
Поред мене је био Миленко Станић, који је нешто прокоментарисао, након чега истресају рафал на њега и убијају га", свједочи саговорница Срне.
Она каже да је потом одведена у Кестене пред неку салу, гдје је затекла много српских војника, од којих је препознала Мирка Матичића са сином.
"Било нас је три жене. Увели су нас у салу у којој сам видјела наше војнике голе до паса које су тукли у локвама крви. Нас три жене су издвојили, наредили да се скинемо, ставимо руке на потиљак и наслонимо на зид.
Убрзо долази неки муслимански војник који рече: `Шта ће ове три ту?`, након чега нас одводи у оближњи ров. Потом нас један од њих упита: `Шта вам је био Слободан Његомировић који је радио у општини? Сада смо га заклали`, па сам претпоставила да је са овог подручја пошто га је знао.
Прилазе муџахедини урлајући да ће нас побити, али нас одвајају од њих. Везују нам очи и руке жицом, ми чујемо како наше ударају, јауке и пуцње. У послијеподневним часовима долазе камиони. Чујемо како убацују људе. Преко моторола некоме говоре: `Доводимо вам два камиона четника и три сабине (курве)`.
Доводе нас то вече у Каменицу. Нас три жене смјештају у одвојену просторију везаних руку и очију. Такве су нас тукли и испитивали, чудећи се откуд жене међу четницима", прича саговорница Срне, која није хтјела говорити о другим злостављањима, осим да су ударане кундацима и тупим предметима.
У међувремену, истакла је она, напољу су се чули стравични звуци, јауци и рафали.
"У неко доба напољу се чуо глас како на нашем језику прозива: `Матичић Мирко, Матичић Миодраг, Јовић Милош, Јовић Митар`, а друга имена од страха нисам могла запамтити.
Недуго затим, неко је питао: `Митре (Митар Јовић имао је продавницу), пошто ти је веш-машина? Пошто ти је сада веш-машина?`. Напољу се чује јаук мушкарца.
Преко мегафона се чуло: `Сакибе Махмуљине, остварио си свој циљ... одсијецајте им главе, закопајте четнике...` Неко је оштрим тоном наредио да се узму лопате, те да се иде гдје су четници да се закопају", наводи саговорница Срне.
Послије два дана, присјећа се она, у објекат улази војник и саопштава како је готово, да су сви четници побијени, те да су њих три на реду. Убацују их у комби који их води у камп муџахедина у Побријежђу код Гостовића. По доласку, неко је рекао: "Доводимо вам три сабине (курве)".
Смјештају их у једну собу са два кревета, сунђером и затвореним прозорима, те скидају повезе.
"Испитивали су нас муџахедини, домаћи и страни, препознали смо их по начину на који су говорили. Било их је разних - од оних који су течно говорили наш језик до оних који су га лоше говорили. На питања гдје ми је брат и да ли имам дјецу коју хоћу да видим, муџахедин, покривен марамом, мирно је одговорио да су сви убијени, да ће убити и мене на цивилизован начин метком у потиљак", прича она.
Испитивања су била учестала.
"Знали су да нас скидају голе до паса и питају да ли хоћемо да се удамо за муџахедина, јер нас наши (Срби) овакве више неће хтјети", исповиједа ова страдалница, која, осим да су ударане, о другим злостављањима није хтјела говорити.
Послије неколико дана, у камп долазе војници Трећег корпуса које их спроводе у Зеницу и смјештају у неку школу.
Ујутро долази Реџо Чамџић, са подручја Возуће, који њу препознаје и, након испитивања, све три шаље у Казнено-поправни дом у Зеници.
"Испитивање је било мучно, поготово што смо се знали. Питао ме је зашто сам у црнини, гдје ми је брат, отац, мајка. Откуд ја овдје и ко ме је и гдје заробио. Провоцирао је питањима: `Да ли су ме балије заробиле?`", говори она.
У затвору су биле смјештене засебно од осталих, а о њима се старала Мирнеса. Осим свакодневних испитивања, није било малтретирања. Од Црвеног крста добијају одјећу и обућу.
Дана 14. новембра 1995. године долази Међународни црвени крст, пописује их, а Зеницу напуштају 15. новембра 1995. године.
Пред сам одлазак, било је провокација да се претјерано не радују одласку јер их, а посебно њу, Срби више неће жељети.
Све три су размијењене 15. новембра 1995. године у Јелаху, општина Тешањ.
Она је изразила незадовољство што, након бројних изјава и свједочења тражених од домаћих и страних институција и установа, није покренут процес против одговорних.
Извор: 
Везане вијести: