СРПСКЕ ГЛАВЕ "ВРИЈЕДИЛЕ" 1.000 ДО 3.000 МАРАКА
Тада су командири и команданти јединица упознати са ставком да ће "из стимулативног фонда (Армије БиХ) од 300.000 марака током чишћења терена бити награђени најбољи појединци. За заробљеног четника 3.000 марака, мртвог 1.000 марака. За освојени тенк награда је до 20.000 марака, а за заробљену пушку 200 марака"
Зоран Благојевић, командант штаба 4. озренске лпбр
Пише: Александар ЛУКИЋ
У четвртак, 10. септембра навршава се 20 година од егзодуса Срба из Возуће и долине ријеке Криваје у ФБиХ гдје су припадници такозване Армије БиХ са вјековних огњишта протјерали 1.920 српских породица, 7.500 Срба, спаљено је више од 30 села, погинуло око 415 српских војника, а још 137 се воде као нестали.
Офанзива из септембра 1995. године имала је тајне називе "Ураган", "Фарз" или "Бадр ал Босна".
Тадашњи командант Штаба Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде Зоран Благојевић рекао је Срни да је у септембарској офанзиви, а по наредби команданта Главног штаба такозване Армије БиХ Расима Делића, са око 23.000 војника учествовало укупно 13 бригада из два корпуса такозване Армије БиХ.
Активну подршку, додаје он, пружиле су НАТО снаге за брза дејства и пакистански контингент међународних мировних снага, док су хрватске снаге одбиле да учествују.
У Другом тузланском корпусу, на чијем челу је био генерал Сеад Делић, ову операцију су тајно назвали "Ураган-95", а у Трећем зеничком, под командом бригадног генерала Сакиба Махмуљина - "Фарз-95" ("Божија заповијест").
Одред "Ел муџахид", са око 500 бораца, што из иностранства, што домаћих, додијељен Трећем корпусу, операцију је интерно звао "Бадр ал Босна".
"Усуд Возуће био је њен географски положај", наводи Благојевић.
Иако у полуокружењу, Возућа пресијеца два басена - тузлански и зенички, чиме је муслиманским снагама пресјечена главна путна комуникација Зеница - Завидовићи - Бановићи - Возућа.
Благојевић подсјећа да је 30. августа 1995. године у мјесту Каменица, некадашње српско село Гостовић, одржан састанак старјешина Трећег корпуса такозване Армије БиХ, који су учествовали у офанзиви на Возућу.
Тада су, додаје он, командири и команданти јединица упознати са ставком да ће "из стимулативног фонда (Армије БиХ) од 300.000 марака током чишћења терена бити награђени најбољи појединци. За заробљеног четника 3.000 марака, мртвог 1.000 марака. За освојени тенк награда је до 20.000 марака, а заробљена пушка награђивала се са 200 марака".
Операција је почела у раним јутарњим часовима 10. септембра 1995. године, иако је према писаним наредбама требало да почне 6. септембра. Чекало се бомбардовање НАТО авијације по српским одбрамбеним линијама и системима везе.
Благојевић подсјећа да су у претходном периоду снаге такозване Армије БиХ сваке године изводиле по једну офанзиву на подручје Возуће, коју је у зони одговорности од 30 километара бранило око 1.176 бораца Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде потпомогнуте србачким, крајишким и другим јединицама.
"Муслиманске офанзиве из 1992. и 1993. године биле су осујећене и разбијене, али је у јуну 1994. први пут искоординисана између Другог и Трећег курпуса, што ју је издвајало у односу на претходне и упозорило на веће интересовање за овај простор", истиче Благојевић.
Након слома офанзиве из 1994. године, а према подацима и записима такозване Армије БиХ, Благојевић наводи да је приоритет и примарни циљ Главног штаба на челу са Расимом Делићем био да Возућа буде заузета.
Он наглашава да је тада у састав Трећег корупуса прикључен одред "Ел муџахид", а први контакт са њима у Возући био је већ 1994. године.
Благојевић је као особеност тог одреда навео да су свако своје извиђање снимали, па су приказивали своје рањене и погинуле или звјерства која су чинили над заробљеним Србима.
"Захваљујући добрим обавјештајним подацима о активностима у муслиманским јединицама, као и могућности да преведемо пресретнуту комуникацију са арапског језика, располагали смо вриједном грађом која је указивала на предстојећу офанзиву, о чему смо својевремено информисали надређене", истиче Благојевић.
Према његовим ријечима, телеграм је упућен Првој тактичкој групи, Оперативној групи, као и Првом крајишком корпусу, али је био игнорисан.
Благојевић истиче да Главни штаб Војске Републике Српске током офанзиве "Ураган" 1995. године није послао помоћ борцима који су бранили Возућу.
Он подсјећа на сусрет са тадашњим начелником Главног штаба Манојлом Миловановићем, о чему постоје и свједочења у књизи "Битка за Возућу '92-'95" аутора Ненада Цвјетковића.
Благојевић наводи да је тадашњи предсједник општине Стојко Благојевић крајем 1994. године, када су муслимански напади и извиђања постајали учесталији и суровији, почео да превентивно исељава цивилно становништво.
Зоран Благојевић је одлуку о превентивном повлачењу цивила са данашњег становишта оцијенио као одличан потез, иако је у јавности протумачен као издаја, јер је избјегнут стравичан покољ који је задесио све оне који су остали.
Извор: 
Везане вијести: